Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу писано Миланом Ружићем

Поводом текста „Pismo Milana Lukića Emiru Kusturici pisano Viktorom Ivančićem“ (Slobodna Bosna, 25. 4. 2019), преneтом и на „Стању ствари“

Виктор Иванчић (Извор: Радио Слободна Европа)

У једној од својих заумних олакшица које су резултирале чак и књигом, Виктор Иванчић, бивши уредник и оснивач мртворођеног „Ферал трибјуна“, овога пута је себи дозволио да напише писмо Милана Лукића Емиру Кустурици.

Наравно, како се другачије пробити у окружењу које не разуме текстове Иванчића, а не разуме га, јер у њима нема ничег за разумевање, него пљунути на Емира Кустурицу? И на пљувању великог редитеља се његов поход на незаслужени медијско-материјални врх не завршава, већ он у својим, и више него очигледно злонамерним тврдњама, у уста узима и Иву Андрића, као и целокупан Андрићград.

Иванчић очигледно жели да прикаже Кустурицу као некога ко је део удруженог злочиначког подухвата, при чему се Андрићград користи као везивно ткиво два човека која се никада и ни у чему не би могли сложити, нити би икада могли да се нађу у истој реченици – Емира Кустурицу и Милана Лукића.

Милан Ружић

Несрећног Виктора бих молио да пронађе барем један текст Емира Кустурице у ком очитава говор мржње. Наравно, неће успети. Иначе, управо је Андрићград као једна од највећих идеја Емира Кустурице, најјачи крик и побуна против геноцида у историји, и то не само против геноцида који је Иванчићев народ учинио над мојим и народом Емира Кустурице. Уосталом, Андрићград је град чију је градњу одобрио Унеско који је схватио да је ово пројекат који ничим не глорификује нацију, већ стилове које градња Андрићграда мири на најбољи могући начин.

Циљ његовог текста је да забави масу и да одлетује једну или две године под канским палмама Емира Кустурице, па ће после поново напасти некога за кога помисли да преко његових леђа може да се живи, или за кога му нареде.

У међувремену је пронађено и писмо Вјекослава Лубурића Иванчићу у којем пише:

Драги мој Викторе, читао сам твоје Лукићево писмо том Кустурици и морам ти признати да си ти нама нанео више штете него користи показавши више глупости но памети, па ти на то морам указати у овом писму. Није Вишеград једини град који је променио састав становништва, јер као што знаш, Сарајлија си, ти погани Срби су протерани и из твог града, а били су и убијани и силовани, али нећемо сад о лепим стварима које нас двојицу радују. Ти знаш да су наши пре Сарајева и тог рата у ком, нажалост, због смрти нисам могао учествовати, иако ми се чини да сам код наших живљи него икад, убијали Србе на много начина и у многим годинама. У Другом светском рату смо их, на твоје здравље и да би ти имао државу у којој ћеш живети, побили око 800 000, па можда није баш добро писати о геноциду том Кустурици који је Србин и чији народ смо затирали, а знаш и да он спрема филм о мом и твом Јасеновцу.

Није требало нападати ни тај Андрићград, јер и сам знаш шта је мој пријатељ Јуре урадио у Старом Броду са 6500 Срба, па је можда било боље да си оћутао. Може се неко сетити да нешто попут тог Андрићграда код нас нигде не би могло бити направљено, јер тешко да има милиметра који нисмо натопили српском крвљу.

Макс Лубурић

Ти си, добри мој Иванчићу, идеалан спој проститутке и дактилографа – за паре записујеш све оно што ти неко издиктира. Међутим, овога пута су те погрешно усмерили ови наши. Требало је у потпуности да останеш на мојој ствари, тј. само на ономе што сам ја радио. Немој да пишеш о злочину кад знаш шта смо им све радили. И ако већ Кустурицу не могу ја да средим на онај начин на који смо се обрачунавали са његовим народом, немој ни ти на овај овако благ начин. Не приличи једном Хрвату. Уз писмо ти шаљем и црну кошуљу коју ти је Јуре пратио, па ми јави да ли ти одговара број.

Твој Макс!

Из писма Иванчићевог сународника, а и из самог спорног текста који је Иванчић објавио, полако схватамо да је сасвим логично да управо Иванчић пише о геноциду, јер једино његов народ није доживео да се над њим спроводи геноцид. Не само да га Иванчићев народ није доживео, него га је са успехом и страшћу вршио, па је из тога логично потурање Лукића као посредника, јер Иванчић заправо у потпуности разуме поступке вишеградског колеге и преко њега покушава да спере љагу са свог народа.



Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s