Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао

Никола Варагић

Деценијама траје полемика о томе да ли постоје слободни медији и независни новинари. Идеолошки гледано, не постоје слободни и независни медији. Власници и новинари нису пали са Марса. Новинари су људи, као и сви остали – имају политичка и идеолошка уверења, неки су верници, а неки атеисти, крећу се у круговима људи који су им блиски, свако има свој укус, итд. Дакле, свако је на неки начин субјективан, свако има неки свој поглед на свет и неке вредности и у складу са тим, као новинар, извештава јавност, или као уредник и власник одлучује које вести пласира, кога ће интервјуисати и шта ће да пита. Постоје механизми како да испуните демократску форму, али да, у суштини, наметнете своје интересе и да другу страну дискредитујете.

Бесмислено је очекивати од новинара, који је приватно верник, да пише из угла атеисте. Бесмислено је очекивати да медији који промовишу традицију хвале параде поноса. Исто тако, бесмислено је очекивати да новинар, који је приватно атеиста, пише из угла верника, или да медији који промовишу ЛГБТ права, подрже протест десничара. Опозициони медији не славе режимске политичаре, нити режимски медији опозицију. Медији из САД промовишу политику и културу САД, а медији из Русије политику и културу Русије, итд.

Независни новинари раде у слободним медијима. Да ли постоје слободни медији (овде се мисли на конвенционалне медије)? Сви медији су приватни, осим јавног сервиса. Како се финансирају медији? У финансијском смислу, нема независних медија, сваки зависи од неког политичког и финансијског центра моћи. Како онда новинари који раде у таквим медијима могу да буду независни? Да ли новинари РТС-а могу да критикују режим, а да величају опозицију? Да ли новинари Пинка могу да критикују СНС, и да преносе протест опозиције или да објективно извештавају са протеста опозиције? Да ли новинари Данаса, Блица и НИН-а могу објективно да извештавају о Русији, похвале Путина, а да критикују комесаре САД, ЕУ и Рингиер? Да ли новинари телевизије N1 могу да буду објективни у спору који воде СББ и Телеком Србија? Да ли новинари Вечерњих новости и Политике смеју да истражују корупцију и криминал у врху државе или полиције?

Због тога је бесмисленa полемика да ли постоје или колико су слободни медији. Полемика треба да се води о томе колико су медији професионални и колико поштују правила и кодексе своје струке. Свако треба да има своје медије – према политичким и идеолошким уверењима – конзервативци своје, либерали своје, итд. Важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. А то значи да сваки медиј мора дати прилику и другој страни да изнесе мишљење, да не може да шири мржњу, да не може да позива на насиље, или износи неистине и нетачно извештава… То мора да важи за све приватне медије, посебно за јавне сервисе. Новинари добро знају шта је њихов посао, само је питање колико су професионални (храбри и морални).

Медије који не испуњавају стандарде и крше законе треба казнити или забранити ако су отишли предалеко, новинаре који не раде професионално треба казнити, али никог не треба нападати само зато што је субјективан (идеолошко обојен), јер нико није безличан и без историје. Поред тога, не сме се гушити критичко мишљење – неки медији ће истраживати афере које други неће, а ови други ће истраживати оне које ови први неће.

Конвенционални медији нису у кризи због појаве интернета, него зато што новинари тих медија лоше раде свој посао. Највећи произвођачи лажних вести су управо медији који то не би смели да буду. Људи су изгубили поверење у конвенционалне медије и алтернативу траже на интернету. Ко жели да буде објективно информисан, мора да прати више медија и да буде на интернету. Добро је што постоји доста медија, и што постоји интернет, када закажу конвенционални медији. У прошлом веку тога није било, постојала је само једна државна телевизија и један државни радио, неколико новина, па се то постепено ширило, тако да данас постоји доста медија. На интернету ће настати још нових медија, а они који спроводе цензуру у конвенционалним медијима покушаће да уведу цензуру на интернету.

Постоје само професионални и покварени медији. Пример поквареног медија је ТВ Пинк. У овом тренутку тешко да било који медиј у Србији, а можда и у свету, може да послужи као пример строго професионалног и етички узорног медија који објективно информише. То не значи да је сваки медиј покварен колико и ТВ Пинк, јер неки медији испуњавају неке од  професионалних стандарда, али су далеко од идеалног или савршеног.

Када нема добрих медија, или, медија који промовишу ваше вредности, треба направити такве медије. На пример, уместо што се православци жале због тога што сви српски медији промовишу неправославне вредности, они треба да се организују и створе православне медије и да се на тржишту изборе да буду најгледанији, или довољно гледани да економски буду одрживи и да својој циљној групи омогуће квалитетан садржај, усклађен са православним вредностима. Ако не постоје православци који могу да створе такве медије, ако нема довољно православаца, или православци неће да гледају такве телевизије или да читају такве новине, онда је бесмислено жалити се због тога што атеисти, либерали, левичари, муслимани, будисти… имају медије на којима промовишу своје вредности и своје интересе, а не православне. Русија је тако створила свој CNN, исто то су урадили Кина, Иран и Катар. Па сад сви људи у свету могу да гледају CNN, RT, CCTV, Al Jazeera и Press TV, па да оду на интернет и виде и неке друге изворе, онда размисле и закључе шта је истина. То је добро. Конкуренција побеђује цензуру.

Нека свако има своје медије и нека те медије прати ко год жели (ако жели), важно је да медији раде у складу са законима, да поштују правила и кодексе професије и да државна регулаторна тела добро раде свој посао. Не треба ограничавати број медија. Националну фреквенцију треба дати свакој приватној телевизији која испуни све законом прописане услове. Телевизије које лоше раде, или немају велику гледаност, неће опстати на тржишту. Од јавног сервиса очекује се да најобјективније информише јавност. Добро је што постоји РТС као државна телевизија, али малигна је злоупотреба и претварање РТС-а у телевизију владајуће коалиције, односно кршење закона и непоштовање правила и кодекса струке. А на ваљано уређеној медијској сцени, у првом реду од јавног сервиса, али од сваког приватног (субјективног) медија, најмање што може да се очекује јесте да њихови новинари и уредници (покушају да) и онима које не подржавају омогуће да изнесу мишљење.

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, медији