Промоција књиге „Слобода и истина“ Мила Ломпара

Реч је о есејистичкој и публицистичкој књизи Мила Ломпара која се наслања на његове раније књиге сличне тематике и приступа

Београд – У свечаној сали Општине Стари град одржана је, 2. априла 2019. године промоција књиге професора Мила Ломпара Слобода и истина. Књигу је објавила издавачка кућа Катена мунди и реч је о, како је рекао Никола Маринковић, есејистичкој и публицистичкој књизи Мила Ломпара која се наслања на његове раније књиге сличне тематике и приступа. Маринковић је указао да је наслов књиге истоветан животном моту који је у кратком интервјуу Зрно по зрно навео професор Ломпар.

О књизи су говорили испред издавача Бранимир Нешић, публициста и писац Игор Ивановић, професор Дејан Мировић и аутор књиге Мило Ломпар.

Бранимир Нешић је подсетио на књиге професора Ломпара које је издала Катена мунди. У питању су два издања Повратка српском становишту, три издања Духа самопорицања, два издања Полихисторских истраживања и књига Слобода и истина. Осим ових књига Катена мунди је, коиздавачки са Задужбином Милоша Црњанског, објавила књигу Политички списи Милоша Црњанског коју је приредио Мило Ломпар.

Бранимир Нешић

Нешић је навео како се књига Слобода и истина састоји од увода и четири одељка. Поглавље „О српском становишту поново“ обухвата текстове који приказују како су се одвијали догађаји од појављивања првог издања Духа самопорицања 2011. године до сада. Овде је Ломпар одредио своје политичко стајалиште као оно националних либерала коју сматрају да постоји спрега између либералних и националних вредности. Пишући о постхладноратовској политичкој ситуацији Ломпар указује на лицемерје у позицији Запада коме је „национална опција била погодно оруђе“ за рушење совјетског поретка па је подстрекивана код Пољака, Мађара или Чеха али не и код Руса или Срба.

Нешић је истакао Ломпарове речи да је „још у априлу 1992. године Радомир Константиновић устврдио како је највећа опасност за Србију национални демократа“. „Отуд је логично да председник Србије [Александар Вучић] 2018. године упућује на темељни извор своје политичке оријентације – на Радомира Константиновића“, навео је Нешић Ломпаров увид. „Политика која истовремено има и антинационални и антидемократски карактер природно спаја садашњег председника Србије и писца Филозофије паланке“ (Ломпар).

Друго и треће поглавље књиге, према Нешићевим речима, чине фрагменти и разговори. Овде је Ломпар више интервјуа, које је дао у различитим приликама и у различитим медијима, ауторизовао у један чиме је избегнуто понављање тема и питања а и искоришћена је прилика да се поједини одговори продубе.

Ови прилози и интервјуи често су наглашено полемички и Нешић је навео неколико примера Ломпарових полемичких опаски о српским комунистима–титоистима и њиховим другосрбијанским епигонима.

Последње, четврто поглавље књиге, „Између нема их и били су“ чини „много спорији ритам“ (Нешић) путописне прозе. Нешић је прочитао  експресивно снажан одломак из текста о српском војничком гробљу у Тунису. „Она  [књига Слобода и истина] говори о борби да српско становиште, као национално–демократско становиште, буде легитимна друштвена и политичка опција на прагу треће деценије 21. века“, закључио је Нешић.

Детаљан поглед на Ломпаров рад дао је у свом опсежном излагању публициста Игор Ивановић.

Игор Ивановић

Ивановић је подсетио да се Ломпар на српској академској сцени појавио као истраживач књижевности, што је област његових стручних занимања. Написао је три монографије о Његошу (О трагичном песнику, Његош и модерна, Његошево песништво). У књизи Његош и модерна, према Ивановићевим речима, Ломпар је дао драгоцену иновацију његошологији увидом да Његош „погађа ритам модерних и будућих времена у коме долази до темпоралног споја лакрдијаштва и велике масе у великим и тешким историјским причама“. Други писац коме је Ломпар посветио доста књижевноисторијских и књижевнотеоријских промишљања је Милош Црњански о коме је написао четири књиге (О завршетку романа, Аполонови путокази, Црњански и мефистофел и Биографија једног осећања). Према Ивановићевим речима у књизи Црњански и мефистофел, по његовој оцени недовољно прочитаној и вреднованој на српској књижевној сцени, Ломпар доказује да поред „отелотвореног, физичког ђавола, у Фастусу и Мајскору и Маргарити, Лондон, односно либерални капитализам, Црњански представља као Сотону, али овога пута невидљивог, растреситог и зато много опаснијег“.

У књижевно стручној сфери Ломпар је написао поред споменутих књига и монографију о Драгиши Васићу и опширни есеј о књижевнотеоријском и филозофском поступку Николе Милошевића, како каже Ивановић, Ломпаровог „књижевног оца, пошто је Црњански Ломпаров књижевни деда“.

Негде на граници књижевнотеоријског рада и рада ангажованог интелектуалца су књиге Моралистички фрагменти и Похвала несавремености. Ивановић је оценио да је у овим радовима Ломпар под великим утицајем Фридриха Ничеа, филозофа чије дело високо цени.

Ивановић је потом обратио пажњу на културно–политичке расправе, Дух самопорицања, Повратак српском становишту и Слобода и истина.

Ивановић Ломпара сврстава у „заговорнике културног национализма“ и у ред нечега између „конзервативних либерала и либералних конзервативаца“. Ивановић утемељење Ломпаровог конзервативизма проналази у „сталном уверењу о људској природи као неискорењеном несавршенству“. Књижевне узоре професора Ломпара Ивановић проналази код Толстоја, Достојевског, Кнута Хамсуна, Скота Фицџералда, Црњанског и Његоша а филозофске код Ничеа, Платона, Шопенхауера, Кјеркегора и Николе Милошевића. Ломпарови политички узори су, пак, Стојан Новаковић, Јован Ристић и Светозар Милетић.

Као елементе Ломпарове политичке мисли Ивановић истиче тезу о сталном наметању српске кривице, тезу о потреби за обновом српског становишта, перманентни антикомунизам који се код нас манифестује као антититоизам уз уверење да је титоизам „увек антируски споља и увек антисрпски изнутра“. Ту је и теза о извођењу чврстих историјских веза између титоизма и Запада где је титоизам био једна варијанта вестернизованог друштва, историјских веза између титоизма и другосрбијанаца и, на крају, теза о вези између Запада и другосрбијанаца.

Ивановић овде наводи како Ломпар образлаже да је Запад највећа брана стварању и српске националне и српске демократске државе. Ломпар се посведочује и као противник евроцентризма.

Према Ивановићу ова књига је затварање круга Ломпаровог стваралаштва у односу на два претходна дела Дух самопорицања и Повратак српском становишту. Она је, према Ивановићевом суду, опозициона и у односу на ову и у односу на прошлу власт. Компонована је тако да на почетку и крају садржи по један књижевни есеј, између књижевно-есејистичке и политичке фрагменте и један редиговани обухватни интервју. Ивановић је у детаљном излагању детаљно приказао главне тезе у Ломпаровим политичким есејима и чланцима посебно наглашавајући полемичка места. Тако, где је говорио о Радомиру Константиновићу, Ивановић подвлачи да „није њему сваки мит зао зато што је зао, него да би косовски мит био зао“.

На крају свог излагања Ивановић је дао једну паралелу између живота „књижевног деде“ Мила Ломпара, Милоша Црњанског, његовог „књижевног оца“ Николе Милошевића и њега. Ивановић је указао да је Ломпарову генерацију, којој и сам припада, обележило то „што није смела да уђе у историјски воз“. „Зато је Ломпар имао један тужни задатак да кроз своје дело пркоси вољи историјског духа а са друге стране да затире смрдљиви траг једне посттитоистичке и хедонистичке генерације у којој не постоје речи јунаштво и част“, закључио је Ивановић.

Дејан Мировић је на почетку свог излагања, послуживши се речима Френклина Рузвелта, указао да, ако хоћете да разумете неког човека, треба да погледате ко су му непријатељи.

Дејан Мировић

Он је подсетио да је по објављивању Духа самопорицања уследила права кампања против Ломпара – Дејан Илић, вендета Пешчаника, објављује читаву антикњигу о Ломпару где овог, ваљда покушавајући да га дискредитује, пореди са немачким правником Карлом Шмитом, затим су уследили напади Теофила Панчића и један „хистерички делиријум“ Ивана Миленковића који је упоредио Дух самопорицања са Мајн кампфом. На крају је Мировић подсетио да је у својој књизи Доминантна и нежељена елита (2015) Латинка Перовић упоредила Ломпара са Добрицом Ћосићем. Мировић је ове нападе оценио као непринципијалне тираде који су происходили отуда што је Друга Србија Ломпара препознала као опасност. И то зато, наставио је Мировић, што Ломпар пише о културној политици, о темељном раду „који треба да посеје једну врсту семена у нашој омладини и у нашем друштву“. Друго крило (не)реаговања Мировић препознаје у званичним државним и академским установама које, по Мировићевом суду, Ломпара игноришу. Реакције на његово дело, рекао је Мировић, нису потицале само из Србије већ и из региона.

Мировић је навео да, по његовом мишљењу, постоје три разлога зашто Мило Ломпар „оволико смета“. Први разлог је, према Мировићевим речима, Ломпарова неустрашивост која се, атипично, наслања на постојаност, марљивост и студиозност. И трећи разлог, према Мировићевим речима, је што је он прави наследник београдског стила, поседује префињеност и истанчаност у изражавању. Притом је Ломпар, како је Мировић проценио, лишен негативних особина карактеристичних за наш народ – зависти, мегаломаније, несолидарности.

Мировић је књигу Слобода и истина оценио као борбену и као једну врсту подсетника о томе ко је ко у српском јавном животу. Мировић је истакао да је Ломпар показао и у овој као и у неким претходним књигама да у српској јавности постоје они који остварују велики утицај у јавној свести па и у структурама власти а да њихов легитимитет не проистиче из демократске воље, пошто их нико никада није бирао.

Мировић је на крају навео да се Ломпаров утицај види по томе што многи интелектуалци националне оријентације, често и несвесно, цитирају његове увиде. „То значи да су његове идеје, да су његови ставови, већ сада постали опште место“, закључио је Мировић, што на крају значи да је Ломпаров јавни ангажман „итекако успео“.

Мило Ломпар је на крају представљања књиге дао своје виђење књиге и осврт на главне теме које су покренули његови предговорници.

Мило Ломпар (Фото: Прес центар УНС-а)

Указао је како су у овој књизи скупљени његови интервјуи између 2014. и 2018. године и да она, на тај начин, представља наставак претходне књиге Повратак српском становишту. У овој књизи је, пошто је „било интервјуа који су били телевизијске природе“ неке одговоре проширио, „готово у мале есеје претворио“ па су то постали самостални текстови, одвојени од ситуације у којој су те речи први пут изречене. Због тога се изгубила сврха да се штампају у свом првобитном облику па су зато „склопљени у један велики, дуги разговор“. Поред тога, рекао је Ломпар, ту су текстови названи „фрагменти“ у којима је бележио коментаре на текуће прилике и околности.

Што се тематског опсега тиче Ломпар је навео како је у интервјуима присутан један политички слој а у другом слоју је „културно-политичка позорница, дубљи засад политичких исказа и схватања“. У том слоју присутно је бављење идеологијом невладине интелигенције, односно „свесним кривотворењем чињеница у сврху идеолошког налога“.

Ломпар је навео како је ову књигу искористио и као прилику за одбрамбеним деловањем у односу на критичаре његове књиге Дух самопорицања. Циљ му је, овога пута, био да покаже како је та књига писана на јасним теоријским основама али да оне, због необавезног стила којим је књига писана, нису објашњене. Он је стога у овој књизи те ставове јасно истакао и може се видети да се они подударају са ставовима „националних либерала или либералних националиста“.

Ломпару је, како је рекао, било посебно стало да покаже како су ови, својевремено усамљени ставови, постали „референтни оквир европских политика“. „Национално становиште је, данас, у многим европским државама узето као репрезентанта битног тока европске политике“, казао је Ломпар. Ломпар је подсетио да су његови критичари ову политичку промену пренебрегли указујући на пожељност Европске уније, иако је, свега неколико месеци од оштрих критика уследило изгласавање Брегзита у Великој Британији. „[овај критичар] показао је да је за њега историја затворена ствар, то је готово“, рекао је Ломпар, указујући да је битна саставница његове политичке мисли уверење да је историја и даље отворена.

„То је другосрбијанска отвореност, то је њихова спремност за друго мишљење, то је потреба да се уваже други људи, то је у ствари један облик новог тоталитаризма који се снажно наткрилио над појединачну судбину многог човека“, подвукао је Ломпар. Ломпар је подсетио да тобоже либерално, грађански, оријентисани јавни делатници људе који сматрају да су Косово и Метохија у саставу Србије називају „моронима“ и „магарцима“, да је реч о дубоким дисквалификацијама које долазе од људи „који су потпуно затворили постојање, затворили су историју а све у име слободе“. „Ми присуствујемо рађању врло репресивног механизма, који ће сада покушати на један первертован начин да нас онемогући у име слободе“, нагласио је Ломпар.

Он је указао да га је у том смислу обрадовала појава Париске декларације једног броја уважених европских интелектуалаца који су дали „једну скалу вредности“ која се подудара са ставовима које је он заступао у Духу самопорицања зато што су то „класични ставови европског политичког мишљења“. Његов циљ је стога у Слободи и истини био да тај идејни, теоријски ниво назначи јасније него у ранијим делима из овог тематског круга.

После теоријског он је потом потражио „историјски засад, јер је то национално мишљење код нас некада постојало“. „То је Светозар Милетић, то је Јован Ристић, то је Стојан Новаковић. Људи високог научног квалитета и високо артикулисане државничке бриге и високих резултата“, рекао је Ломпар.

Ломпар је навео како је у свом делу указао и да је, у једној земљи попут наше, могућност отпора сужена јер се налазимо у колонијално–окупационом положају и да  су због тога неопходни облици организације јер нам недостаје организациони облик отпора „оним садржајима који се намећу унутар јавне свести“. „Наша интелигенција је потпуно потонула у логику интелектуалнога незамерања, радикалног опортунизма и једне врсте еснафске зачаурености, и она не жели да се интелектуално сукоби на подручју које би је могло довести у више или мање видне облике отпора“, упозорио је Ломпар.

Интелигенција прихвата сва первертирана ограничења јавне свести због чега, како је рекао Ломпар, се поспешује антиинтелектуална клима у друштву. „Ми смо већ потонули у високо антиинтелектуалну атмосферу у друштву где се на интелектуалце гледа са презиром и, на неки начин, као на корумпирану касту и да, у исто време, они ни на који начин не учествују у борби против једног мишљења које почива на сагласности између овакве представе о интелектуалцима и прописаног система мера које прожима друштво“, навео је Ломпар. „Кључно је да је битка у јавности добијена, да је ствар Друге Србије идеолошки конституисана у јавности и да она сада практично влада великим делом установа – универзитетом, школством – и да се потом појављује у све више елемената политичке власти до председника Владе“, истакао је на крају Ломпар.

Као озбиљан дефект „у структури културе“ Ломпар је истакао то што српски интелектуалци националне оријентације нису научили да колективно делују што „објективно онемогућава промену постојећег незавидног стања“.

У шаљивом тону Ломпар је на крају књигу посветио председнику Републике „који је био од почетка до краја њен лајтмотив, њено чело и њен украс, тако да ја никада не бих могао без те подстицајне идеје да један такав лик чије су изјаве украсиле многу бисерну реченицу изоставим из тог сплета ствари“.

Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , ,

1 reply

  1. Ломпар је темељно, студиозно, високо интелигентно, врло амбициозно и више од свега – осетљиво и осећајно биће. Међутим, осетљивост испољава само према себи, што му одузима право да суди другима, а то непрестано ради. Један истински интелектуалац, у које он несумњиво спада (али само док је у сфери књижевности), мора истим аршинима да суди и Вучићу, и Коштуници, и – себи. Међутим, он је према себи најнежнији!
    Ломпар, кад уђе на терен политике, постаје ситничав, заједљив и свадљив.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s