Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста

Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа

Здравко Пено (Фото: Лична архива)

ЗАЧЕЦИ И ТЕМЕЉИ ФИЛОДАРВИНИЗМА

Будући да се потреси поводом дарвинизма не смирују и да виновници тог зла, како они неприкривени, тако и прикривени, не престају да „прекорачују границе отаца“, настављајући да злоупотребљавају позиције у црквеној просвети, покренут савешћу и одговорношћу коју имам у повереној ми служби учитељства, и овом приликом ћу још једном указати на хришћански став у вези с теоријом еволуције и свим њеним негативним последицама. Намера ми је да систематски, колико је то могуће, изложим кључне аспекте овог проблема, имајући понајпре у виду сотириолошки значај правилног исповедања вере. Ради тога посебну пажњу усмеравам на евхаристијски контекст проблема дарвинизма, јер се, на крају крајева, наша вера проверава Евхаристијом, како је говорио св. Иринеј Лионски. И у овом тексту окосница богословске анализе свих питања у вези с теоријом еволуције јесте богословље св. Максима Исповедника, који „из дубине векова“ освештаног богословског Предања, пророчки надахнут, нуди одговоре на саблазни, замке и недоумице којима смо сведоци у времену у којем живимо.

Иако је давно превазиђен римокатолички схоластички став сходно којем је философија, а са њом и наука, слушкиња теологије (ancilla theologiae), поданички однос између ових двеју области није ишчезао. Тег подаништва пребачен је на Зaпаду одавно, а однедавно код нас, на један број теолога, који не нашаваши свој идентитет у истини вере, предност дају науци, не преиспитујући богословским критеријумима садржај који она нуди.

Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су њеног утемељивача – Чарлса Дарвина постхумно рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили: папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон да теорију еволуционизма третира с позитивним конотацијама. И међу православнима су се одавно већ појавили они који би да Дарвиновој теорији прокрче пут, те је још св. Теофан Затворник (1815–1894) опомињао да је „себе анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“.

Премда се православно богословље никада није мешало у развитак науке, као што је то много пута у историји био случај на Западу, у ставовима на основу којих се људски живот третира као средство, а не циљ, теолози су дужни да, пред лицем научне јавности, кажу своју реч. Критичко преиспитивање научних поставки заснованих на начелима онтолошког натурализма напросто је неопходно, без тенденције да се богословски приступ науци наметне. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и оне откривене у светотајинском животу Цркве Божије, али и разобличавање сваког погрешног мишљења, посебно јеретичког.

Велику саблазан међу вернима наше Цркве је изазвало недавно залагање појединих наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду за Дарвинову теорију и теорију еволуционизма у начелу. Наклоност ових теолога према хипотезама о постанку света и човека које је заступао Чарлс Дарвин, англикански теолог по образовању, евидентна је у њиховим речима подршке теорији еволуције изнетим у Јавном апелу, упућеном против иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“: „Без обзира на приговоре који јој (теорији евеолуције, прим. З.П.) се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Истом приликом, један од стручњака у области биологије и потписник поменуте иницијативе која је захтевала критичко разматрање наведене теорије, изјавио је да „дарвинизам и теорија еволуције не доприносе нашем разумевању биолошких система. Биологија без икаквих проблема може да функционише без дарвинистичке догме“. Притом, добро је познато да дарвинизам није пружио валидан одговор на питање порекла живота и људске врсте, нити је у стању да одгонетне порекло генетског кода, нити да објасни низ сврсисходних информација у молекулу ДНК и др.

Када се само пође од ових сумарних научних чињеница, заузимање оних који предају библијску повест о стварању Адама по икони и подобију Божијем, за крајње понижавајућу антропологију и подржавање теорије о заједничком претку човека и мајмуна представља nonsense par excellence.

Подршка дарвинизму међу теолозима у нас има своју генезу и последица је идејног или, још тачније, идеолошког наслеђа које је већ деценијама обележило одређене богословске кругове. Један од најгласовитијих представника „нове теологије стварања“ свакако је пергамски митрополит Јован (Зизјулас), чији је текст „Религија, наука и животна средина“, објављен у часопису Саборност, гласилу браничевске епархије: „Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању човека у последњи дан и из природних састојака, већ постојећих. Опстанак људског бића зависи од остале природе“.

Мисао митрополита Зизјуласа „да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину“, тј. да је мали свет у великом – микрокосмос у макрокосмосу, има древно јелинско порекло. Не случајно, св. Григорије Богослов је однос човека и света исказао обрнутим редоследом, рекавши да је човек „велики свет у малом“ – макрокосмос у микрокосмосу. Његов став је у складу с Христовим речима да је човекова душа претежнија од целог света, јер каква је корист човјеку да сав свијет задобије, а души својој науди (Мк. 8, 36). Зашто митрополит пергамски није навео мисао великог богослова Цркве, која му је засигурно позната, може се закључити из остатка текста. Свој став Зизјулас заснива на тези да је „људско биће органски део животињске врсте“. Треба рећи да не постоји једна животињска врста, већ много врста унутар животињског света, а човек није део тог света, него једино биће саздано по икони и подобију Божијем (1. Мојс. 1, 26), створен с циљем да обједини видљиви и невидљиви свет. Према св. Григорију Ниском, човек је по својој словесности, „брат са анђелом“.

Према учењу св. Иринеја Лионског, св. Атанасија Великог и других отаца, човек је биће којему је Бог удахнуо Дух Свети, те је постао душа жива (1. Мојс. 2, 7). Његово порекло је „одозго“, а не „одоздо“, а у његовом телу, сачињеном од земље, живот није потекао из везе са земљом, већ са Духом Светим, те је постао душа жива. Човек није имао прво вегетативну (биљну) душу, затим анималну (животињску) душу, да би напослетку примио људску душу, како је тврдио Тома Аквински, претеча дарвинизма. Овај развојни процес он је ставио у временски период од четрдесет дана, чиме је одбацио библијску веру о истовременом стварању душе и тела. Човек није „последња тачка биолошког развоја“, како тврди митрополит Зизјулас, следујући дарвинистима, већ цар творевине кога Бог, на крају стварања, уводи у његово царство, дајући му власт над целокупном творевином. Он није последња карика у ланцу природе, већ прва тачка у заједници Бога и света и једино слободно биће међу свим земним створењима преко којег свет једино проналази јединство с Богом. Иако има све елементе природе у себи, човек је биће које идентитет задобија у заједници с Богом.

Богом установљени поредак деловања у стварању и постојању бића, који полази од Бога, не може бити нарушен искључивањем било ког чиниоца. Стављање тела испред душе у човековом односу према твари, или пак искључивање душе из односа према творевини није својствено оцима и учитељима Цркве. Свако одвајање тела од душе и његово препуштање стихијама природе води нарушавању њиховог складно постављеног јединства, представља „смрт пре саме смрти“ и деонтологизацију људског бића. Живоносна веза између тела и Бога остварује се посредством душе, никако без ње, јер душу ствара и покреће Бог, а тело ствара Бог, а покреће га душа. Особеност постојања душе у односу на тело састоји се у томе што она има у својој природи самопокретност, за разлику од тела које то својство нема. Те особине најочигледније долазе до изражаја после смрти, када се показује да тело нема самостално бивствовање без душе, док душа има постојање и после смрти тела. Дакле, поредак стварања човека јесте следећи: Бог – душа и тело, а поредак деловања човека према свету је Бог – душа – тело. Св. Максим Исповедник говори о покретности душе и тела на следећи начин: „Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да постоји, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно“.

Кад би душу покретало тело, тада би, према учењу св. Атанасија Великог, „било сасвим природно да и она умире када се њен покретач од ње одвоји“. Душа не умире, јер тело није њен покретач, већ само градивни елемент бића, преко кога човек има заједницу са светом. Посредством тела, душа прима утиске из света, али тело не доноси никакве одлуке у вези с начином јединства са спољашњим светом. Такозвани „телесни човек“ није онај који се лишио душе, него који је своју душу потчинио телесним жељама и страстима. Дарвинистичка теза о човеку као бићу сведеном на анималне функције, на инстинкт, нема упориште у реалном искуству сваког појединачног човека, али ни људске врсте у целини. Човек је увек биће које је (и код оних који су највише угрожени на плану интелекта) изнад свих својих биолошких функција, јер поседује душу којом је отворен за горње светове, за заједницу с Богом, с анђелима и светима. За њих, као и за оне који су достигли дубоко смиреноумље, Господ Христос каже: Блажени ништи (сиромашни) духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5, 3). Такви су смирењем досегли до Горе богопознања, која је, према речима св. Григорија Ниског, „у чистој ведрини истине, избегла сваку сенку уздигнутих брежуљака злобе и са свих страна је обасјана лучама истините светлости“.

На сасвим супротној страни од ништих јесу они који су своје интелектуалне дарове окренули против Дародавца Бога, самим тим и против себе. Много пута се у људској повести показало да је човеку највећи непријатељ луциферска гордост. Премда саздан од Бога, човек има слободу да се до те мере удаљи од свог Саздатеља и окрене пропадљивом свету, да му веза с Творцем постане излишна. Као такав, он се одвојио од логоса свог бића, од Божије воље о себи и налази се у неприродном (παρά φύσιν) стању и пошто странствује у овом свету, хранећи се пролазним стварима, заборавља на изобиље живота које му Бог пружа (Лк. 15, 17–19). Удаљавање од Бога таквог човека може довести до тога да буде „демон по духу“, или да сведе себе на ниво бесловесних бића, да се уподоби „мајмуну по понашању“. Но, упркос свему, он никада не губи логос бића, тј. не може променити Божију вољу о себи и постати демон или мајмун.

Занемарити човекову логосност значи лишити човека оног што је најважније у њему, превидети слободу као највећи Божији дар и занемарити позвање које га чини господарем свог бића и целокупне твари. Губећи из вида богословску потку човека, митрополит Зизјулас је, супротно Христовим речима, да не живи човјек само о хљебу, него и о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), устврдио да „опстанак људског бића зависи од остале природе“. Ова полуистина се не може довести у везу са речима Господа Христа, којима се недвосмислено истиче узвишеност људског постојања: Душа је претежнија од јела и тијело од одијела (Лк. 12, 23). Зизјуласова замена теза долази до пуног изражаја када се његове речи ставе поред речи св. апостола Павла, да сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21).

Ставове митрополита Зизјуласа заступа и епископ браничевски Игњатије, а на његов однос према Дарвиновој теорији указано је још пре петнаест година у дневном листу „Блиц“ 9. септембра 2004: „Председник Комисије Српске православне цркве за припрему програма верске наставе епископ браничевски Игњатије казао је још пре три и по године да је Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас.“ У истом напису цитиране су и речи поменутог епископа СПЦ: „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет. На то питање није ни одговарао. Он је само говорио о томе на који су начин човек и остала природа везани. И та веза не може бити страна, ни нама теолозима“.

Очигледно је да је епископ Игњатије рекавши да је „Дарвинова теорија погрешно схваћена код нас“ алудирао на то да је неразумевање ове хипотезе присутно у црквеним круговима. То потврђује његов исказ да Дарвинова теорија о повезаности човека и остале природе „не може бити страна ни нама теолозима“. На које је теологе притом мислио епископ браничевски? Свакако на митрополита Зизјуласа и на себе, јер на основу његових богословских мњења, од дисертације до последњих текстова, теологија на размеђу векова припада њима двојици, Зизјуласу и његовом епигону. И док је Зизјулас дао немали допринос у многим догматским темама, о некаквом значају богословља епископа Игњатија нема ваљаних разлога трошити речи. У свему што је написао он је понављач митрополита Зизјуласа, па је тако и на пољу еволуције његов spiritus movens пергамски епископ. Претходно изнете критике упућене митрополиту Зизјуласу, безрезервно се, дакле, могу упутити и на адресу епископа Мидића.

Треба, међутим, истаћи да се Зизјулас и његов следбеник не поклапају у потпуности. На месту где Зизјулас завршава мисао и ставља тачку, владика Игњатије, ваљда зарад оргиналности, ставља запету и „продубљује“ оно што је његов предводник започео, а то је увек на штету овог првог. У настојању да буде инвентивнији од Зизјуласа, он иде и против самих чињеница или упркос чињеницама. Тако, епископ Игњатије у осврту о дарвинизму тврди да Дарвин није одговарао на „питање да ли је Бог створио човека и свет“. Ипак, ни по овом питању, Дарвин није, супротно мишљењу епископа браничевског, остао без сведочанства о себи. Он се бавио овим проблемом готово цео живот, дао је одговоре и у књизи Порекло врста и у спису Порекло човека. Дарвинове кризе вере биле су више правило него изузетак. У писмима сачуваним у његовој Аутобиографији постоје сведочанства и да је био „верујући“, агностик, али и неверујући: „У моју душу се полако поткрадало неверовање, тако да сам на крају постао потпуно неверујући“. Контрадикторност је Дарвина пратила до краја живота. Непосредно пред смрт, у писму од 28. 2. 1882 г. енглеском геологу Д. Мекинтошу (1815-1891), он је још увек покушавао да одгонетне питање: „Може ли бити доказано постојање спознајног [conscious] Бога на основу постојања закона природе (тј. одређене каузалности догађаја). То је сложено питање и ја сам се много задржао на њему, али нисам нашао јасан одговор“. Но, како је могао доћи до јасног сазнања онај који је рекао: „Ја лично не верујем ни у какво Откривење.“

Дакле, Дарвин је оставио иза себе довољно потврда какав је био његов однос према Богу. Но зашто би то све морао да зна владика Игњатије, који, показало се много пута, живи у уверењу да оно што он не зна, не зна ни нико други. Дарвин је, према речима протојереја-ставрофора Андреја Филипса, у својој теорији „намерно искључио Творца из својих посматрања. Њему је била туђа идеја о постојању Промисла и Бога љубави, Који интервенише у створеном свету и води га Својом руком. По њему, творевина се развила без Бога. Дарвинов је интелект био безблагодатан, без обзира на то какво је, можда, било његово срце“. Он тврди да је Дарвин „изгубио своју веру, али ми се питамо да ли је она икада и постојала, јер да ју је имао сигурно би творевину, коју је проучавао читавог живота, сагледавао у потпуно другачијем светлу: То и јесте његова трагедија – Дарвин је био жртва западњачке еволуције – еволуције атеизма“ – закључује Андреј Филипс.

Мишљење епископа Игњатија да „Дарвин није постављао у својим књигама питање да ли је Бог створио човека и свет“, нема неутрални карактер, јер „за оне који вером знају да такав Бог постоји, његова теорија има ограничен значај, зато што искључује кључни део слагалице“ – правилно просуђује прота Филипс. За епископа браничевског много је важније питање „на који су начин човек и остала природа везани“. У први мах, могло би се помислити да овог некритичког следбеника Зизјуласа – заступника идеје да „онтологија искључује етику“, коначно почињу да занимају и етички проблеми. Међутим, то је само привид, јер он се не бави онтологијом када је најпотребнија, када се не сме заобићи. Уместо односа Бога и света, који суштински одређује и човека и свет, епископ Игњатије истиче оно чиме се превасходно занимао Дарвин: питање односа унутар творевине, без каузалне везе с Богом. На овај начин он бежи од суштинског проблема дарвинизма. Заклањајући срамоту Дарвина, епископ браничевски крије своју сопствену, те отуда и његов закључак да Дарвиново тумачење односа између природе и човека „не може бити страно никоме“. Говорећи тако, он уствари истиче апсолутну важност дарвинизма. То је дарвинизам par excellence. Када каже да Дарвиново учење не може бити страно „ни нама теолозима“, он себе ставља у ред његових присталица.

ВЕРА У СВЕТУ ТРОЈИЦУ И ДАРВИНИЗАМ

Ако је Дарвину, као англиканском квази-теологу, било страно Божије Откривење и непознато учење отаца Цркве, не би се очекивало да је то случај с православним богословима који су бранили докторате на богословљу св. Максима Исповедника, св. Григорија Богослова и других отаца Цркве. Међу њима је и епископ Максим (Васиљевић), водећи еволуциониста у нас, који сматра „да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције, али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље“. Није тачна његова тврдња, и потписника Апела подршке дарвинизму да „вера у тројичног Бога који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Како ће епископ Максим објаснити Дарвинов исказ из дела Порекло човека: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“, јер ова мисао је уперена против билијске истине о стварању света по врстама (1. Мојс. 1, 11).

За сагледавање проблема односа Бога према свету у стварању и расветљења тајне вере у Свету Тројицу од посебног значаја је учење св. Максима који је протумачио кључне проблеме свог времена и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених недоумица. Агностицима свих времена, савременим протестантски настројеним апологетичарима и атеистима, који или одбацују Бога или на погрешан начин говоре Његовом односу са светом, св. Максим упутио је ову мисао: „Нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“. О начину на који стичемо веру у тројичног Бога посматрањем творевине, он говори следеће: „Као што на основу постојања бића верујемо да постоји и сам надсуштаствени Бог, тако на основу разлике суштина међу бићима по врстама, сазнајемо да постоји Премудрост која је урођена Његовој суштини, која одржава бића. И опет, на основу суштинског кретања бића по врстама, схватамо да постоји Живот који је урођен Његовој суштини и који допуњује бића, стичући и појам о Светој Тројици – о Оцу и Сину и Светом Духу – кроз целомудрено посматрање творевине. Јер, вечна Божија Сила јесте Логос, као једносуштан Њему, а вечно Божество јесте једносуштни (Оцу) Свети Дух“. Недвосмислен је св. Исповедник у тврдњи да је постојање света на основу разлике суштина (природа) међу бићима по врстама темељ вере у Сина – Премудрост те да суштинско (природно) кретање бића по врстама представља основ вере у Светог Духа.

Очигледно је противречје између ставова филодарвинисте епископа Максима и „прочих с њим“ и учења Цркве. Дарвин и други еволуционисти не прихватају библијско учење о стварању света по врстама, а то његови следбеници у редовима Цркве не виде или неће да виде као препреку за правилно исповедање вере. Они или одбацују библијско учење и тумачење св. Максима, или га не познају. Но, може ли неко ко не познаје учење отаца Цркве иступати у име Цркве и у име њене највеће високошколске установе? Није довољно номинално исповедати Свету Тројицу, а у самој реалности одбацивати свемоћ Тројичног Бога и не исповедати веру да су Отац и Син и Свети Дух створили свет непосредно, без еволутивних процедура.

Крајње је безнадежно приклањање епископа Максима агностицизму, у покушају да мисао апостола Павла, да нико не зна шта је у човјеку до дух његов (1. Кор. 2, 11), протумачи у складу са својим дарвинистичко-агностичким поставкама. Из ових апостолских речи не треба изводити став да „сама природа односа са Богом није познатљива никоме“, како вели владика западноамерички. Мора се имати у виду да истргнутој Апостоловој мисли следе речи: Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2, 11). Када се има у виду дати контекст онда је јасно да ап. Павле не говори о односу човека према Богу, будући да прави поређење између човекопознања и богопознања. Већ у наредном стиху, противно сваком агностицизму, Апостол јасно поручује: А ми не примисмо Духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога (2. Кор. 2, 12). Изгледа да само владики Максиму није јасна „природа односа са Богом“, и поред тога што ап. Павле каже да знамо шта нам је даровано од Бога. Као хришћани исповедамо Бога и Духом Светим имамо жив однос са Њим, јер говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (2. Кор. 1, 13).

На основу конкретног одломка из Посланице Коринћанима и целокупног казивања ап. Павла о телесном човеку и човеку у Духу Светом, као и на основу учења св. Максима о односу између Божијег начина постојања и постојања света, јасно је да је богопознање дар Божији. Бог познаје нас да бисмо ми Њега познали, будући да ми волимо њега, јер Он први завоље нас (1. Јн. 4, 19). Многи подвижници Духа, попут св. Григорија Богослова, св. Симеона Новог Богослова, св. Григорија Паламе, детаљно су сведочили „о природи односа с Богом“. Из аскетског искуства Цркве је више него јасно да дар богопознања не могу задобити сви, већ само они који верују Писму и његовим речима. Неприхватање библијске вере о засебном пореклу врста (1. Мојс. 1, 11) представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању.

Није могуће исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати и веру у Божије стварање света, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица. Неприхватање ових истина представља грех неверовања, а тај грех, према учењу св. Максима, јесте хула на Духа Светога: „Све оно у чему неко греши према људима има многе мотиве (разлоге) опраштања – јер неко, грешећи према (једном) човеку, а другом човеку добро чинећи, природи којој је сагрешио њој се и оправдава, а хула на Духа – која је неверовање, које нема други повод за праштање него да неко постане верник – с разлогом, ономе који у неверју оконча живот, не допушта да му се опрости грех неверовања и безбожности, ни овде ни у будућем (веку)“.

ВЕРА У СТВАРАЊЕ СВЕТА И ДАРВИНИЗАМ

Узалудно је то што владика Максим покушава да аргументе за дарвинизам пронађе у богословљу св. Григорија Богослова, користећи његов израз ζῷον θεούμενον. Преводећи га речима „животиња у процесу обожења“, епископ Максим демонстрира своје тенденциозно уверење, а не тумачи светитељеву мисао на адекватан начин. Појам ζῷον, наиме, пре свега значи: „живо биће“, оно што је „живо, жив створ, створење“, а затим се још преводи и као „животиња“, „биљка“ и др. У контексту учења св. Григорија тачан смисао израза ζῷον θεούμενον јесте „обожено живо биће“. Овде је, дакле, реч о подметању кукавичијег јајета и замени општег појма појединачним. Није свако живо биће животиња, као што није ни биљка, ни човек. Правећи избор између више значења речи ζῷον, владика Максим преузима оно које највише одговара његовим дарвинистичким схватањима. То и јесте суштина филодарвинизма – слободно опредељење за нижу, а не вишу врсту, за анимално, а не људско порекло.

Из мноштва значења речи ζῷον управо се види да је она у сагласју са библијским поимањем постојања света по врстама, будући да указује на оно што је св. Григорије свакако хтео да нагласи коришћењем овог израза – да је човек једино живо биће које се издваја од свих других као слободно створење и носилац обожења целокупног света. Било би добро да теолози дарвинисти (нарочито они који гледају друге са висине својих катедри), ставе себе у улогу чтеца и изнова, „опет и опет“ ишчитавају речи апостола Павла: сва природа тужи и чека да се јаве синови Божији да је ослободе од трулежности (Римљ. 18, 21).

Следујући учењу исказаном у књизи Постања, св. Максим Исповедник учи да цео свет и свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи и који се огледају „у одржању сталности сваке поједине врсте“. Бог није оставио могућност преласка из врсте у врсту, јер није сва жива бића саздао на исти начин. Не само биљне и животињске врсте, него и делови човековог бића, душа и тело, не могу одступити од врсте коју сачињавају као целину, јер њихов логос односа (тј. бивања према нечему) „поседује јединство по природи које нема никакав однос према нечему другоме, те стога не може да, кроз спајање с неким другим, по природи употпуни ипостас, без пропадања и без преласка у оно што није било. Наиме, оно што по себи одраније постоји, томе није природно да се мења у ипостас друге врсте“.

Ако би се у обзир узела дарвинистичка претпоставка да душа или тело постају сложени, ради образовања друге врсте, онда би се, сходно учењу св. Максима, свако од њих (и душа и тело) трошило „иступајући из својих природних граница, постајући онакво какво није створено и претварајући се у оно што није било – а има ли од тога ишта неразумније?“. Да ли је, после ових речи св. Максима, јасно дарвинофилистима до каквог безумља су се срозали? Само „иступљеније из ума“ може довести до учења о „иступљенију“ једне врсте у другу.

Св. Максим нас учи да одступању од логоса претходи страсност, али она није у стању да промени сталност или постојаност врсте. Уколико би било могуће да душа или тело образују неку другу врсту по природи, онда би, сагласно св. Исповеднику, и једно и друго „увек чинило оно што је својствено њиховој природи, тако да душа никада не би престала да се преоваплоћује, нити би тело престало да се преодушевљује“. Закључак који изводи св. Максим јесте да човек као целовито биће, није продукт ни „страсности“, нити природне силе „делова при њиховом узајамном спајању“, већ Божије воље о њиховом истовременом настајању. На основу овог става великог учитеља православне антропологије, лако је извући закључак да је однос човека према било којој другој врсти одређен његовим логосом бића, Божијом вољом која је непроменљива, тако да човек не може стварати никакву нову врсту ни са једним другим бићем.

Логоси бића се не могу изузети од закона природе, који се пак огледају „у истоветности природне енергије сваке врсте“. За св. Максима богословље је неодвојиво од природе, зато што Бог, не препушта свет који ствара својом вољом силама стихије, него је у њему присутан и делатан посредством природних закона. Циљ држања природних закона јесте у томе да нас поучавају којој врсти човек припада и да „човек научи да не мења природни са неким другим – неприродним законом“. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, пошто се сва бића понашају или по инстинкту, или по урођеном, од Бога датом, природном закону. Проблеми настају када људи настоје да преусмере природну енергију других бића или своју сопствену енергију. Ова опасност је много већа од покушаја конструкције митолошких сирена, кентаура и различитих, генетски модификованих организама. Најкобније пошасти нашег времена управо су последице неприродног усмеравања људске енергије – хомосексуализам, и прекида те енергије, тј. прекида живота новог бића – чедоморство.

Логоси бића и закони природе представљају, дакле, основне претпоставке постојања целокупне твари. Творевина логосима бића, према којима се управља, објављује свога Творца, а природним законима, васпитава човека за врлине. Свака природа може имати само једну природну енергију, те је отуда бесмислено говорити о подељености у деловању природе. Дејство у супротном правцу од природног јесте грех, јер је посреди заокрет од богоустановљеног начина употребе енергије. Погрешно усмерење природне енергије или њена злоупотреба јесу разлози зашто врлине, иако припадају природи словесних бића, нису једнако присутне и делатне код свих људи. Св. Максим говори и о „неостварењу онога што припада природи“. Следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дају онима који ће на основу вере задобити вечно добробитије, „нећемо никад назвати мудрима оне који нису могли или нису хтели познати Бога преко Његових створења“, али, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине, ни делом, ни речју.

ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И ЕВОЛУЦИОНИЗАМ

За разлику од Дарвина, којему је било страно Божије Откривење, теолози дарвинисти у формалном смислу прихватају и Свето писмо и Предање, али остају привржени ставовима теорије еволуције. О томе како је могуће спојити неспојиво: Божије стварање и теорију еволуције, покушавају да предоче други заступници овог новог учења о стварању. Према Христу Јанарасу, једном од заступника релативности теорије еволуције, „Црква се не плаши да ће њена истина бити окрњена тиме што наука прихвата ‘еволуцију врста’ и да човек евентуално биолошки потиче од мајмуна… Било да се ово порекло човека поклапа са биолошком појавом људске врсте или да се оно укопчава као један беочуг у ланцу еволуције свих врста, истина библијске и црквене антропологије се тиме уопште не мења“.

Овом ставу се придружује и Александар Ђаковац који каже: „Са одређеном дозом смелости можемо изнети хипотезу да је еволутивни развој пре пада, представљао део промисла Божјег… Еволуција би, дакле, могла бити схваћена као начин на који Бог ствара. Само стваралаштво никако није на тај начин угрожено, него напротив оно добија дубљи смисао. Овако схваћена еволуција би могла да дâ позитиван допринос теологији, јер би јој помогла у јаснијој артикулацији њене свагда присутне спознаје да човек није биће одвојено од остале природе (творевине) него да је њен саставни део“.

Јанарас, за њим и Ђаковац, потпуно релативизују питање човековог стварања, превиђајући јединственост и узвишеност његовог постанка. „Еволуција врста“ или „еволуција као начин на који Бог ствара“ подразумева постојање катаклизми или, у најмањем, несклад међу живим бићима, пре постанка човека, што је у супротности с библијском повешћу о стварању. Прелазак из врсте у врсту, настанак човека од примата, и све друго што прати теорију еволуције значи приписивање Богу оних дела која Он није учинио. Св. Максим пророчки указује на бесмисао таквих претпоставки: „Говорити да одређена бића, саобразно својим природним особеностима, нису у њима без изузетка присутна при њиховом првобитном саздавању, значи све узајамно мешати и тврдити да ниједна ствар није оно што јесте и каквом се назива. А што је најгоре, показаће се да такво тврђење нескривено садржи највећу клевету против божанске премудрости и силе“.

Смелост с којом поменути теолози дарвинисти атакују на Божији Промисао и прилагођавају га еволуционој теорији, посве је беспримерна. Премештање Промисла у непојамну прошлост, у вртлоге предкосмичке биологије, представља саблажњиву илузију којом се намеће извитоперен однос између човека и твари. Према таквом схватању, заједништво човека и других бића се може заснивати чак и на претпоставци да је човеково тело било у јединству с вегетативном или анималном душом. Ако би прачовек еволуције у неком предадамовском периоду, о којем говоре ови теолози, ради јединства с биљним светом, имао вегетативну душу, која доприноси храњењу и расту, онда би, да се послужимо мишљу св. Максима, „то тело, које се храни и расте, по свом логосу очито припадало некој биљци, а не човеку. А како човек може бити отац биљци, то не могу да разумем „. Друга опција полази од тога да човек, у циљу јединства с животињским светом, може да задобије чулну душу, тј. душу неке животиње, коња или бика нпр. или, сходно дарвинистичкој верзији, мајмуна. Но, такав човек „при првобитном саздавању не би био по природи отац човеку, него… некој земаљској животињи… Има ли од овога ишта неумесније и безумније?“ – упућује реторско питање св. Максим Исповедник претечама дарвинизма и данашњим теолозима дарвинистима. Једнако неумесно или можда још неумесније је да нека земаљска животиња, у дарвинистичкој верзији – мајмунолики предак буде отац човеку.

Свака од наведених варијанти еволуционизма подразумева беспоредак у природи, а сама мисао о стихијности света супротстављена је Божијем промислу. Чак и када је Адам нарушио лични однос с Богом и када је, сходно библијској повести, његов грех изазвао несклад у природи, која је „пустила бодље и трње“, Бог није своју творевину препустио себи самој, нити неким секундарним законима у њој. И после пада прародитеља није променио Своју вољу о бићима, нити је дао власт некаквим „алогосним силама“ над њима.

ХРИСТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ

Идеја еволуционог развоја представља не само атак на библијско поимање односа између првосазданог Адама и остале творевине, на разумевање аутентичне човечности првог човека, али, исто тако, и односа Старог Адама и Новог Адама – Христа, по чијем је лику наш прародитељ саздан. Према учењу св. Максима, „Бог је приликом првог стварања у заједницу са Собом привео човечанску природу, која је била чиста, пошто је почаствована (стварањем) руком Божијом, и што јој је, кроз удахњивање (даха), предао уподобљеност божанској лепоти по образу“. Христос је истински човек, рођен из чисте девичанске крви Дјеве Марије, праве и истинске представнице људског рода, што потврђују јеванђелисти Матеј (Мт. 1, 1–16) и Лука (Лк. 3, 23–38) износећи Његов родослов и набрајајући све Његове претке до праоца Адама. Није, другим речима, Христос настао од некакве људске природе која би била продукт еволутивних промена измаштаног прачовека примата.

Лажна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи св. Теофила Антиохијског: „Покажи ми твог човека, па ћу ти ја показати свог Бога“, онда је више него јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим пре, немогуће је показати Христа, који се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову (Јевр. 2, 16), коме је предак први човек, носилац Његове, као и наше, генеалогије по телу. Само посредством Бога који је примио тело – истинску људску природу, било је могуће спасење људи. Да Христос није примио целу људску природу, да је и најмањи њен сегмент био анималан, а не sui generis (своје врсте/рода), људска природа не би могла бити спасена, зато што „оно што није примљено – тврди св. Григорије Богослова – не може бити ни исцељено (ἀπρόσληπτον – ἀθεράπευτον)“.

Говорећи за Господа Христа да је Син Човјечији који сиђе са неба (Јн. 3, 13) и да се није присајединио анђелима (Јевр. 2, 16), апостол Павле отклања могућност помисли да се Христова створена природа може поистоветити с природом анђела. Да Господа Христа упореди с четвороножним бићем које се уздигло са земље и које је настало од примата, као што то тврде дарвинисти и филодарвинисти теолози међу њима, није му на памет пало, баш као што није могао претпоставити да би се међу хришћанима могли наћи они који би, сходно реченом, гледали на Христово порекло. Према библијском сведочењу Бог се није сјединио ни са неком узвишеном, али помешаном природом анђела и човека, али ни са неком нижом хибридном природом човека и примата. Ако не могу да с оцима Цркве исповеде истинитост људске природе, онда нека дарвинисти бар с Пилатом кажу: Ево човјека (Јн. 19, 5).

Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је у истинском телу пострадао. Одбацивање јединствености и посебности људске природе коју је примио од Дјеве Марије доводи под сумњу сами смисао Његовог Оваплоћења и Страдања, самим тим и Васкрсења. Да је Христос примио неку другу природу, а не исконску природу првог Адама, онда Он не би могао бити истински Спаситељ људи, јер би се тада, према теолозима дарвинистима, њихове природе разликовале, не само због греха, већ и због тела. Говорити да је Христос примио хибридну природу (пра)човека јесте безумље које је усмерено не само против логосности човека, већ и против логосности првоначалног Логоса.

Сходно библијском схватању стварања, вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам, јесте вера у Прворођеног прије сваке твари (Кол. 1, 15), који је Глава тијела Цркве и Прворођени из мртвих (Кол. 1, 18), који је призвао све људе и сву творевину у вечни живот благодаћу Васкрсења. Господ Христос све ово чини тако што као Бог прихвата истинску људску природу, њене законе, али делујући и изнад закона, без греха, пролазећи Страдање и животворну смрт, да би сву твар увео у Васкрсење. Према учењу св. Максима, „отворени непријатељ Божији и лажљивац постаје сваки човек који неуко и непобожно ограничава Бога законом природе, и одбија да поверује да Онај Који је изнад закона природе није ништа претрпео по природи тиме што се потчинио природи, и да дејствује по природи, јер све може“. Логос, дакле, испуњава савршено логос бића људске природе. Свака друга, а посебно мајмунообразна антропологија, удаљава од истине Божијег Откривења, а на онтолошком плану узвишено биће човека своди на ниво бесловесних и неслободних створења. Таква антропологија није тек неприхватљива, већ је достојна осуде, зато што јој је темељ грех неверовања.

ЕСХАТОЛОГИЈА И ДАРВИНИЗАМ

Питање порекла човека није независно од питања његовог коначног назначења. Какав би био смисао живота човека чије је порекло у бићима насталим пре њега? Према логици дарвиниста, човек не може бити изнад света из којег је настао, тј. не изнад његове биолошке ипостаси. Човек по дарвинистичком моделу није биће загледано у вечност, што је изворно значење старе словенске речи „человјек“, већ је, као и цела творевина, заробљен у времену и простору, подложан једино нади која произлази из опсервација биолога и других природознанственика.

Никако није довољно рећи: „Бог је створио човека“, а биолозима препустити одговор на питање како га је створио, као што тврди још један дарвиниста међу српским теолозима – А. Јевтић. Гледајући на почетак стварања и на улогу коју Бог има у одухотворењу човека (који постаде душа жива, Пост. 2, 7), али и на Васкрсење Христово, хришћани верују у поновно стварање које ће наступити на крају историје. Биолози, на другој страни, који полазе од претпоставки онтолошког натурализма, остају немушти пред свим чудима која Бог чини у историји. Не само да нису у стању да појасне како је свет настао, него су чак и без могућности да докуче појаву енергијског деловања светих моштију (за науку, „мртвих тела“). Никакво научно тумачење не може објаснити појаву благодатног Огња на Велику Суботу на Гробу Господњем и то искључиво на молитву православног јерусалимског патријарха и верног народа. То су појаве које се дешавају у природи, али на њих биолози не могу дати релевантне одговоре. Чуда која се непрестано одвијају у животима верних показују да закони смрти дејствују само у домену биологије овог живота. Не умањујући значај поменуте науке на плану сагледавања структуре бића, мора се констатовати да гледање света очима биолога подразумева гледање творевине која живи умирући. Биолози лишени вере не виде даље од смрти, а уколико ипак теже бесмртности, узалудно је траже у створеној, самим тим смртној природи.

Пренебрегавајући учење о стварању, исказано у Књизи постања, теолози дарвинисти упадају у замку супротстављања свему оном што Бог чини после стварања. Склони погрешном тумачењу првог стварања, они аутоматски себи укидају могућност одржања вере у ново стварање у Христу. Како ће онај који не верује да је Бог саздао човека од праха земаљског, поверовати у чудо Васкрсења, при којем ће човеково биће бити изнова састављено од земље у коју је претходно положен? Да ли ће кокетирање с учењем о стварању човека од примата и наклоност теорији о различитим стадијумима еволуције, од мајмуна до човека, довести и до идеје да би сличан „пројекат“ пратио свеопште Васкрсење? То би могло пасти на памет оним еволуционистима који још увек верују у Васкрсење. Али ако заиста верују да ће Бог васкрснути људе без еволуционих „процедура“, зашто не поверују да је дело стварања Адама из праха земаљског Бог учинио на почетку? Или можда Бог у почетку није имао творачку моћ, па ју је тек временом стекао? Није ли можда временом и ојачао? Има ли краја бесмисленим питањима која произлазе из богословља неодарвиниста?

Не само Христово Васкрсење, него и Лазарево васкрсење и васкрсење многих који су устали из гробова по Христовом силаску у Ад (Мт. 27, 52–53), сведоче нам да ће будуће Васкрсење бити тренутни догађај, а не еволутивни процес. И апостол Павле, у Посланици Солуњанима, говори о преображају верних које ће се збити за кратко време, у часу Христовог поновног Доласка, када ће они који буду живи проћи кроз смрт, како би били вазнети у сусрет Господу (1. Сол. 4, 17). Како ће псеудотеолози дарвинисти дочекати Други Господњи долазак, поготово они који су заузели Његове катедре и седе „на месту Христовом“? У Светом писму се говори да ће Господа угледати свако око и они који га прободоше и заплакаће због њега сва племена земаљска (Откр. 1, 7; упор. Зах. 12, 10). Како ће пред Адама, Ноја, Аврама, Мојсеја, пред Христа и Његову Мајку, стати они који га изнова пробадају копљем сопственог неверовања? Како ће стати пред толики облак свједока (Јевр. 12, 1), пред веснике Васкрсења и вечног живота, који већ сада својим светим моштима исијавају благодат вечног живота?

Треба стати лицем пред свете и суочити се са њима, тј. стати пред лице Свеца Израиљевог – Богочовека Христа и препознати свој лик у Њему. Они који носе при себи Дарвиново огледало и траже да виде у свом лику мајмунолико лице примата могу само чути од Господа речи: Никад вас нисам знао; идите од мене који чините безакоње (Мт. 7, 23). Већ једном су, због неверовања у Христов божански лик, остали без Божијег окриља јеврејски синови Царства, због чега ће бити изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8, 12), а сада се иста опасност надвила над онима који не верују и кривотворе Његов људски лик. Некада су безумници говорили у срцу свом: нема Бога (Пс. 13, 1), а сада је наступило време безумника који говоре: нема човека. За филодарвинисте не постоји човек саздан по икони Бога живога.

Први корак у вери одређује онај последњи. Заборавили су на то теолози неодарвинисти. Подсетићу их још једном: није могуће говорити о новом животу у Христу, без претходно постављеног здравог темеља вере у божанско стварање света по врстама, као и вере да је, Логосом и Духом, човек створен по икони Божијој из праха земнога. Да бисмо добили било које добро од Господа, вером кроз молитву, прво верујемо у све оно што је записано у Библији, како је говорио св. Серафим Саровски. Прва и последња књига Библије – Постање и Откривење, у апсолутном су сагласју, јер речи: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1) и речи Ево све ново творим (Откр. 21, 5) потврђују да Бог непрестано ствара, саздаје и пресаздаје свет, не оставља га самом себи, већ га уводи у нови, вечни и бесмртни живот.

Питање порекла човека и његове иконичности тиче се нашег спасења, живота или смрти, благодатне, а не природне бесмртности, која једино припада Богу. Истинска побожност, према учењу св. Григорија Паламе, „није у речима него у стварностима“. Мисли теолога су увек окренуте ка изграђивању Цркве као Тела Христовог, а не ка испразној и квазиакадемској полемици. Стога је од пресудне важности вера у Христово реално Оваплоћење, да се Логос обукао у истинско тело, и да је дошао међу нас као истински човек – Нови Адам. Они који не верују у такво Христово Оваплоћење, неће се при Другом Доласку обући у Његово тело. Одбацујући Оваплоћење, ненавидници Његовог пречистог тела одбацују и Његово Страдање, а тиме и победу над грехом – Његово Васкрсење. Таквима Христова смрт неће дати ослобођење од вечне – друге смрти.

Следујући назначеној логици, сви који верују у мајмунообразно порекло човека, па и теолози дарвинисти, не могу имати реално учешће у заједници с Христом – истинским Богом и Човеком. Учешће у Причешћу Његовим Телом, за њих не би било испуњење Промисла Логоса, а учешће у Крви Његовој не би било испуњење Суда који предокушамо у Евхаристији (Сада је суд овоме свијету – Јн. 12, 31). Бог Који је на почетку створио свет, непрестано га саздаје кроз Логоса у Духу, али не тако што га предаје или што ће га на крају историје предати непостојећим законима еволуције, већ чувајући његову логосност и преображавајући га Својим божанским енергијама, тј. уводећи га у вечни живот.

Постоји аналогија између првог стварања и новог евхаристијског стварања. У првом стварању Адама Бог узима творевину из праха земнога и саздаје човека удахњујући му живот Духом Животворним. У новом стварању, установљеном у Оваплоћењу и пројављеном на Тајној вечери, Господ тајинствено жртвује и приноси себе „за живот света“; узима све елементе природе, представљене у хлебу и вину, и благодатним дејством Светог Духа пресаздаје их у Своје Тело и Крв. Овај преображај твари у Христа – Новог Адама испуњење је првог и јединог назначења стварања човека. На почетку човек је, сабравши у себи све елементе природе (а не све врсте!), постао душа жива (1. Мојс. 2, 7), а у Евхаристији, на сабрању са свима светима и са свом твари, благодаћу Светог Духа, постаје благодатни Христос – Нови Адам. Због јединства човека с Богом, омогућена је целокупној твари (и свим врстама!) заједница с Богом.

Па ипак, између човековог односа према природи око њега и односа према Христу постоји суштинска разлика. Према учењу св. Николе Кавасиле, човек узима природу у виду хране и она постаје његово тело, а примајући Христово Тело и Крв, он уистину постаје Онај с којим се сједињује. Први вид метаболизма (μεταβολή – промена, преображај) је потрошачки и у духу дарвинизма, док је литургијски метаболизам једино спасавајући, и за људе и за свет који их окружује. Показује се да заиста не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Господњих (Мт. 4, 5), а превасходно оних речи које преображавају хлеб у Тело Христово. Имајући удела у евхаристијском метаболичком искуству, човек и поверени му свет, силаском Светог Духа „на нас и на предложене дарове“, ступају у најприсније јединство с Богом. То је заједништво „свише“, од Бога, преко човека до твари, која се посредством човека преображава. Гледање „из нижње перспективе“, од творевине на више, од нижих бића ка човеку, казује нам да твар није у стању ни саму себе да покрене, а камоли човека. Иако сведочи о Богу, без синова Божијих њено сведочанство не достиже крајње домете, нити целовито назначење.

Не постоји дубља веза између људске природе и остале творевине од евхаристијске, будући да у њој и човек и твар добијају могућност вечног постојања. Саздани свет и човек – цар творевине, истинско постојање и преображај налазе у Христу – једином Посреднику између Бога и људи (1. Тим. 2, 5), који поред савршене божанске има савршену људску природу. Божија брига о човеку је свеобухватна, а не селективна, она траје од почетка стварања ни из чега, а не од неког замишљеног еволутивног стадијума примата, како верују еволуционисти и следбеници Дарвина међу теолозима. Та брига о човеку не долази до изражаја при биолошким метаморфозама и измишљеним скоковитим прелазима из ниже у вишу врсту, с извесношћу да у безизлазном лавиринту биолошког постојања човек буде само беочуг у (бес)поретку којим господари смрт. Једина перспектива за човека јесте његово непрестано пресаздање, задобијање доброг бића, које води обожењу и преласку у вечно добро биће, како говори св. Максим Исповедник. Евхаристијска онтологија, а не еволуционизам, јесте, дакле, кључ за разумевање човековог постојања, али и његових најдубљих релација са светом.

ЕПИЛОГ

Образац за успостављање равнотеже између теологије и науке, бар када је реч о теолошкој страни, треба тражити у повратку истинском богословљу, Оцима који су развили аутентичну антропологију, полазећи од библијске идеје о стварању. „Повратком оцима“, превасходно великим антрополозима, св. Максиму, св. Григорију Ниском, св. Атанасију Великом, св. Иринеју Лионском и другима, и применом њиховог учења на савремене проблеме начин разобличава се неверовање „дарвиниста у нашим редовима“, међу којима су и они који друге „уче“ вери. Њихова неодговорност је нарочито погубна, утолико више што саблазан дарвинистичко-атеистичке теорије пропагирају, лицемерно се заклањајући иза институција образовног система државе.

„Немогуће је (истину) признати, а оно што је могуће (покајање) не признати“, говорио је Достојевски. Једини пут покајања у случају филодарвиниста јесте: исповедање веру Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем. Но, то исповедање не би смело бити декларативно, како су, зарад „виших циљева“ у служби римоцентричне идеје „воље за моћ“ и под видом задржавања мисли (mental reservation) спремни да га исповеде псеудотеолози филиоквисти. Није довољно исповедити веру у Бога као Творца. Неопходно је сведочење вере у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, управо онакво какво даје св. Максим Исповедник говорећи о познању тројичног Бога: Оца као надсуштаственог, Кога познајемо на основу постојања природе, Сина кроз постојање разноликости у природи и постојања по врстама, и Духа Светог, кроз развој и живот по врстама. Незаобилазно је исповедање стварања човека као бића сазданог по икони Божијој, уз одрицање дарвинистичког учења о стварању света „преласком из врсте у врсту“ и стварања човека од примата, као и анатемисање свих оних који следују тим учењима. Неопходно је, све у свему, да роде род достојан покајања (Мт. 3, 8).

Господ Христос непокајане и лицемере види као највеће грешнике и каже да ће прије њих цариници и блуднице ући у Царство Божије (Мт. 21, 31). Сви који у Цркви сведоче делатну веру, чувајући у срцу и уму важност испуњења како природног, тако и писаног закона датог Откривењем Божијим, позвани су да сведоче Истину, како би милошћу Његовом, постали учесници закона благодати новог живота у Христу. Упозоравајући нас на потребу непрестаног стражења у вери, Господ Исус немарним у благочешћу говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама потребна су дела достојна истинске вере и преумљења, али је тешко после погрешног јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).

У духу ових Господњих речи треба разумети и текст који предочавам нашој, пре свега богословској јавности, истичући да његов садржај није усмерен против личности дарвиниста које се у њему помињу, већ против учења која заступају. У овоме сам искључиво подстакнут ревношћу за очување праве вере, која је темељ нашег спасења, а не неким другим разлозима „од овог света“, нарочито не испразним јавним полемикама, које неретко појединима служе као још један вид личне промоције. Искрено се надам да ће поборници дарвинизма међу српским теолозима схватити своју заблуду и принети нелицемерно покајање Богу, како због њих самих, тако и због оних којима предају богословску науку, али и ради целог нашег благоверног народа, довољно сметеног свеукупном нашом реалношћу. За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи св. Максима: „Много нас је који говоримо, а мало који деламо. Али, нико не треба да кривотвори реч Божију због своје немарности, него свако нека исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију, како не би са преступањем заповести били оптужени и за погрешно тумачење речи Божије“.

Аутор је редовни професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , ,

79 replies

  1. Отачка је злата вредна!

    Мајмунизам је овим текстом послат на своје место, на сметлиште јереси и прелести #славаБогу

    Свиђа ми се

  2. Eпископ Максим Васиљевић:

    “Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог,
    научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“
    (изворно: ζῷον θεούμενον)“

    Животиња не може бити у процесу обожења јер не подлеже греху – нема у
    себи Боголику душу!
    Животиње живе по инстикту, нагону, а човек по сили слободне воље /коју
    животиње немају/, јер је то једна од особина Боголикости човечије душе,
    поред умне и осећајне силе.
    Може то бити слично, али никако и подударно.
    Разлика између подудраног и сличног је у математици као разлика између
    Неба и Земље!
    Уосталом, шта у вези са тим рећи за Господа Исуса Христа – Бого-Човека,
    у смислу горе цитираног: „животиња у процесу обожења“?!
    Може се и за мајмуна рећи, исто тако: да је “ЖИВОТИЊА У ПРОЦЕСУ
    ОЧОВЕЧЕЊА“, будући да је биолошки најсличнији човеку.
    Али, рекосмо да су подударно и слично у математици различити као Небо
    и Земља.
    Ако је математика – “КРАЉИЦА НАУКЕ“ – кључ за све остале науке, онда
    се то не може рећи а ни прихватити – да је мајмун “ЖИВОТИЊА У ПРОЦЕСУ
    ОЧОВЕЧЕЊА“.
    Можда на овако погрешан закључак наводи необорива “чињеница“ да мајмуни
    једу радо банане као и човек, па се банана појављује као та недостајућа -“ПАЛЕОНТОЛОШКА/ФОСИЛНА КАРИКА” у еволуцији Човека од мајмуна.
    Вероватно да се због тога деци, кроз цртане филмове, намеће “БАНАНАМЕН“!
    Можда и наш млади епископ, велике нaучености, себе топло препоручује за
    будућег патријарха, па тврди то што тврди?!
    Надајмо се, да ће га та “еволутивна фаза“ у његовом сазревању, када буде
    много тога умео, много више умео и својим умећем Боголиког живљења
    надмашио своје теолошко знање, вратити на прави пут – ПУТ ВЕРЕ СВЕТИХ
    ОТАЦА!
    Када епископ Максим Васиљевић буде видео сопствена леђа /и то
    експериментално доказао/, и успео да у одразу свог лика/лица у огледалу
    фотографише сопствену памет и приложи је на увид својој пастви, онда му
    се може поверовати у оно о чему и како “беседи“!
    Многи Свети Оци су били јуродиви Христа ради, а млади епископ је решио
    да буде – “јуродиви науке ради“?!
    Епископу не треба ништа замерити, већ се за њега треба молити, и клoнити
    га се док се не врати на пут Светих Отаца!
    А да ли ће се и када повратити, то једино зна само Господ Бог!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  3. Надајмо се да је почео повратак србске теолошке мисли из „фанариотског ропства“ у које је одведено још деведесетих година прошлог века инсталирањем на Богословски факултет у Београду екуменисте и либералног хришћанског философа митр. Јована Зизиуласа као неприкосновеног ауторитета, равног Светим Оцима Цркве. Сада полако креће „ретерирање“, престројавање у ходу на неке нове теолошке позиције и дистанцирање од те новаторске, непредањске теологије на којој су образоване генерације и генерације наших свештеника и епископа. Па имамо тужно-смешну ситуацију, налик оној из филма „Балкан експрес“: „Јеси и ти музичар (зизиуласовац)?“ – „Нисам музичар“ – „А, ниси?“ – „Јесам“ – „а, јеси?“ – “ У ствари нисам…само да тетки однесем лек“.

    Свиђа ми се

  4. То се дешава са сваким ко Светом Писму и Светом Предању приступа са унапред одређеним мишљењем о свему, невољан да прими Истину, ма какве аргументе добио, и тврдог срца да прими веру и љубав из Истине.
    Духовна је невоља управо то што су се такви људи инсталирали унутар клијалишта за будуће свештенике и теологе. Али, Бог води рачуна о томе, изгледа да су мале „пацке“ помогле да се ствари почну мењати набоље. Ако сам добро информисан, већина је добила позив на лични двиг – покајање.

    Свиђа ми се

  5. Једини је проблем што Пено све што ради ради због личних ситноспоственичких интереса и освете. Он је киван што није примљен на ПБФ, и то је једино што га мотивише. Јер, ако хоће да буде доследан, онда Пено први треба да се јавно одрекне свега што је до сада написао, јер његове књиге нису ништа друго до препричавање Зизијуласа, и то је нешто што свако може да види после 3 стране. И управо Пено је генерације својих студената васпитавао на Зизијуласу. Дакле Пено, одреци се својих књига, јавно и јасно, па ћемо ти веровати.

    Свиђа ми се

  6. @Сара

    Ваше преосвештенство, прво на Поукама коментаришете под недостојним, лажним именима, и преко чауша и шпија, сад овде.

    Будите као преподобни Максим Исповедник, а не као тамо неки Максим.

    И не бежите од теме, као толико пута до сад по разним питањима.

    #јегуља #побегуља

    Свиђа ми се

  7. Исповедати еволуционизам, на богословском нивоу, у оквиру православне филозофије истине, није чак ни јерес. Просто гадост.

    Свиђа ми се

  8. Види @Krunič зна ћирилицу. Лепо. Ипак, погађачке вештине му слабо иду…

    Дакле, сад чекамо да се Пено јавно одрекне својих досадашњих списа, пошто су они само препричавање Зизијуласа. Ајде искрено, ако је ико од вас прочитао нешто Пеново, може ли да наведе барем три стране а да то није препичавање Зизијуласа?

    Добро, не мислим на његове текстове објављене раније на овом сајту. Али то је ионако писао онај Турчин а Пено се само потписао, после је и признао. Тај Турчин је иначе и део обавезне литературе за студенте у Фочи. Има на сајту ко не верује. Е то је Пеново православно богословље, а не тамо неки јеретици Зизијулас, Јанарас, Нелас, Шмеман и слична боранија. Али добро је то, сад ће барем борци заверу имати још кога да хвале.

    Свиђа ми се

  9. Šta kažete- неки јеретици Зизијулас, Јанарас, Нелас, Шмеман и слична боранија..BRUKO? Sara? Tursko ime? Srpsko nije!!! Beži bre i kuvaj punjene paprike! Ko si ti žrebovko? Je li? Anonimko? Nosi se u svoju anonimnost! Ikada PREVODILA Svete Oce? Zitzjulas smeta? Čovek koji je svojim radom iz TEMELJA PRODRAMAO Zapad? Da možete danas i da balavite LENČUGE !!! Šta hoČete..gospo?

    Свиђа ми се

  10. Да ли је ико од вас, свепаметних ленштина икада ЧИТАО Григорија Филозофа? Или овде поменутог Лионског? НИЈЕ!!! Јер онда не бисте надобудно с*али!! Еволуција..и „еволуционизам“ НИЈЕ исто!!

    Обадвојица поменутих су тада већ причали о ЕВОЛУЦИЈИ, човека…Боже која досада..Но ту су зилоти..Сара..сачувајбоже..шта би она?

    Свиђа ми се

  11. Нек јави неко овоме @sima да „Сара“ нити је Сара 🙂 а нити је против тих набројаних.

    Боже саклони и помози, ови свејеретици екуменисти ни за иронију нису чули!!!

    Свиђа ми се

  12. Као и обично Пено бриљира. Сигуран сам да се иза имена Сара крије неки искомплексирани јадник скривен између полица књига на ПБФ који успут зна да му ту није место… Трагедија СПЦ у овом времену је што је најбоље међу нама послала на маргине друштва стављајући им туђе крстове на леђа… ПБФ је у односу на осамдесете године прошлог века постао место где се увежбавају сплеткарења на рачун избора најбољих за професоре на катредама.

    Свиђа ми се

  13. @Верник

    Аааа, па ево их и „свеправославни“ „најправославнији“ итд, зурлотићи… Нека нека, нека се види каквом друштву подбајет Пенова „теологија“.

    А могао би Пено да нам појасни и какав је став св. Максима о теорији гравитације, па о теорији релативитета, па о квантној физици… има ту сигурно материјала. А ускоро нам можда открије и да је земља равна плоча, људи наравно никада нису слетели на месец итд. Све супер-православно, и над-православно…

    Пено се просветлио под старе дане. Читав живот је посвеио препричавању Зизијуласа и Јнараса, асад кад имају 90 година и зуби им испали, сада је схватио да су то мрски јеретици, које ће он да просветли светлошћу познања и да им протумачи св. Максима.

    Али није њену драг Платон, ни св. Максим а понајмање истина, него му је драга нада да ће доћи на ПБФ где га Веће није хтело нити га хоће, па мисли да ће неким другим каналима да се додвори коме треба. Можда и хоће.

    Свиђа ми се

  14. Ја сам саблажњен овим текстом професора Здравка Пена. А и већином коментара. Овде су Митрополит Зизијулас, Христо Јанарас и други највиђенији православни теолози проглашени за јеретике. То се могло очекивати од неког артемијевца, а не од једног православног теолога и још професора!

    Па како ће Пено то да објасни нашим епископима? Напо је владику Игњатија. Али зар он не зна да је дела Зизијуласа и Јанараса на српској сцени највише промовисао епископ Иринеј Бачаки? Његова издавачка кућа је објавила малтене сабрана дела Јанараса. И шта сад хоће Пено да каже – да Владика иринеј Буловић не зна теологију? Да није и он јеретик можда?

    Свиђа ми се

  15. Da li to Zdravko Peno samtra da teolozi treba da određuju koja je naučna teorija ispravna a koja nije? Peno zna da je TE „nenaučna“ a to ne zna SANU niti zna Univerzitet u Beogradu? A pa da, Peno se informisao, on je sad stručnjak za bilologiju, pa može da kaže šta je šta. On čita sajtove, blogove, tamo sve lepo piše. A ne ko one budale što studiraju biologiju, mikrobiologiju, genetiku…šta oni znaju. Ima tamo piše lepo na sajtu ovom i onom, naučnici dokazali da je zemlja stara 7000 godina i tako. Sunce se zapravo vrti oko zemlje, dabome. A i Zukurlić se slaže, a i Avdentisti su potvrdili!

    Sa takvom „verom“ koja priliči sektama a ne Crkvi Svetog Save, nećemo daleko dogurati. Nikada to nije bilo u Pravoslavnoj crkvi, da se Crkva i teolozi pačaju da određuju šta jeste a šta nije u nauci. Peno i njemu slični bi da sada SPC radi ono što su radili Rimokatolici i zbog čega se sada kaju i žale.

    Crkvene vlasti bi ovakvog profesora trebalo same da najure, da ne bruka Crkvu i Pravoslavlje svojim praznoverjem i glupošću!

    Свиђа ми се

  16. Сва је прилика да су вештији ботови на важнијем послу, а за теолошку тему су преостали они неписмени али агресивни и некултурни. Посао им је анонимно блаћење једног професора теологије. О темпора о морес.

    Мислим да их је један или двојица а злоупотребљавају сајт користећи се вишеструким надимцима да би својим мороноидним коментарима прибавили привид разноликости мишљења. Резултат је гомила глупости и примитивизама. Такође, окомили су се и на оцењивање које је нетипично учестало. Врло провидно.

    Свиђа ми се

  17. Све би ово могло да буде веома занимљиво за некога ко нема никакве везе са православљем. Могао би човек да закључи свашта, само не оно што православље јесте.
    Али за онога ко се труди да буде православан, ова препирка је неупоредиво гора од граје јата чавки и тужнија од мученичких жртава милиона православних кроз историју. И сам сам се делимично укључио у њу, и сада ми је жао.
    Не говори се овде ни о православној вери ни о истини, ни о ПБФ и његовим професорима, него сви одреда само вичу „Ја, Ја, Ја!“. Првородни грех је овде онај који нас све спушта тамо за где сви мислимо да нам није место.

    Праштајте, и с Богом!

    Свиђа ми се

  18. Змијулисови празнословци и бесловесни агностици “ навукли “ се на @стањествари к’ о вулин на војску… Какве су то премисе, каква дедукција, индукција, логика, разум, схоластика, аристотеловштина, научни аксиоми, докази, теорије, “ знања и знанственост „… Само ВЕРЕ нема, само ВЕРА није, само ВЕРА нису…
    Православац, оцрквењен и оХристовљен зна јер ВЕРУЈЕ ! Јеретички и расколни млатиоци сламе празне верују јер знају… Не браним, али нека чине то негде другде, не на @стањуствари које зна јер верује, и не, бар не у време Часног поста…

    Свиђа ми се

  19. Следбеницима мајмуноликог порекла човека:

    „Planeta majmuna: Rat / Stvaranje realnosti / Iza scene“ – Холи В У Д У
    ДАРВИНИЗАМ

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  20. Odličan tekst u korist Pravoslavlja, i čestitam profesoru Penu zato što je na pravoj strani. Zlonamernici i nesrecnici imaju problem sa Istinom i trebalo bi da razmišlja o pokajanju i promeni životne orijentacije. Važnija je suština od forme i to u svacijem istupanju treba da se uočava. Svi ljudi treba i imaju pravo da se usavrsavaju i mnogo je važnije kakav je čovek sada u odnosu na to kakav je bio u prošlosti. Imate primer Apostola Pavla. Pravoslavni poznaju Istinu i nikakve naučne teorije koje nisu u skladu sa Istinom, koja je Sveta Trojica, ih ne interesuju. Pozdrav dobronamernima.

    Свиђа ми се

  21. Сјатјејши Патријарх Руски Кирил је дао одличну дефиницију:

    „Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота.“

    Према Патријарху Кирилу „Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе“!
    Срећа за Патријарха Кирила па је он поглавар РПЦ, тако да много не тангира мишљење Здравка Пене

    Свиђа ми се

  22. Ako prihvatimo teoriju evolucije je l’ to znači da Adam i Eva nisu postojali ili da su imali biološke roditelje?
    Prihvatanjem teorije evolucije javlja se niz doktrinarnih problema. O tome detaljnije možete čitati u tekstu o. Danila Sisojeva
    http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post_1130.html?m=1

    Свиђа ми се

  23. @Јован Т.
    Коначно да неко одсвира праву ноту! Људи (и то не било који, него бого-слови!) и не схватају да и најмања промена догме и веровање у ово-светске трендове доводи до потпуног рушења целе православне грађевине! То је наравно немогуће – могуће је само да тај који је усвојио неблагословену измену сам себе потпуно урушава и одваја од Цркве.
    Истина у којој је трунка нечистоће/неистине постаје потпуна лаж ако се та нечистоћа не избаци.
    И то и јесте разлог да су светитељи Цркве Христове били спремни на све – баш на све – жртве, само да се истинито учење сачува. Какву љубав су они пројавили! А шта ми пројављујемо!

    Свиђа ми се

  24. „Узалудно је то што владика Максим покушава да аргументе за дарвинизам пронађе у богословљу св. Григорија Богослова,…“

    „Свети Григорије Нисијски понавља исто учење према којем се човек, као цар, појавио тек након што је његово царство било припремљено за њега. Он, међутим, има још једно, мистичније тумачење низа од Шест дана које су неки покушали да протумаче као израз теорије еволуције. Погледајмо изблиза то учење. Он пише: „Писмо нам саопштава да је Божанство применило једну врсту постепеног и устројеног напредовања према стварању човека. Након што су постављени темељи васељене, као што је историја забележила, човек се није појавио одједном: претходило му је стварање животиња, претходиле су му и биљке. У вези с тим, Писмо показује да су се животне снаге измешале с вештаственим светом и да су се, у складу са степеновањем, најпре улиле у неживу природу; у наставку су напредовале ка живој природи, а затим се уздигле до умних и словесних бића… О човековом стварању казује се да је дошло на крају, као о стварању онога који је у себе упио сваки поједини облик живота, како онај из биљака, тако и онај који видимо код животиња. Он своју исхрану и раст црпи из биљног света, јер се такав ток може видети чак и у растињу, када се храна увучена његовим корењем предаје плодовима и лишћу. Своје чувствено устројство он црпи из животињског света. Међутим, његова способност мишљења и словесност не могу се преносити, и то је особит дар нашој природи… Није могуће да та способност расуђивања постоји у животу тела без постојања уз помоћ чувствовања, а како се већ зна да чувствовање постоји у животињском свету, нужно је, може се рећи, да услед тог једног услова наша душа буде у додиру са другим стварима које су с њим испреплетане. То су све оне појаве у нама које се зову ‘страсти’.“
    На крају другог описа и у другој књизи, св. Григорије закључује: „Ако нам дакле Писмо саопштава да је човек створен на крају, после сваког живог бића (бића с душом, „одушевљеног бића“), онда Законодавац не објављује ништа друго до учење о души, узимајући у обзир да оно што је савршено долази на крају, сагласно извесном нужном низу у поретку ствари… На тај начин, можемо да претпоставимо да природа прави успон и да се, да тако кажемо, креће корак по корак – при чему мислим на разна својства живота, од нижег ка савршенијем облику.“ То је један од неколицине одломака у списима Светих Отаца у којем верници еволуционе космогоније налазе сличност са својим гледиштима. Он говори о „успону корак по корак…“, „од ниже ка савршеној форми“, тврдећи да човек на неки начин учествује у животу ниже творевине. Међутим, еволуциона теорија порекла захтева много више од ових општих ставова, које нико не може да оспори. Теорија еволуције захтева да се човек покаже као потомак ниже творевине, као онај који је из ње „еволуирао“. У предавањима која следе исцрпније ћемо размотрити шта Свети Оци кажу о човековом пореклу. Овде ћемо рећи једино то да св. Григорије не само да није рекао ништа што би наговестило да је веровао у таква становишта, него и да се његова остала становишта томе противе. Дакле, он је сагласан с осталим Оцима који су о Постању записали да је стварање Божије било тренутно. У истом трактату он каже да су „свака косина, падина и долина биле крунисане младом травом, и различитим плодовима дрвећа које тек што је поникло из земље а ипак је моментално нарасло у својој савршеној лепоти“, као и да је творевина, да тако кажемо, „сместа начињена Божанском силом, и да је на Његову заповест одмах постала.“
    Осим тога, св. Григорије каже да је једини разлог због којег људска природа има везе с нижом творевином тај што с њом дели чувствену природу; та (људска) природа уистину потиче од оне исте земље од које су потекла и нижа створења. Тврдња да то значи да је човек „потекао“ од животиња представља потпуно произвољан додатак светитељевом мишљењу. У том случају могло би се исто тако тврдити и да је човек (као и животиње) потекао од биљака, јер у себи има нешто и од њихове природе. Међутим, еволуциона теорија не учи да су животиње „еволуирале“ из биљака него да су та два царства раздвојени и паралелни огранци који потичу од заједничког примитивног претка.
    Мисао светог Григорија о „успону корак по корак“ нипошто не указује на човеково хронолошко порекло од биљака и животиња. Напротив, она указује само на његово сродство са нижом творевином посредством заједничког својства исхране и чувствене природе, тј. особинама заједничким за сва земнородна бића и то у оном степену у којем им је Бог то дао. Он не описује човекову историју него човекову природу.
    Касније ћемо одређеније видети шта је св. Григорије подразумевао под „мешањем природа“, које је садржано у еволуционој теорији.“

    Извод из књиге: „Постање, стварање и рани човек“, Јеромонах Серафим Роуз.

    Свиђа ми се

  25. Knjigom Postanja nam se obraća Istina odmereno i sveobuhvatno o tome šta je bilo u Početku. Naucnim putem to nikada ne bi smo saznali. Ako neko smatra da neka naučna teorija bolje objašnjava kako i zašto je svet nastao, onda neka pokuša da je ostvari, pa da vidimo koliko ona vredi i šta će da bude. Istinu i nauku ne treba stavljati u istu ravan, da Istina objašnjava jedno a nauka sve drugo. Istina je svudaprisutna i njoj možemo pristupiti jedino Pravoslavnom Verom. Pravoslavni sve sagledavaju uz Božju pomoć prvenstveno duhovno, umno i nadumno, u skladu sa Istinom, koja je Gospod Isus Hristos Bogocovek, a ne kao tzv. intelektualci isključivo razumski i culno zbog čega su najčešće u sukobu sa Istinom jer zele da je podrede sebi zbog svojih sebicnih interesa. Inovernima, neverujucima, antihriscanima i njihovim sledbenicima među nama preporučujem hitno pokajanje da ne bi i nakon Posebnog i nakon Strasnog suda završili u istom kolektivu sa svojim zajedničkim inspiratorom.

    Свиђа ми се

  26. Занимљиво је да је „Борба за веру“ пренела посебно текст проф. Пена, а посебно и коментаре са ове странице: http://borbazaveru.info/content/view/11594/37/

    Свиђа ми се

  27. Атанасије роди Максима и Григорија!
    Атанасије се на Криту одрече учења св. Јустина и рече да му је Григорије (дурић) наследник и радост.
    Максим, Атанасијево друго чедо, се (не)одрече оца говорећи да је потомак Дарвиновог миљеника.
    Народ вели: „Кака врба, наки клин, каки отац наки син“.
    У мојему родном Драгачеву има изрека: „Од шашавог оца, шашава ђеца“.
    Ти типови направише од Цркве пећину разбојничку. Али, долази дан и већ је настао кад ће се почупати кукољ и одвојити од пшенице.

    Свиђа ми се

  28. Уважени професор Пено оспорава теорију еволуције – блаже речено, он оспорава право теолога и уопште верника Православне цркве да прихвате теорију еволуције и да у исто време буду искрено верујући. По њему је сагласност са теоријом еволуције и искрена вера у Тројичног Бога нешто неспојиво. То је међутим неспојиво само у његовој глави (и у главама још неких, недовољно упућених у науку), али је стварност сасвим другачија. Ни теорија еволуција, ни било која друга научна теорија, као ни било које научно откриће, никада није била уперена против вере у Бога, нити би то икада могла бити. Једноставно, вера и наука се баве различитим питањима и на њих дају различите одговоре, и ту никаквог сукоба не може бити. Професорово упорно позивање на Свете оце, уместо на научне аргументе, у покушају оспоравања једне научне теорије – теорије која нема баш никакве претензије да оспори или укине веру у Бога – показује његово суштинско неразумевање науке. Што није никакво чудо, с обзиром да он нема одговарајуће образовање из области природних наука. И управо зато не би ни требало да се бави питањима која су повезана пре свега са природним наукама.

    Свиђа ми се

  29. @Бора
    Неће бити тако, брате Боро. Ако говориш о уопштеној вери у неког бога или богове, можда би се могло „преговарати“ (мада и тада са веома мало наде за успех тезе да теорија еволуције не негира бога), али ако имаш на уму Православну веру, онда ћу закључити да је не познајеш (православну веру). Јер ако није тако, онда бисмо дошли до тога да намерно изокрећеш истину, а у то не желим да верујем.
    Православна вера је заснована на Светом Писму и предању, на Бого-откривењу и у директној је вези са тројичним Богом, у мери у којој је то човеку могуће. Свето Писмо је Бого-надахнуто у целости и као такво, оно је потпуно истинито. Ту расправе више нема – за православног. Ко мисли да је то гордост – нека му, нека онда иде у научнике који тапкају у месту тражећи „божије честице“ и покушавају да смисле како је то детлићу еволуцијом дарован читав спектар могућности које не би функционисале једна без друге, …
    Ако неко хоће да верује (и заиста верује) да му је далеки праотац мајмун, а још даљи – амеба, то је његово право које му ни Господ не оспорава. „Све нам је дозвољено, али није све на корист.“
    Нека ми неко каже једну (само једну!) научну „истину“ (изван православне теологије и математике) која није само теорија и која је константно иста као што истина мора бити, без сталних измена, допуна, исправки или потпуне ре-дефиниције и додавања нових теорија, па онда да говоримо о науци као нечему што је ауторитативно и о чијим аргументима се може озбиљно разговарати!
    „Професорово суштинско неразумевање науке“ уопште није то што је речено, јер је јасно да професор веома добро разуме данашње природне науке, али стварни проблем јесте ваше (присталица ТЕОРИЈЕ еволуције) суштинско неразумевање, брате, истинске науке, које данас скоро да више и нема.
    А о светим Оцима најбоље да не говори нико ко није добро упознат са њиховим учењем, јер – ово ћу отворено рећи – тамо где Никола Тесла и други највећи научници у историји стају (докле је њихов максимални домет коришћењем научних достигнућа и теорија), тамо свети Оци тек почињу у познању суштине и функционисања света!
    Свако добро!

    Свиђа ми се

  30. Брате Милораде, професор Пено ипак не познаје природне науке, што се из његовог текста јасно види. Као и ти у одбрану његовог става, тако и он у покушају оспоравања једне научне теорије потеже аргументе који нису научни. Проблем са таквим приступом је у томе што се научне теорије могу оспоравати – напослетку, и оборити! – једино научним аргументима. А обарати теорију еволуције из разлога одбране вере у Бога поготово је бесмислено – теорија еволуције, као ни било која друга научна теорија, уопште није уперена против вере. Ако професор Пено то не схвата, то је заиста његов, а не проблем његових колега које овде критикује.

    Свако добро и теби!

    Свиђа ми се

  31. Брате Милораде, професор Пено ипак не познаје природне науке, што се из његовог текста јасно види. Као и ти у одбрану његовог става, тако и он у покушају оспоравања једне научне теорије потеже аргументе који нису научни. Проблем са таквим приступом је у томе што се научне теорије могу оспоравати – напослетку, и оборити! – једино научним аргументима. А обарати теорију еволуције из разлога одбране вере у Бога поготово је бесмислено – теорија еволуције, као ни било која друга научна теорија, уопште није уперена против вере. Ако професор Пено то не схвата, то је заиста његов, а не проблем његових колега које овде критикује.

    Свиђа ми се

  32. Слажем се са @Бором и осталима са сличним гледиштима.
    За г-на Пена и оне који подржавају његова гледишта, ја – као лекар који сматра да дарвинизам, и уопште напредак у науци ни у ком случају не морају да воде у сукобљавање са вером у Бога, имам практична питања:
    1. Вакцинација – да, или не? Јер, можда је Божија воља да дође до неке епидемије, и онда је вакцинација која то спречава право богохуљење? Дакле, јасно: да, или не?
    2. Генска терапија, која је сада на самом праскозорју примене, али убрзо ће несумњиво доћи до њене шире примене. Пример: недавно је у САД патентиран један лек на бази генске терапије, који у случају једног ретког генетског поремећаја који временом доводи до парализе свих мишића, па болесник на крају, кроз неколико година неизбежно умире од немогућности дисања, једном инјекцијом (за сада се зна: што пре то боље, али у сваком случају пре друге године живота) исправља ту генетску грешку и – како кажу, то је коначно излечење и обезбеђење даљег нормалног развоја и живота…. Дакле, г-не Пено, да ли је са становишта Ваше верзије Православља и по Вашем тумачењу Светих Отаца дозвољено такво једно мешање у вољу Божију, да – или не?

    Свети Оци, који су живели у предсредњевоковном периоду и имали схватања и сазнања из оног времена, сигурно – бар желим да верујем, би на оба моја питања одговорили са “да“. Ово пишем, баш гледајући на две старе руске иконе из моје збирке: Три Света Оца (Григорије Богослов, Василије Велики и Иоанн Златоуст), као и посебну, мању – бродску икону из 1880 г. ( војног једрењака из Архангелска, “Поларна Звезда)“, св. Григорија Богослова. Гледам њихове добре, продуховљене ликове и покушавам да их сместим у данашње доба, и зато верујем у њихово “да“, јер – уосталом верујем да ниједан напредак у науци и није могућ без воље и помоћи Божије. А, узгред буди речено, за једног од њих – Св. Василија Великог се баш и сматра (и моли му се) да помаже у постизању успеха у учењу, научном раду и истраживањима… (https://omolitvah.ru/ikony/ikona-s-tremya-svyatymi )
    Дакле, г-не Пено и ини схоластици, шта кажете на ово?

    Свиђа ми се

  33. 1. Брате Боро, оно што је истинита наука, са тиме се може ући у разговор, а са онима који чине научна испитивања само да би са њима доказали своје унапред донешене личне закључке, па све доказе који иду против њих склањају у страну, са таквима не треба уопште комуницирати – уопште! Шта се уопште може причати са лажљивцима по дефиницији? Да ли би потврди Дарвинове теорије било потребно толико доказано лажираних „доказа“ да је она и за мало близу истине? Зар она саму себе не би доказала да је истинита? Ма хајде, погледајмо како је уопште заблудели брат Чарлс дошао до те теорије! Само умовањем (и то погрешним)! Наука подразумева и мноштво других акција, нпр. експерименте који се понављају и понављају док не постане јасно да је резултат увек исти са истим параметрима, доследно тачан и практично доказив од стране сваког ко располаже истим средствима. Дарвин нема ништа од тога у својој теорији, а многи каснији стварно научни експерименти су ДОКАЗАЛИ да је велики део тога нетачан. Могли бисмо једнако дати 7-годишњаку да донесе неку такву пред-поставку, коју бисмо медијски довољно пропратили и „погурали“ и – ето ти велике научне теорије!

    2. „теорија еволуције, као ни било која друга научна теорија, уопште није уперена против вере“ – ако теорију еволуције сматраш научном, онда одмах ниси у праву. Јер Дарвин јесте био усмерен против вере у Бога, па му је његова маштарија згодно дошла као подкрепљење његових унутрашњих порива.
    На пример, колико имамо данашњих „научних“ доказа да је хомосексуализам генетски условљен? Да ли је и то наука, плаћена да испоручи жељене доказе?

    3. Што се тиче обарања или потврде неке научне претпоставке, зар ниси бар мало читао о јасним (научним) доказима да је Дарвинова теорија у целини немогућа (као и свугде, парчићи истине постоје и у тој теорији, али целина је суштински исто што и Франкештајново чедо)? И да ли ти прихваташ само научни доказ или оспоравање које је дато од стране неког великог и звучног светског института (узгред речено – углавном спонзорисаног од стране финансијских моћника), или једнако од стране појединачних научника или група које, примењујући стриктно установљене научне методе, долазе до валидних резултата у прилог или против?

    На крају остаје оно што сам рекао у претходној поруци – истинске науке данас скоро да више и нема. Они који науком сматрају само оно што се чини техничким средствима разних врста, у тешкој су заблуди. Каква средства су имали, нпр., стари Грци или Арапи, па су њихова умна сагледавања била не мања од већине данашњих „научно“ и научно доказаних хипотеза?
    Зар теологија није наука? И то каква! А не користи ниједно техничко нити мерно средство.
    И чиме сва светска наука може да се подичи када су у питању објашњења свакодневних Божијих чуда која противрече природним законима (које познајемо)?

    Ако (и само ако) си заинтересован за истину, можда ћеш имати вољу и стрпљење да прочиташ:
    https://svetosavlje.org/ruski-novomucenici-i-darvin/
    (осим духовних аргумената, који ће ти можда сметати, има и јасних указања на научне чињенице и показује грешку у самој поставци теме, тј. у мисаоном току доказивања)

    Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова!

    Свиђа ми се

  34. @Иоанн Дубињин
    Питање шири тему на сасвим другу страну, тако да ћемо предалеко отићи. Ја нисам проф. Пено, али пошто је ово сада као неки форум, усудићу се да дам свој одговор, ако вас занима.
    Ако је ваше питање постављено непотпуно (а јесте), онда се не може дати одговор само у виду „Да“ или „Не“. Мора бити образложено зашто Да или зашто Не.
    1. Да, АКО постоји пуна информација о саставу и њеном деловању, АКО су испуњени услови одавно постављени за начине и периоде тестирања вакцине, АКО је лекар који је препоручује искрено сигуран и њено повољно дејство и у одсуство негативних реакција и АКО је спреман да то потпише, АКО прописи државе гарантују да је све испуњено, под пуном одговорношћу, АКО се ИСТА таква вакцина примењује без проблема и у другим државама (развијеним једнако као и у неразвијеним) и АКО у тим државама важе исти прописи, … , и – најважније – АКО ми је дата слобода да одлучим и ја онда одлучим да желим да је примим (или да је моје дете прими), а НЕ притиснут законском обавезом.
    2. Не, у свим случајевима (образложење би одузело превише тога, с обзиром на манипулације и зло-намерна истраживања које се одавно воде на том плану)
    Коме није јасно, ево једног простог објашњења на свако слично питање, које ће дати православни хришћанин (искрени православни хришћанин, који живи Христа):
    Овде нисмо да бисмо лепо и лагодно живели, да бисмо провели дуг живот у здрављу и весељу, без ратова, трзавица, проблема, сити и довољно имућни, …
    Овде смо да водимо рат за спасење наших душа, јер ТО ЈЕ ОНО што нам треба и у шта верујемо.
    Да ли си болестан? Лечи се брате, ако има нормалног лека за твоју болест, а ако нема – болуј и трпи, хвали Господа и слави болест као Његов дар којим се вежбаш стрпљењу.
    Да ли ти се ближи смрт? Умири радостан, јер ћеш ускоро пред свог Творца и животодавца.
    Да ли ти је тешко у животу? Трпи, радуј се, слави и хвали Господа, јер „ко претрпи до краја, тај ће се спасити“.
    Христос васкрсе!

    Свиђа ми се

  35. @Милорад: Хвала на одговору. Не мислим да моје питање шири тему на сасвим другу страну, тако да ћемо предалеко отићи. Напротив – ја сам само конкретизовао тему на животна питања – истина буквална, а не директно духовна, мада и та питања имају у себи коннкретну духовну компоненту.
    1.Вакцинација, кажете Да – али кажете и АКО… То Ваше АКО подразумева да лекари/фармацеути ипак за разне народе/државе/подручја имају различите, па и злочиначке критеријуме. За неке би вакцина била отров (наравно – “Западни отров“ за …). Па – производите онда лекове и вакцине сами (наравно, уз ваша независна научна истраживања) , или купујте онда искључиво вакцине и лекове из Кине, Русије, Кубе и Северне Кореје – то су, наравно, све саме најнапредније и најхуманије земље, прави рајеви на земљи у које сви покушавају да се преселе и хрле тамо, зар не? Систематски злочиначки лекари су познати у XX веку из НационалСОЦИЈАЛИСТИЧКОГ (нацистичког) табора – нпр. др. Менгеле и многи слични, као и – нпр. совјетски психијатри из Савеза Совјетских СОЦИЈАЛИСТИЧКИХ Република (СССР), који су масу дисидената трпали у логорске психијатријске клинике и убијали им психу, а на крају и тело.
    Ја сам радио неких 7 година у “одвратној“ Западној фармацеутској индустрији – у истраживачком делу, и није ми познато да се икада радило на изради добрих (за Запад) и лоших (за Исток) лекова, вакцина, итд….
    2. Генска терапија: Не желим да Вам се догоди да Вам дете/унук буде рођено са дефектом који сам описао као један мали пример… По Вама, требало би одбити ефикасан лек и посматрати како то дете полако, или и мало брже губи мишићну снагу, парализа мишића бива све обимнија, и убеђивати то дете да буде радосно, док се полако гуши од немогућности дисања – по Вашем рецепту овако – цитирам Вас дословно: “…Да ли си болестан? Лечи се брате, ако има нормалног лека за твоју болест, а ако нема – болуј и трпи, хвали Господа и слави болест као Његов дар којим се вежбаш стрпљењу.
    Да ли ти се ближи смрт? Умири радостан, јер ћеш ускоро пред свог Творца и животодавца…“. Шта је, по Вама “номалан лек“? Очигледно, генска терапија то није, али – не заборавите: ни стрептомицин, ни инсулин нису у своје време били “нормални“, тј. нису расли на њиви, или на дрвету па да их само пожњете/уберете и дате болеснику.
    Жао ми је – али овај Ваш став је диносауруски и осуђен је на исту судбину. – баш као и теолошки став г-на проф. Пена .

    Свиђа ми се

  36. Брате Милораде, никако не желим да звучим увредљиво, али из свега што си написао видим да немаш скоро никакво образовање из природних наука – што је сасвим у реду, јер ни ја немам никакво образовање из друштвених или техничких наука. Али онда не би требало да се упушташ у расправу о стварима о којима веома мало знаш. Твоје оспоравање теорије еволуције – чак и оспоравање њеног убрајања у научне теорије! – са становиштва вере (и то онако како ти схваташ веру) потпуно је бесмислено јер је идеолошки засновано. Твоје позивање на тобожње доказе како је „Дарвинова теорија у целини немогућа“ само потврђује то што сам рекао – ти немаш довољно образовања из природних наука да би уопште могао да самостално процениш ваљаност аргумената којима бараташ и на које се позиваш. Ти „аргументи“ и „докази“ који тобож обарају теорију еволуције су не само погрешни, него су у највећем броју случајева бесмислени до баналности. Насупрот лошој литератури, којој си нажалост поклонио поверење, препоручио бих ти сасвим добар домаћи сајт, http://www.teorijaevolucije.com на коме можеш да се упознаш са самим основама ове теорије на квалитетан начин. Ту су изнети, између осталог, и одговори на најчешће и уобичајене антиеволуционе и креационистичке тврдње. Из тих одговора ћеш моћи да схватиш сву беду њихових „аргумената“.

    Свиђа ми се

  37. @Иоанн Дубињин
    Поштовани, ово ће бити моја последња реплика, да се не бисмо исцрпљивали, а биће без резултата – то знам јер сам већ годинама уназад имао више дискусија око – на пример – вакцинације, са закључком: 95% лекара кажу исто то што сте и ви рекли, али НИЈЕДАН од њих неће да потпише да гарантује БИЛО ШТА, а поготово изостанак негативних реакција, па чак и оних ређих а страшних (нпр. аутизам). Паметном човеку и комарац је музика! Но, нека свако ради свој посао, па тако и ви ваш, и нека вам буде на спасење – онакво каквом се ви надате.
    Радујем се што је мој став оцењен од ваше стране као „диносаурски“ и „осуђен на исту судбину …“. Ја и настојим да не будем од овог света и размишљања. Не може човек да служи и Богу и Мамону.

    Христос васкрсе!

    Свиђа ми се

  38. @Borislav Maksimović
    Хвала, брате Бориславе, на мишљењу. Немам за шта да се увредим, али упао си у своју личну јаму, јер си закључио (не знам на основу чега) да немам школовање (нећу рећи образовање, јер имати образ је сасвим нешто друго) из природних наука. Вероватно мислиш да ако се не слажем са теоријом еволуције, која је „Jedna od najbolje potvrđenih i dokazanih teorija u nauci. Ključ napretka moderne medicine, biotehnologije i nauke o životu na Zemlji“, аутоматски немам знања из природних наука!
    Дакле, да не настављамо даље о (не)научном начину размишљања.
    Хвала и на везнику за страницу о еволуцији. Верујем да се нећеш сложити, али већ на главној страни и страни о „разлозима“ због којих се теорија еволуције налази на удару критике наишао сам на довољно ваистину глупости, нетачности, и погрешних начина доласка до закључака, да немам намеру да више трошим време на анализу – мора се и нешто корисно радити за породицу и друштво, а детаљна анализа би ми одузела барем неколико сати читања, плус сати за анализу, … Не, пред таквим садржајима ја само отресам прах са своје обуће и идем даље.
    Христос васкрсе!

    Свиђа ми се

  39. Брате, Милораде, ако си већ на главној страни Теорије еволуције закључио да си нашао „довољно ваистину глупости, нетачности и погрешних начина доласка до закључака“(??) – то је само потврдило моју констатацију о твојој недовољној стручности из природних наука. Ако неко заиста жели да се увери или разувери у неко учење, теорију, итд – у крајњој линији, да прошири сопствена знања – онда се он макар потруди да пажљиво прочита то што му је предложено. А ти си уместо тога одлучио да отресаш прашину са ногу својих?! Срећно ти отресање, и свако добро!

    Свиђа ми се

  40. @Бора
    Не знам зашто ово чиним (настављам са дијалогом који је дошао у ћор-сокак), ваљда се надам да су људи са којима размењујем мисли ипак заинтересовани за Истину. Не да управо ја имам Истину, него да се искрено иде ка Истини.
    Ти си, брате Боро, управо потврдио оно што сам рекао – да сматраш да ја не познајем довољно природне науке, само из тога што сам ја рекао (написао), а са тим што сам написао се не слажеш. Ниједног тренутка ниси помислио да је аутор сајта недовољно упућен у природне науке које помиње, у философију, у научни речник, у логику, …, а зашто? Зашто мислиш да је аутор странице боље упућен у природне науке од мене? Самим тим што је на једном месту систематизовао нешто што сматра за истину, или што жели да рекламира?
    Па и ја и било ко други може направити веб страницу и свашта писати по њој, али то не значи да ће све то бити тачно, логично, усклађено, … и – коначно – истинито!
    Та веб страница је једна од ретких на којој се нико није потписао! Како (тј. ЗАШТО?) неко ко говори у име науке и поставља неке аргументе не потписује себе и своје мишљење? Прећутаћу свој лични закључак о тим људима, али већ је то за мене сигнал да нешто није у реду. Научни радници се потписују, и те како! А и добро понашање на Интернету подразумева да се зна ко говори. А када се овако почне, како ће се завршити?
    Но, хајде да прочитамо наслов и поднаслов: „Centralna teorija biologije, biohemije i genetike.“
    Апсолутна неистина! И биологија и биохемија и генетика савршено функционишу (у домену онога што је човеку могуће да дозна кроз методе тих наука) без теорије еволуције, и није им потребно да се ни у којој тачки ослањају на њу. Пре би се могло рећи обрнуто – да би теорији еволуције била и те како потребна подршка ових наука, АКО И КАДА би њихова сазнања била таква да барем у некој мери потврђују Т.Е.
    Али, на жалост свих присталица Т.Е., то управо није тако, тј. сазнања ових наука управо потврђују бесмисао теорије еволуције, већ у њиховим основним тачкама, које могу да схвате и ђаци основне школе.
    Дакле, нетачно тврђење у реченици, узрочно-последични редослед погрешан, а када се исправи – доводи до контра-ефекта – негације саме тезе.
    Хоћемо ли даље, тј. да ли је довољно, или и даље сматрате да има смисла ући у просторију на чијим вратима нас је дочекао маскирани човек са осмехом, из чијих смо уста прво чули лаж?

    Христос васкрсе!

    Свиђа ми се

  41. Најпре о аутору сајта teorijaevolucije.com, пошто те то сасвим оправдано занима. То је Милош Бабић, рођен у Београду, школован у САД, на Portland State University и University of Arizona – основне студије је завршио из биохемије, магистарске из молекуларне биофизике, а докторске из неуронауке. Живи у Сан Дијегу, у Калифорнији. Као што из овога можеш основано да претпоставиш, добро је упућен у ово о чему пише. Истина, он није једини који је писао текстове за поменути сајт, иако јесте написао добар део, већ је нешто као „главни и одговорни“. И овај сајт није научни рад, ако си то очекивао, него само помоћно средство за лакше сналажење у томе шта теорија еволуције јесте, а шта није, шта се у њој износи, а шта не. И како у светлу науке изгледају најчешће и најпопуларније антиеволуционе и креационистичке тврдње. Сасвим довољно за упознавање са основама теорије еволуције.

    Твоја тврдња како „и биологија и биохемија и генетика савршено функционишу (у домену онога што је човеку могуће да дозна кроз методе тих наука) без теорије еволуције, и није им потребно да се ни у којој тачки ослањају на њу“ опет, и опет показује твоје несхватање природних наука. Иако проглашаваш моју процену твоје неквалификованости за заблуду, ти је непрекидно потврђујеш. Наравно да ове дисциплине које си поменуо функционишу и без теорије еволуције, али је управо она та која обједињује различите и бројне научне гране и дисциплине – не само биологију, молекуларну биологију, биохемију и генетику, него и палеонтологију, геологију, климатологију, итд – у једну природну и комплексну целину. Иако на први поглед неке од тих дисциплина немају никакве међусобне везе, управо теорија еволуције показује на које су све начине оне повезане и како утичу на развој живота. Баш зато она и јесте „централна теорија биологије, биохемије и генетике“.

    Ако си расположен за наставак дискусије, мислим да би било добро да сада изнесеш неке доказе који оповргавају теорију еволуције, да више не „филозофирамо“, него да пређемо на конкретна питања.

    Свиђа ми се

  42. @ Borislav Maksimović

    Ако је тај Милош Бабић исти онај Милош Бабић који се разметао (са nick-om babbage) на систему Сезам до 1995. година (ББС систем, пре Интернета), онда се мора рећи да је тај човек не само научник него и антихришћанин а и без увијања речено сатаниста…. И он то није ни крио да има сатанистичке симболе изнад кревета (тај М. Бабић)

    Мислим да је и то битно за причу, не само да је човек научник (или „научник“).

    Свиђа ми се

  43. @Бора
    Хвала на информацији. А хвала и Вернику на информацији, која се потпуно слаже са оно мало што сам малопре прегледао о господину МБ (занимљиво да имате иста слова иницијала). Али, та информација није поништила чињеницу да се нико није потписао испод садржаја странице.
    Но, ово је прешло нормалну границу узајамног „трпљења“. Могли бисмо овако ко зна још колико, а више је него очигледно да смо плодови сасвим другачијег духовног, а онда и мисаоног корена.
    Од мене толико, нека свако ради свој посао, а коначни суд биће – коначни.
    „Блажен је човек који не иде на веће безбожника“
    Хвала и свако добро (видим да хришћански поздрав за теби не значи ништа, што објашњава твоје ставове и – на крају – још један значајан разлог мог прекида).

    Свиђа ми се

  44. Нема на чему. Хвала и теби на овој размени мишљења. Хвала и Вернику на његовим опсервацијама, иако је за нечије научне квалификације и стручност небитно да ли је дотични хришћанин или није. Свако добро обојици!

    Свиђа ми се

  45. Pobožan naučnik nije isto što i bezbozan naučnik. Od ključne važnosti je vera, ali i volja koja od vere zavisi. Od vere zavisi u koju svrhu ćemo upotrebljavati naše sposobnosti, znanja, resurse i ostalo čime raspolazemo. Hoćemo li nešto činiti iz dobre volje i ljubavi ili iz gordosti, sebičnosti, egoizma, zavisi od naše vere. Pravoslavna Vera je svojstvena kulturnim i civilizovanim ljudima, dok je bezboznistvo, antihriscanstvo, raskol, jeres, neznabostvo svojstveno varvarima, ubicama, satanistima, lopovima itd. U Vizantijskom (Romejskom) kulturnom krugu (Srbija, Rusija, Sveta Gora itd) ima mnogo kulturnih i civilizovanih ljudi koji su to zahvaljujući Pravoslavnoj Veri. Oni kojima je Pravoslavlje tuđe, proizvode Jasenovce, Jadovna, Ausvice, Gvantanama, ratove po celom svetu, lažu, kradu, otimaju… U ovom trenutku, zapadne školske i naučne ustanove ne treba dozivljavati kao nešto dobro, već kao nešto jezivo. I oni nama treba da se pridruže u Hristu, a ne mi njima u antihristu. Amin.

    Свиђа ми се

  46. @Момчило
    Потписујем и себе испод твојих речи, са оградом – да се под Православним људима у смислу (не)чињења дела каква си навео могу сматрати само они „натопљени“ Православном вером, а таквих је мало (бојим се да себе убројим у такве). Сви остали имају велики потенцијал чињења зла. Једино многовековна (хришћанска) традиција чини да велики део Србског народа (и Руског и других) још увек има какву-такву духовну заштиту.
    Брат Бора још увек није схватио да су за човечност небитне „научне квалификације и стручност“. Дакле, оно што је битно је његова изјава када јој се изврне смисао. Ту се види да почетна словесност (духовни статус, осећај смисла) одређује шта ће и како ће човек чинити.
    Чак и када су безбожници добри људи (а много је таквих), њихово добро је усмерено на голо-материјално – дакле кратковидо и ограничено. У тој ограничености визије почињена су најстрашнија дела у историји од веома „добрих“ људи, научника, професора, …
    И још нешто јако важно – 100% данашњих стварно добрих људи (оних који не мисле и не чине зло другима) не схвата да оно што сматрају за „добро и морално“ има суштински извор тек у Христу, јер да Он није дошао, свет би био у истом стању као и пред Његов долазак: „добро је само оно што је МЕНИ, ОВДЕ и САДА добро“.
    Но, Он јесте дошао, и ми више немамо изговора да „нисмо знали“.

    Христос се вазнесе!

    Свиђа ми се

  47. За резултате научног рада уопште није важно да ли дотични научник има веру. Његова вера је његова лична ствар, а резултати његовог научног рада су јавна ствар и подложни су проверавању, оспоравању, обарању или потврђивању. И то искључиво научним аргументима.

    Сем тога, вера је, као и дар за бављење научним радом, као и било који други дар – од Бога. Као што се нико неће предано и неуморно бавити научним радом ако му од Бога није дат одговарајући дар, тако нико неће веровати у Бога ако му то није дато од Бога. Ако неко поред дара науке има и дар вере, он ће бити верујући научник. Ако му дар вере није од Бога дат, он ће бити неверујући научник. Што нема утицаја на квалитет његових научних открића и резултате које ће постићи у свом научном раду.

    Свиђа ми се

  48. @Бора
    То што си рекао, брате, није тачно, већ само личи. А пошто само личи, заправо је далеко од истине.
    Неверујући не види цвет исто као и верујући. Ко то негира, тај не зна шта говори, отворено кажем. Једнако тако се и потпуно исти резултати неког испитивања могу другачије протумачити (и пречесто се то и дешава). Хтели ми то да признамо или не, наше унутрашње духовно полазиште нас (најчешће несвесно) помаже или блокира да сагледавамо целину, а то онда ИМА утицаја „на квалитет његових научних открића и резултате које ће постићи у свом научном раду“.
    (о унапред предодређеним (тј. задатим) „научним“ резултатима да не причамо, а тога данас има не мало)
    Дарови су посебна тема. На начин како си ти то изрекао лако упадамо у замку пред-одређености, што ми хришћани сматрамо једном од највећих хула. Ми верујемо да су нам као највећи дарови дати – живот, бого-ликост и слободна воља. Вера јесте дар, то кажу и свети Оци наше Цркве, али није у питању просто „вера да Бог постоји“. Јер како бисмо објаснили да су се светитељи молили Богу да им дода живе вере? Испало би контрадикторно – они НИСУ веровали, али се моле Богу у којег НЕ ВЕРУЈУ да им дода вера! Не, није тако, за „обичну“ веру је свако способан, и свако има могућност добре воље за размишљање о целини, а Бог ће помоћи и додати вере, толико колико је наше срце врело за Њега. У супротном би испало да је Бог унапред неке људе осудио на пропаст! Не, наш Бог није такав.
    Многи свети људи неверовање у Бога сматрају за највећи грех, потпуни изостанак разума!
    Искрени хришћанин не одваја своју веру од свог посла ни од породице, ни од контаката са осталим људима, а то исто ради и неверујући човек – своју неверу провлачи кроз све остале делове свог живота.
    Колико сам само пута чуо неверујућег да каже „Видим и не верујем и нећу поверовати!“ – он НЕЋЕ да поверује иако је истина директно пред њим, чак материјализована!
    Но, све ово је јако широка тема, месеци нам не би били довољни да све кажемо.
    Свако добро!

    Свиђа ми се

  49. Брате Милораде, и даље ниси у праву. Квалитет нечијег научног рада апсолутно не зависи од тога да ли је он верујући или не, него од његове посвећености свом послу и преданости с којом приступа раду. А посвећен и предан може бити и онај који није верујући. Зато има сјајних научника (уметника, мислилаца, итд) који уопште нису били верујући, као што има и оних који су то били.

    Наше „унутрашње духовно полазиште“, које ти помињеш, заиста нас или усмерава, или онемогућава у постизању жељеног циља. Али то „унутрашње духовно полазиште“ уопште не мора бити вера, нити зависити од вере. Човек који нема веру у Бога, али има дар за одређену делатност, ослања се на свој дар у бављењу том делатношћу. И то његово ослањање на сопствени научни дар (или уметнички дар, или какав било дар) може бити исто тако снажно и усмеравати човека у добром правцу читавог његовог живота. Баш као што и верујућег човека усмерава његов дар за неку делатност, а не само његова вера.

    А да ли би неки неверујући научник постигао сјајније резултате у свом раду да је био верујући, то је питање „шта би било да је било“, и то не можемо знати. Оно што поуздано знамо јесте да је одувек било, а има и даље, сјајних научника – како верујућих, тако и неверујућих.

    Што се тиче привидне „контрадикторности“ у апостолским речима: „Дометни нам вере!“ (јер то су речи које су најпре изговорили Свети апостоли у Лк 17, 5), нема ту ничег контрадикторног. Као што дар за неку делатност може бити и мањи, и већи, па сходно томе и резултати које ће неко остварити у својој делатности, тако и вера може бити и мања, и већа. А онај ко има јаку веру, тај може и мртве да диже. Сигуран сам, брате Милораде, да ти имаш искрену веру. Али, можеш ли да подигнеш мртвога? Ако не можеш, да ли то значи да ти у ствари немаш веру? Наравно да не значи – ти имаш веру, али није довољно јака да би Бог кроз тебе тако нешто урадио. А управо су то тражили Свети апостоли – осећали су у то време да им је вера још увек малена и слабашна.

    Свиђа ми се

  50. Poenta je da ljudi ne treba da se upravljaju isključivo prema naučnim dostignucima, jer su dometi nauke u najboljem slučaju samo mali delić istine, a vrlo često su čista laž, kao što je to teorija evolucije. Hrišćani ne obraćaju pažnju na naučne argumente kada neku naučnu teoriju smatraju glupošću ili ludilom, već se upravljaju prema objavljenoj Istini koja je Hristos Bogocovek. Naučni argumenti imaju to svojstvo da se njima svet posmatra iz žablje, a ne iz ptičije perspektive. Naučna otkrića i naučni rezultati su za Hrišćane od sporednog značaja jer su to dostignuća čula i razuma, a ne uma i blagodatnih dejstava. Dakle, Hrišćani posmatraju stvarnost preko granica nauke. Tako je i u slučaju teorije evolucije. Pošto se ona suprotstavlja učenju Svetog Maksima Ispovednika o logosima bića koji su bespočetna, nestvorena, savršena i nepromenljiva volja Božija o bićima i vrstama, ko je lud da prihvati naučne argumente koji potkrepljuju takvu lažnu naučnu teoriju, koja se protivi Svetom Pismu i Svetom Predanju.
    I ne bih nečije verovanje ograničavao samo na privatnu sferu jer je to odnos prema Onome ko je neograničen i svudaprisutan.
    Zatim, ako verovanje svedemo samo na dar od Boga, onda neverujuci, bogoborci, jeretici, raskolnici, neznabosci neće imati nikakvu odgovornost – znamo da nije tako.
    A, što se tiče Miloradove napomene o ljudima koji čine ili ne čine bogougodna dela, smatram da je to najjednostavnije posmatrati kroz to da li je neko u Crkvi ili nije. U Crkvi nisu samo Hristos i svetitelji, već je u Njoj i običan narod koji je sklon grehu, ali se kroz Svete Tajne pokajanja i pričešća čisti i usavršava. I nema ih baš malo. Kao što znate, između njih i ljudi van Crkve je velika razlika.

    Свиђа ми се

  51. Момчило, поента је у томе да природне појаве треба објашњавати природним, а не натприродним узроцима. И управо се тиме наука бави. Ту спадају и биолошке појаве, па тако и еволуција живог света. Твој покушај оспоравања теорије еволуције са тобоже верског стајалишта, уместо са научног, долази управо отуд што, прво, немаш научне аргументе и, друго, мислиш да аргументи вере – списи Светих отаца на које се позиваш – оповргавају ову теорију. И у томе грешиш јер Св. Максим Исповедник у својој „Мистагогији“ говори да су логоси положени у основу створеног света, бића и појава, али они сами нису од створеног света. Док све природне појаве имају свој почетак, свој узрок и своје природно објашњење, дотле логоси претходе почетку свега створеног јер они сами нису створени. Зато се њима наука не бави, пошто се они откривају на сасвим други начин, а не научним истраживањем. Управо зато између науке (конкретно, теорије еволуције) и вере нема и не може бити сукоба – оне се баве различитим питањима. Најпростије речено, наука открива „како је нешто настало“, а вера открива „зашто је нешто настало“. Различита питања, различити одговори, и нигде основе за сукоб.

    Вера јесте дар од Бога, дар који човек може да прихвати, али и да одбије. Међутим, да би човек нешто прихватио или одбио то му најпре мора бити понуђено. Јеретици и остали су најпре прихватили тај понуђени дар, али су га онда искривили, злоупотребили, или ко зна шта, и завршили тамо где су завршили. И зато немају оправдања јер су примили дар. Да га нису примили, тј. да им Бог никада није понудио тај дар, они не би били јеретици. „Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој“ (Јн 15, 22).

    Свиђа ми се

  52. Еволуција по врстама – да, али “еволуције“ из врсте у врсту – не!
    Еволуција из једноћелијског у вишећелијски, до формирања животног
    облика у оквиру врсте – да; али из једноћелијског облика једне
    врсте у вишећелијски облик друге врсте – не!
    Покушало се са мешањем врстама, и резултат је немогућност репродукције –
    јаловост.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  53. Тврдња „еволуција по врстама – да, али еволуција из врсте у врсту – не“ у науци је већ одавно оповргнута. За одвијање промена које представљају прелазак из постојеће у нову биолошку врсту најчешће је потребно да прође велики број генерација, што код вишећелијских организама обично значи веома дуг временски период. Међутим, последњих година су описане потпуно нове врсте које су настале од постојећих за много краће време. И то не само биљне врсте, или неке врсте инсеката, него чак и неке врсте кичмењака. И то чак не ни међусобним укрштањем две различите врсте (хибридизацијом, која код неких биолошки блиских врста може да произведе плодно потомство) него дословно преласком једне врсте у другу. И мада су у почетку међусобно сродне и блиске, то су ипак различите врсте.

    Свиђа ми се

  54. @Бора
    „Бадава ја вама говорим о круговима! Ваше мисли су коцкасте и никако се не уклапају у кругове о којима вам говорим“ (не знам извор, давно сам чуо и сјајно се може применити на ову тему)
    Брате Боро, само се пребацујемо реченицама како ја или ти или неко други баш својим речима показујемо да не разумемо …(то и то)
    Опет на неисправан начин раздвајаш нераздвојиво, што показује или мисаону немоћ у долажењу до истине пратећи пажљиво узрочно-последичност, или намеру да се провоцира (надам се оно прво).
    Ти си један од оних које сам описао реченицом „Не верујем и НЕЋУ поверовати“, макар и да ти Христос сам дође пред очи. Бесплодно ми је да ти даље говорим, много боље је да те се ја, макар и овако грешан и маловеран, понеки пут сетим у молитви, то ће имати бољи учинак на твоју душу, јер онда делује безгрешни Бог, а он зна путеве до наших срца.
    Немам намеру више да учествујем у овоме.

    Верујућима поздрав: Христос се вазнесе!
    Неверујућима поздрав: Свако добро!

    Свиђа ми се

  55. Милораде, ти упорно говориш о теорији еволуције као о некаквом јеретичком богословском учењу, одбијајући да схватиш да то није богословска него научна теорија. Која са богословљем, па и самом вером нема практично ништа заједничко, и око чијег разумевања, критиковања, оспоравања, па и обарања, не треба посезати за Књигом постања, нити за Светим оцима, него за научним аргументима. Твоје пребацивање мени да покушавам да „раздвојим нераздвојиво“ показује заиста да ти ту нешто ниси схватио. И да си прилично упоран у томе. Не можеш узроке природних појава (а развој живог света је природна појава!) тражити у натприродним узроцима. То је исто као када би за настанак кише, муње, земљотреса, тражио узроке у сфери натприродног.

    Колико је твоје неразумевање овог о чему говорим, најјасније се види из твоје „процене“ моје вере.

    Свиђа ми се

  56. @Borislav Maksimović
    Неведите примере и научне изворе горе реченог – “еволуција из врсте у врсту“ !
    Такође, колики је век одрживости таквих генетичких наказа, које имате и у
    митологији – кентауре, гтифоне и остале але и аждаје, које повремено
    испливавају на поивршину океана, из експерименталних лабораторија
    суманутих умова науке, који би да “поправе“, “доправе“ “допуне“ , “усаврше“…
    чин Божијег стварања?!

    Хвала!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  57. Има људи који верују у ИСТИНУ. Они знају, држе, просто “поседују” истину. За њих је истина (догма) недодирљива, непроменљива, непорецива. За њих је, на пр, постање света описано у првој књизи старог завета недодирљива истина.

    С друге стране постоје људи који априори не признају истине (догме) и сматрају да свака тврдња (теорија) мора бити подкрепљена видљивим и проверљивим чињеницама-фактима-доказима.

    Гледајући кроз историју, дијалог између ове две групе је често био тежак, свршавао ратовима. Многи су због свог уверења страдали. На пр, један је спаљен јер је тврдио да је земља округла.

    На крају ћу мало скренути тему. На сајту СС се појавио одличан чланак Небојше Катића “Лакоћа празних обећања”. Погледајте како председник Србије и његов министар финансија јавно износе тврдње без иједне једине чињенице-доказа.

    Свиђа ми се

  58. Pravoslavni posmatraju stvarnost u celini, a ne parcijalno. Oni koji ne žele da prelaze okvire nauke (od saznajnih sposobnosti koriste samo čula i razum), pokušavaju da razdvoje nerazdvojivo jer im smeta Hristos i žele da se distanciraju od njega. Logosi bića i priroda daju postojanje stvorenim prirodama, što znači da između natprirodnih uzroka i prirodnih pojava nema razdvajanja. Razdvajanje nastupa kada se dogode neprirodne pojave kao što su strasti i greh, zbog zloupotrebe slobodne volje. Sveto Pismo je prepuno takvih relacija. Pošto među naučnicima ima mnogo bogoboraca (ekstremno gordih i sebičnih ljudi), oni žele nekakvo pribežište za sebe gde mogu da bulazne o svemu i svačemu npr o prelascima iz vrste u vrstu. U tu svrhu, najčešće zloupotrebljavaju nauku, kulturu i umetnost. Od teorije evolucije nije nastala nauka jer nije potvrđena u praksi. Verovatno će pokušati nešto da izguraju jer im ističe vreme, ali neće uspeti, zato što su logosi bića i priroda uvek isti. I, Milorade, nemoj da napuštaš raspravu jer je postala zanimljiva.

    Свиђа ми се

  59. @Драган

    Један од најновије откривених таквих случајева је описан 2000. године у научном раду објављеном у часопису „Nature“. Ту је наведено како је током неких 500 година, на малом вулканском острву Мадеира у Атлантском океану, од једне популације тзв. обичних мишева (Mus musculus domesticus) настало шест потпуно различитих популација. Оне још увек нису класификоване као различите врсте, али су се међу њима појавиле знатне разлике у броју хромозома. Наиме, иницијална популација мишева је имала 40 хромозома (тачно онолико хромозома колико их имају сиви кућни мишеви било где у свету), док новонастале популације имају од 22 до 26 хромозома. Због тих разлика, потомство које би настало укрштањем јединки из различитих популација не би било плодно због немогућности одвијања нормалне мејотичке деобе, којом иначе настају полне ћелије. Зато би сво потомство из укрштања јединки различитих популација са овог острва било стерилно.

    То је један од најчешћих начина настанка нових врста (од постојећих) у природи. У овом конкретном случају је за 500 година од једне иницијалне популације настало шест различитих популација које се већ веома разликују хромозомски (у једном другом раду, који је мало ниже поменут, говори се већ о различитим „подврстама“). За још 500 година, то ће већ вероватно бити шест сасвим засебних врста.

    Овај рад можеш да потражиш под именом:
    „Rapid chromosomal evolution in island mice“, Britton-Davidian et al, Nature, 2000.

    И нешто о специјацији (настанку нових врста) код кућног миша имаш у раду под именом:
    „Chromosomes and speciation in Mus musculus domesticus“, E. Capanna and R. Castiglia, Genome and Evolution, 2004.

    @Momčilo

    Не смета Христос никоме – како може Христос да смета некоме ко уопште не верује у Њега, и ко Га не зна? А верујућим научницима Он поготово не смета.

    Што се тиче твојих примедби о „научницима-богоборцима, екстремно гордим људима, који булазне“, итд, итд – то само показује колике су твоје предрасуде о научницима.

    Свиђа ми се

  60. Hristos smeta većini, a to se vidi po tretmanu njegovog učenja i njegovih sledbenika (Pravoslavnih) u svetu, i sada i u prošlosti. Hristovo učenje, kao savršeno, ima to svojstvo, između ostalih, da otkriva karakter svakog ko se sa njim upoznaje. Ako ga neko prihvati, postaje sličan anđelima, a ako ga odbaci, postaje sličan palim anđelima. I, od svakoga će se tražiti prema onome koliko mu je dato.
    Ako napišem da među naučnicima ima mnogo bogoboraca, to znači da su ili u većini, ili su u manjini, ali su visoko pozicionirani (uglavljeni), da bi mogli da čine ono što odgovara njihovom egoizmu. Zar i takva manjina nije mnogo?
    I, baš me zanima ko je toj inicijalnoj populaciji miševa izbrojao 40 hromozoma pre 500 godina?

    Свиђа ми се

  61. @Borislav Maksimović

    (1) Да су ”…последњих година су описане потпуно нове врсте које су настале од постојећих за много краће време. И то не само биљне врсте, или неке врсте инсеката, него чак и неке врсте кичмењака.”

    Ако не наведете извор (научни часопис, дисертацију, итд) где је дат наводни опис, радна претпоставка је да сте то измислили или да је такав опис дат у некој причи (не)научне фантастике.

    (2) ”И то чак не ни међусобним укрштањем две различите врсте (хибридизацијом, која код неких биолошки блиских врста може да произведе плодно потомство) ”

    Међусобно укрштање или хибридизација је ирелевантно за наводни еволуциони прелазак из врсте у врсту, тако да сматрати једно као варијанту другог открива да су вам обе теме непознате.

    У овим питањима препоручљиво је коришћење логике здраворазумског размишљања уместо слепе вере у ”еволуцију” која је примитивна форма пропаганде милитантног атеизма и материјализма,

    Свиђа ми се

  62. @Momčilo

    Обични кућни миш има 40 хромозома. Ако је пре 500 година број његових хромозома био другачији, онда је и то доказ да је прелазак једне врсте у другу могућ.

    @Don Quixote

    (1) Прочитајте поново мој претходни одговор @Draganu – ту је наведено ово што тражите.

    (2) Хибиридизација је релевантна за настанак нових врста. Што је супротно старом креационистичком постулату о стварању свих врста одједном. Иначе, укрштањем две различите врсте код којих је укрштање могуће (било у природи, било деловањем човека), може да настане трећа врста. Један од примера је настанак неких културних биљака – рецимо, житарица „тритикале“, која се сеје и код нас (у неким нашим крајевима је зову „бели јечам“, али нема везе са јечмом), настала је укрштањем пшенице и ражи. И у природи постоје такви примери – један од најновијих је описан у научном раду „Rapid hybrid speciation in Darwin’s finches“, објављен у часопису „Science“ (Lamichhaney et al., Science 359, 224–228, 2018) и представља настанак нове врсте зебе укрштањем друге две врсте ових птица у природи, без утицаја човека.

    Свиђа ми се

  63. @Borislav Maksimović

    Навели сте рад у коме је описано природно укрштање две подврсте зеба у нову подврсту — зеба.

    Случај са мишевима са различитим бројем хромозома, мада интересантан као биолошки куриозитет, такође не указује на (еволуционе) промене које једну врсту трансформише у другу, нове генерације мишева се и даље класификују као — мишеви.

    Дакле, у оба случаја, нема никаквог преласка из једне врсте у другу, тј. еволуција као хипотеза и даље чека (има неких век и по) на макар неку потврду (ако не и доказ) на основу опсервације или експеримента.

    Свиђа ми се

  64. Borislave, moje poslednje pitanje je, prvenstveno, izražavalo moju veru u stalnost vrsta, jer verujem da su iste vrste uvek bile iste. U slučaju o kome govoriš, verovatnije mi je da su međunarodni i moderni satanisti raznosili po raznim mestima različite vrste, u različito vreme, uginulih miševa da bi ih međusobno neprirodno povezali.
    Nije mi jasno kako verujući mogu da poveruju u to naučno objašnjenje, osim ako se samo prave da su verujući. Razumem da neverujućima to treba zbog njihovog egoizma.
    Verujuće zanima kako od prirodnih uzroka da ne nastaju neprirodne pojave, da bi zadržali vezu sa Hristom.

    Свиђа ми се

  65. Ово „маратонско“ натписавање о „дарвинизму“ и „креационизму“ траје готово два месеца. Еволуција уствари постоји. Као еволуција у „душевном“ развоју врста. Још је Волфганг Гете, књижевник и научник писао „да верује у постепену цивилизацију биљака и животиња“. Све је подложно усавршавању. Ако не толико у телесном, онда у „унутар-телесном“ смислу. Када погледамо животиње у нашој околини, или у Золошком врту, видимо у њиховим очима знакове разума. Погледајмо наше кућне или уличне љубимце. Зар нам њихови весели или забринути погледи не говоре да размишљају. Зоолози то описују као тзв. урођене или стечене инстикте или рефлексе. А може бити да и животиње имају своје душе, сличне људскима. Јер, сви смо ми Божја створења. И у свима нама, а и у њима делује једна покретачка искра – Искра живота. Има чудесних прича о животињама. Треба прочитати неку од њих. Можда ћете се после сложити са горњим редовима.

    Свиђа ми се

  66. @Don Quixote

    Кад је реч о зебама, ради се о врстама, а не о подврстама. У питању је исти род (genus), а различите врсте (species).

    Кад је реч о мишевима, још увек је реч о подврстама. Међутим, врло различит број хромозома код ових подврста је од изузетне важности јер он онемогућава рађање плодног потомства – а једно од најбитнијих својстава које одликује припаднике исте врсте је способност произвођења неограничено плодног потомства. Пошто је то својство одликовало иницијалну популацију мишева на острву Мадеира пре 500 година, онда су сада присутне популације/подврсте вероватно прелазни облици ка настанку нових врста. Да ли ће се то заиста и догодити, да ли ће од једне врсте настати шест, или колико год нових, вероватно ћемо морати да сачекамо још 500 година да бисмо сазнали. Оно што је извесно јесте то да ствари за сада иду у том правцу.

    @Момчило

    Зар је могуће да заиста верујеш да су „међународни и модерни сатанисти“ путовали светом и разносили мртве мишеве? При чему је овде реч о живим мишевима. И зашто је толико важно „одбранити“ непроменљивост врста?

    Свиђа ми се

  67. @Borislav Maksimović

    Kласификација организама није уклесана у камену, тако да је деведестих година ревидирана таксономија управо зеба и у њих су убројане и неке друге птице на основу филогенетске анализе ДНК.

    Флексибилност у одређивању класификације организама омогућава и нову *интерпретацију* еволутивног поретка али никако не имплицира реалност еволуције као процеса. Избегавање да се ово нагласи је значајан превид еволуционистичке биологије.

    Свиђа ми се

  68. Vrste su stalne jer je Božija volja stalna. U knjizi Postanja je lepo napisano da je Bog stvorio živi svet po svojim vrstama i da je sve bilo veoma dobro. To znači da kada Bog stvara u neku svrhu, stvara sve što treba, i kako treba, i stvara savršeno. To je Božija volja i to je ono što je prirodno. Biblijsko stvaranje je završeno za šest dana.
    Naknadno stvaranje, u istu svrhu, bi moglo da znači:
    1. da Onaj ko je stvarao u Početku, nije bio Bog, nego da je to postao kasnije,
    2. da niti je bio Bog, niti je to postao kasnije, pa se ili usavršava ili nazaduje,
    3. da je u Početku bio Bog, a sada to više nije.
    Još neko ludilo mi trenutno „ne pada na pamet“. To bi dalje značilo da Sveto Pismo i Sveto Predanje nisu istiniti. Takvu predstavu Hristovi protivnici žele da stvore kod ljudi i to je posredan napad na Boga, na ono što On jeste.
    Pravoslavni znaju da je Bog, Sveta Trojica, uvek bio isti, da nije bilo kada Boga nije bilo i da je savršeno stvorio sve što je stvorio.
    Zato je važno da naučnici budu pobožni, da prave razliku između prirodnih i neprirodnih pojava i da verujući ljudi ne veruju naučnicima ateistima kada ovi objašnjavaju kako je svet nastao.
    Tako ja to razumem, a ako sam negde pogrešio, voleo bih da me neko ispravi.

    Свиђа ми се

  69. @Don Quixote

    Овде јесу у питању различите врсте. Таксономска ревизија није урадила ништа друго него је одређене врсте и родове птица, које раније нису класификоване као зебе, на основу анализе митохондријалне и једарне ДНК и утврђивања њихове веће генетске блискости са зебама, сврстала у исту фамилију са зебама.

    И ту се ништа спектакуларно није догодило што се тиче „интерпретације еволутивног поретка“, нити је реч о било каквом „избегавању“ да се нешто имплицитно или експлицитно саопшти, или прећути. Таксономски, и даље се фамилија зеба дели на различите родове, а сваки од родова на различите врсте. И између неких врста је дошло до укрштања и до стварања нове, различите врсте.

    @Момчило

    Не могу се сви стихови Књиге постања (а и неких других књига Старог завета) тумачити дословно. Ако се схватају дословно, онда неки њени стихови противрече једни другима.

    На пример, светлост је створена првог дана, и растављена је од таме, и светлост је названа „дан“, а тама је названа „ноћ“. И већ од првог дана имамо смену дана и ноћи („И би вече, и би јутро…“). Међутим, четвртога дана Бог ствара Сунце и Месец „да деле светлост од таме“, и да управљају даном и ноћи. И ту сад постоји неколико нејасноћа или нелогичности:

    – Ако је светлост већ одељена од таме првог дана, зашто се поново одељује четвртог дана?
    – Ако је Сунце створено тек четвртог дана, откуд онда светлост већ првог дана, и шта је било њен извор?
    – Ако је постојала светлост, и то одељена од таме, већ првог дана, зашто је онда четвртог дана створено Сунце?
    – Ако су Сунце и Месец створени зато да управљају даном и ноћи, откуд онда смена дана и ноћи и пре стварања Сунца и Месеца (јер се већ током прва три дана јасно каже: „И би вече, и би јутро…“)?

    Кад је реч о стварању живог света, ту су неки стихови још мање јасни. Наиме, у првој глави Књиге постања се говори о стварању целокупног живог света током првих пет дана (дословно се спомињу „и сва дрвета родна која носе семе“), и о стварању човека шестог дана, после свих других бића. Затим се у другој глави говори о стварању „свакојаких дрвета, лепих за гледање и добрих за јело“, пошто је већ завршено стварање. По томе изгледа да или ови стихови (1:29 и 2:9) противрече један другом, или Бог није завршио стварање за првих шест дана, него је после шестоднева стварао још нешто?

    Наравно, све је много једноставније ако се Стари завет не схвата дословно, него ако се опис стварања света у њему разуме онако како и треба да се разуме – као текст написан пре више од три хиљаде година и намењен људима чије је разумевање начина на који функционише природа и сав материјални свет било изузетно слабо. Да не би уносио додатну забуну и оптерећивао људе сувишним информацијама, писац Књиге постања је на крајње једноставан и сведен начин изнео основну истину – да је Бог творац неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. Фактографска тачност начина стварања ту је жртвована ради онога што је било много важније – једноставности и разумљивости.

    Свиђа ми се

  70. @Borislav Maksimović

    Моја поента је у следећем — класификација организама, било по морфолошкој сличности или поређењем ДНК, не значи да од једних (простијих) организама настају други организми. Чињеница да укрштањем зеба настају нешто другачије зебе није никаква потврда еволуције. Морфолошка разноврсност код паса је далеко већа, па нико не сматра да су пудлица, чивава и шарпланинац различите врсте, а њиховим укрштањем се морфолошко шаренило и даље увећава. А сви пси настављају да лају и птице цвркућу не марећи за еволуционистичке хипотезе.

    ДНК анализа омогућава да се установе сличности између врста па је популарна информација да се геном човека и миша разликује у неких два или три процента. Такође, иста анализа омогућава да се организми класификују према степену сличности у тзв филогенетска стабла при чему је могуће одредити еволуциони поредак на основу вероватноће мутација нуклеотида. То је све по духу и логици легитимних научних метода. Међутим, проблем је искључивост са којом се недоказана (иначе слаба) еволуциона хипотеза приказује као једина могућа. Истовремено, интелектуално поштење би непосредно указало на непоузданост потврде филогенетских хипотеза јер је вероватноћа укупних случајних мутација неопходних за прелазак из једне врсте у другу — занемарљива. Напротив, вероватноћа катастрофалних физиолошких промена на основу врло малог броја мутација је велика. Другим речима, мали број случајних мутација осуђује појединачни организам на смрт са великом вероватноћом, а никако није моторна сила која покреће еволуциони развој у више животне форме.

    Ако бисмо парафразиралии изреку да је ово најсавршенији од свих светова, у светлу модерне генетике, живи свет би био најНЕвероватнији од свих могућих светова. Без озбиљне опсервационе или експерименталне потврде веровати у овакав (невероватан сценарио) настанка живог света је ненаучно и антинаучно. Као наука еволуциона хипотеза није ни на нивоу алхемије, али као атеистичко-материјалистичка пропаганда заводи и оне који би требало да знају боље, ако верују у Истину.

    Свиђа ми се

  71. Borislave, stihovi o vrstama se moraju shvatiti doslovno. U suprotnom, to je uzaludan i neopravdan pokušaj uvođenja promena u Bogu.
    Bog je Nadsavršen i kao takav uvek isti.
    Umesto da menjamo Boga, bolje je da menjamo sebe, da naša slobodna volja bude prirodna, a ne neprirodne i da naša priroda dejstvuje prirodno, a ne neprirodno.
    U tom smislu, od kakve bi koristi bilo naknadno stvaranje novih priroda tj. suština miševa i ostalog „koječega“?

    Свиђа ми се

  72. Да ипак још мало посолим и ја своју гордост, надајући се да ће дело бити на корист, и да суд неће бити на дело него на намеру.

    @Момчило
    Ја лично не бих био тако изричит у тврдњи да је Бог створио апсолутно све у данима стварања и да данас више не ствара, тј. да су све врсте створене у првих 6 дана стварања тачно такве какве су и данас (сведоци смо да човек „ствара“ варијетете укрштањем, а – на жалост – „стварају“ и лудаци генетичког инжењеринга желећи да се осећају као богови, а заборављају да нису никад проникли у суштину одговора шта је живот, те да само користе – изобличују оно што живот јесте и којег је Неко други створио, какав нам је дат, играјући се са бомбом опаснијом од атомске).
    Такође, то би (статичност света), како ја сматрам, на неки начин било противно и самом појму живота којег је Он створио и којег Он одржава непрекидно Духом Светим, јер се ништа без Његове воље не дешава, па ни живот сам се не одржава ако Он окрене главу од нас.
    Ја свакако нисам у свакодневној преписци са Богом, али верујем да Он и даље ствара, а све у сврху нашег спасења. Јер Он је и Песник света, Онај Који стално ствара мелодију живота коју је тако премудро устројио од почетка. Но, Његово стварање, чак и ако је континуално, не даје ама баш никакву основу за теорију еволуције. Њему није потребно 500 година, или 500000 година или 500000000 година да би нешто – било шта! – створио. Он је створио и простор и време, те је потпуно независан од времена, тако да Му је заиста могуће да ствара светове за 6 дана, па чак и за микросекунду! Није ли тисјашча година Њему као и један дан? Он је независан и од закона и сила које је устројио у васцелој природи, тако да – по жељи – може те законе и да поништи или блокира (а чега смо свесни практично свакодневно ми – православни). Колико је само тренутних исцељења најтежих болести, остварених молитвом, да не идемо даље?
    Просто, зар не? Вера моћнија од сваке науке.

    @Борислав
    Ја сам задивљен (не иронично, него заиста), овом кратком анализом описа Стварања којег смо сви читали. И свакако се слажем да речи којима је стварање описано у Светом Писму нису путоказ до схватања НАЧИНА на који је стварање учињено (јер смо ми, као створења, немоћни да спознамо свога Творца, Његово Биће и суштину Његовог начина деловања). Но, недоследности у изражавању (пажња! – људским речима) и понављања чињеница касније, нису никакав доказ који негира оно што је најважније. Препоручујем Бориславу и свима сличнима да сличну аналитичност, уз велику дозу САМОкритике и опреза на све научено, примене и на своје умовање када размишљају у оквиру своје науке.
    И сад, ако стављам на један тас ваге светог Василија Великог и његов „Шестоднев“ (а он није једини свети Отац који је о стварању писао), а Борислава Максимовића (или како се већ зове) на други, онда је више него јасно коме ћу веровати. Свети оци дишу Светим Духом, а то значи да им је доступна истина која је изнад и изван сваке људске науке. Ниједан Тесла, Миланковић, Њутн, Да Винчи, … и остали генијалци овог света, не могу прићи истини колико су то учинили (и чине) свети Оци Цркве. Поновићу речи једног умног човека: „Тамо где је Никола Тесла стао (у врху својих моћи имагинације, схватања деловања природних сила и примене тих сазнања), тамо свети Григорије Богослов тек почиње!“.

    Шта рећи за људе који сматрају да су мудрији од светих Отаца, оних који имају лични опит општења са Духом Светим, Који је створио свет? Гордост равна гордости онога који је створио гордост, онога који је творац лажи и лажа од почетка! А при томе још цитирају Свето Писмо, тумачећи га тако што га газе својим над-умовањем! Свето Писмо је Свето – то је његова основна карактеристика, и њему се приступа погруженог ума, дрхтећи због смелости да му се приступи!

    Не морамо се препуцавати чињеницама и „чињеницама“ о доказима или обарању теорије еволуције. Има и много једноставнијих начина. Паметном човеку и комарац музика.
    Ево, може се погледати из угла једног природњака, који је био чисти „еволуциониста“ (ако се то тако каже), па чак и професор, али је дубљом анализом (доступном и обичном човеку), и проучавањем неких механизама у природи, дошао до другачијег става:
    https://www.youtube.com/watch?v=2k3cTh85uto (има више таквих филмова истог аутора)
    Ступио сам у контакт са аутором – на жалост, у духовној је заблуди (сличној заблуди у вези еволуције коју је имао раније), па је и он направио неку своју „цркву“, мислећи да Богу службу служи. После неколико благих „суочавања“ у вези тумачења Светог Писма, већ месецима нема одговора на само мало детаљнију анализу „спасења“ које он проповеда. Још се надам његовом освешћавању.

    Свако добро од Господа!

    Свиђа ми се

  73. @Don Quixote

    Укрштањем различитих раса не добијате нову врсту. Али укрштањем различитих врста – код којих је укрштање уопште могуће и код којих постоји макар спорадично занимање једних јединки за друге (да би се могло одвијати у природи, без утицаја човека) – могу настати нове, хибридне врсте. Чије јединке даље настављају да се репродукују између себе.

    С друге стране, без обзира на морфолошке сличности и генетску блискост, јединке неких врста се напросто неће укрштати између себе, чак и ако припадају истом роду. У таквим случајевима, или је у питању одсуство занимања између јединки различитих врста, или су генетске разлике у квалитативном смислу такве (без обзира на процентуалну, квантитативну сличност) да онемогућавају рађање виталног и плодног потомства. Поготово је то случај са оним врстама код којих су присутне хромозомске разлике. У таквим случајевима, чак и ако се догађају спорадични „сусрети“ између њих, ту нема плодног потомства и нема могућности стварања нове врсте.

    Кад је реч о мутацијама, оне нису баш толико ретке. На пример, код човека се у просеку догоди само једна мутација на милијарду парова база, али пошто је број парова база код човека око три милијарде, то значи да се приликом сваке ћелијске деобе догоде у просеку три мутације. С обзиром на учесталост ћелијских деоба и просечну дужину живота, није тешко закључити да се за живота сваког од нас догоди поприличан број мутација. Истина, битне су само оне које се догоде у полним ћелијама, јер се само оне преносе на потомство, и само оне које настану пре но што човек добије своје потомство, јер ће се само оне пренети на потомство. Узимајући све ово у обзир, може се рећи да мутације уопште нису толико ретке.

    Што се тиче „вероватноће катастрофалних физиолошких промена на основу врло малог броја мутација“ – та вероватноћа је заправо врло мала. Наиме, већина мутација су неутралне. Само мало њих су добре, односно лоше. Зашто је то тако? Зато што се током еволуције у геному човека нагомилала повелика количина тзв. „генетског смећа“, или тачније речено – „некодирајуће ДНК“. То су огромни делови човекове ДНК који немају никакву генетску, односно биохемијску функционалност, а који чине најмање 80% човековог генома. Они се повремено одстрањују из наше ДНК, али се стално гомилају нови некодирајући делови. Уколико се мутација догоди на тих најмање 80% генома, она не производи апсолутно никакав ефекат. Ни добар, ни лош. [Читао сам својевремено о неким ензимима, а тренутно не могу да пронађем тај рад, нажалост, код којих се не догађа никаква промена у функционалности чак ни када се измени 90% њихове секвенце!] Промена која се догоди у преосталих 20% генома може бити лоша – такве јединке се брзо елиминишу из популације јер најчешће ни не доживе полну зрелост, или не оставе плодно ни витално потомство – или добра, при чему такве јединке постају успешније и имају веће шансе да оставе бројније и квалитетније потомство. Тако се добре мутације углавном брзо шире кроз популацију, па затим и таква популација има веће шансе да заузме нове животне просторе, што представља основу за могућу будућу специјацију (стварање нове врсте), док се лоше мутације углавном брзо одстрањују из популације.

    На основу овога бих се тешко могао сагласити да је ово „најневероватнији“ од свих светова, поготово генетски посматрано. Баш напротив.

    @Момчило

    Ако стихове о врстама схватиш дословно, онда:

    – или Бог није довршио стварање за шест дана, јер се у току првих шест дана помињу дословно и „СВА дрвета родна која носе семе“ (Пост 1:29), док се после шестоднева говори о стварању „свакојаких дрвета, лепих за гледање и добрих за јело“ (Пост 2:9). Каквих сад дрвета, ако су претходно сва већ створена? А ако нису сва створена, онда Бог није створио све у току првих шест дана, него је оставио да нешто ствара и касније. Што онда не противречи могућности еволуције.
    – или су ова два стиха противречна један другом.

    Ни у једном, ни у другом случају, не можеш их схватати дословно.

    @Милорад

    Свети оци се нису бавили природним наукама, осим можда у оквиру наставе на атинској Академији, нити су могли бити упознати са достигнућима природних наука у последњих неколико векова. Они су се пре свега и изнад свега бавили питањем зашто је створен свет, Ко га је створио и какав му је (свету) исход, док се наука искључиво бави питањем како је настао свет, како се мења и какве се промене могу очекивати у будућности. И те две групе питања уопште не искључују једна другу. Напротив, и једна и друга питања траже одговоре. С тим што су Свети оци дали одговор на једна питања, док научници и даље траже одговоре на друга питања (а на нека су већ пронашли).

    Свиђа ми се

  74. @Борислав
    Та формална раздвојеност (иако она не може бити и није потпуна) је нешто на чему научници данас инсистирају, јер се боје да „загребу“ дубље у суштину, и не желе да ико узнемирује њихову савест повицима да је нешто беспотребно, бесмислено и – на крају – штетно.
    Црква се у принципу не меша у науку, и заузима став (слободно интерпретирајући): нека се деца само играју, ионако ће доћи до онога што смо ми одавно знали јер све што нам је заиста потребно добијамо кроз Цркву. Црква зна да је (поготово данас, више него икада раније) научнички свет једна огромна маса претерано гордих људи, спремних да све људско и за људе добро подјарме свом раду, а кроз рад – и својој слави, заради, успеху. То је видљиво апсолутно на сваком кораку.
    Али, иако углавном ћути јер зна све битне истине, Црква се итекако меша у науку на разне друге начине. Један од њих јесте то што су неки чланови Цркве и сами научници, а као такви они нити желе нити могу своја духовна уверења да подјарме сувом научничком начину размишљања. Они знају да узрок свему материјалном долази из духовне „димензије“ (што измиче огромној већини научника који нису верујући хришћани). Они знају да није све што се науком открије и произведе на добробит људског рода. Они нису спремни да продају истину за новац, славу, успех, … Они немају недоумицу када треба одлучити – наука или спасење.
    Други начин где Црква, као тело Христово и заједница верних људи у том истом Телу, улази у контакт са науком јесте тренутак када наука чини очигледно штетна дела. Сваки верујући човек има право, може и мора да каже своју реч у томе. А онај ко негира то право Цркви нема никакву логичку основу за то. Црква је део друштва, и то значајан део, део који је оформио комплетну културу већег дела целог данашњег света. Да ли је проблем исказао епископ, свештеник, монах или обичан светски (верујући) човек, то нема везе – свако има право да искаже своје мишљење и да тражи да се његова реч узме у обзир.

    Није тачно да се свети Оци нису бавили природним наукама. Нешто друго је тачно – нису користили материјална средства које су користили „обични“ научници, и нису користили идентични начин долажења до закључака. За данашње научнике, онај ко не користи сва могућа (најмодернија) технолошка средства је просто – дилетант.
    А за тог „дилетанта“, који иначе користи сав расположиви научнички мисаони инвентар, стандардни научник је – слепац који сматра да му техничка средства могу помоћи да прогледа. Научници, у самој ствари, претераним ослањањем на савремену технологију, показују да су им стално потребне нове и нове протезе, а старе (оне које су донедавно давале привидно светло) бацају у рециклажу.

    Када би било потребно, и када би било на спасење људи, Бог би Духом Својим Светим могао да „дошапне“ тајне до којих наука није ни примирисала (не зна ни да постоје). На то сам и мислио када сам споменуо светог Григорија Богослова. Ја, недостојни, мало сам привирио и просто се бојим да зароним у те воде. Ниједан научник савременог типа неће никада науком доћи до таквих открића о самом извору живота која су била дата овом Оцу Цркве.
    Али све то уопште није потребно, потребно је само једно – вера и љубав ка Господу. Она води ка вечности у блаженству, а све остало – све! – води у муку крајњу, такође вечну.

    Т.Е. је једна од тема која је очигледно погрешна, ма колико се многи трудили из петних жила да нађу оправдање за њено одржање. А чак и да је истинита, у домену истине коју овај трули свет може да препозна, она је потпуно неважна, али потпуно! Важна је само као додатно искушење онима који су на размеђи вере и невере. Трудите се и даље, горди научници, тапкајте беспомоћним прстима у мраку ваше гордости, надајући се неком светлу. Али пазите, када наиђете на нешто што личи на светло, чувајте се тога да поверујете да је то право светло!

    Тема се одавно претворила у бесплодно убеђивање „за“ и „против“. Ми треба да увек будемо само – За! и то – За Господа! Ако нико из ове расправе не научи ништа, бадава смо причали – трошили смо улудо једини ресурс који се сваким даном смањује – време за труд ка спасењу.

    Свако добро од Господа!

    Свиђа ми се

  75. @Borislav

    Преписивање и постављање уџбеничког материјала као коментара није дискусија.

    Пров мала дигресија, процена је да 98% ДНК код вишећелисјких орг. је некодирајуће, а не 80%. Такође, рећи да некодирајућа ДНК нема ”никакву генетску, односно биохемијску функционалност” је сасвим нетачно јер је улога ове ДНК углавном непозната и тако је предмет активног изучавања при чему се знање о њеној функционалности проширује свакодневно. Но све то на страну.

    Има део где сте одговорили директно на мој коментар, наиме да су мутације мада честе, исто таке и без ефекта јер се углавном дешавају у некодирајућем делу ДНК. Затим сте закључили да је вероватноћа оваквог живог света заправо велика.

    Мислим да превиђате две ствари: (1) просту везу између коначног времена постојања живог света и (да је тако назовемо) мале учестаности мутација и (2) огромност броја могућих еволуционих стабала.

    При томе, ако су мутације ретке, мање их се може догодити у времену а то још више иде у прилог тврђењу да је овакав поредак живог света не-вероватан. Другим речима, од огромног броја могућих еволуционих стабала реализован је управо један који одговара садашњој таксономији и то упркос ретким мутацијама које имају неки (садашњој науци познат) ефекат (на гене, ови на ензиме итд).

    С обзиром да је случајност мутација основни покретачки принцип еволуционе хипотезе, а вероватноћа реализације садашњег живог света, као ефекта еволуције незнатна, то води одбацивању хипотезе. Тако функционише научни метод.

    Нажалост, садашњи научници се већином поклањају ауторитету материјалистичко-атеистичке идеологије и пропаганде усвојене од великовећинске стране научног естаблишмента. При томе секу грану слободе научног мишљења на којој седе од древних времена.

    Парадоксално, али данашњи научни кругови, у спрези са финансијерима истраживања, су преузели улогу коју је некада имао врх Римокатоличке Цркве (у оквиру које је цветала наука стотинама година) забрањујући интерпретацију неких резултата научног истраживања уколико не следи идеолошку линију примитивног материјализма.

    За слободу притивинстиуционалне интерпретације је Ђордано Бруно био спаљен, а Галилео утамничен. Поучени примером првог, нису многобројни они који се данас усуђују да покажу Галилејски пркос. Истина ће ипак преовладати.

    Христос воскресе! Воистину воскресе!

    Свиђа ми се

  76. @Милорад

    То што ти говориш уоште није спорно. Осим што превише инсистираш, и то без икакве потребе, на некаквој „гордости“ савремених научника (очигледно је да гајиш одређене предрасуде према њима, и то зато што не разумеш најбоље како функционише научни рад). Гордости има свуда – и у науци, и у манастирима, и у нашим малим, свакодневним животима – и та чињеница не умањује вредност нечијег живота посвећеног науци, или служењу Богу, или свом ближњем.

    Свако има сопствени призив од Бога, а Бог је неке једноставно дао да буду научници – да одгонетају тајне видљиве Природе, Његове велике материјалне творевине. И да на тај начин служе Богу, и целокупном људском роду. То што они не проналазе Бога у својим открићима, што не долазе до доказа да Бог постоји (нити до супротних – да не постоји!) – није никакво чудо. Бог се, као и свака личност, никада није откривао (нити скривао) у доказима – него У ОДНОСУ.

    @Don Quixote

    Ако сам ја „преписивао“ уџбенички материјал, да ли сте Ви можда износили резултате сопствених истраживања?

    Код човека, да се од свих вишећелијских организама задржим на њему, кодирајуће је барем неких десетак процената ДНК, вероватно и нешто више. Сами гени ту чине око 2%. Од преосталих око 90%, барем 80% не показује никакву генетску функционалност. Можда ћемо једном утврдити да се и у тих 80% ДНК нешто битно догађа, али то нам до сада није познато.

    О мутацијама кад је реч, уопште нисам рекао да су ретке, напротив. Кад сагледамо укупан број генерација које су до сада живеле, а пре тога и целокупно трајање живог света, до појаве човека – не бих рекао да је мутација било мало. Осим тога, и врло ретке мутације, ако су позитивне, великом брзином се шире кроз популацију. Као што се и оне лоше још већом брзином елиминишу из популације.

    Занимљиво ми је да помињете Галилеја и Ђордана Бруна, који су страдали (сваки према својим моћима) управо због оспоравања научне истинитости онога што је написано у Старом завету.

    Свиђа ми се

  77. @ Borislav

    Како је други коментатор приметио, мало је користи од оваквог пинг-понга, поготову када једна страна избегава да одговори на главне аргументе него затрпава сајт биолошким тривијалностима а на главне против-аргументе не реагује.

    Тако да не видим да је на корист преписку наставити у овом стилу. Како год, остајте у здрављу, уз жељу да се избавите из таме идеолошке заслепљености и искључивости.

    Свиђа ми се

  78. Povodom prethodnih komentara, pokušaću da budem što jasniji.
    Ne može se shvatiti kako je sve stvoreno, ako se ne shvati zašto je sve stvoreno.
    Prvo, Cilj stvaranja je Oboženje čoveka i Oboženje stvorenog sveta, isključivo, kroz čoveka. Oboženje znači zajednicu u Božijim Energijama, ali ne i u Božijoj Prirodi (Suštini).
    Drugo, biblijske vrste su prirode (suštine) svega što je stvoreno. Kod živog sveta, priroda (suština) se sastoji iz odgovarajućeg tela i odgovarajuće duše. Sa tom vrstom stvaranja je završeno šestog dana stvaranja.
    Za ostvarenje postavljenog Cilja, stvoreni su savršeni uslovi. Stvoreno je sve što treba, kako treba i kada treba i bilo kakve promene u tom delu nisu moguće niti bi bile održive dok je god isti Cilj. Promene u tom delu bi vodile nekom drugom cilju.
    Nakon praroditeljskog greha, Bog je nastavio da stvara različita bića (ipostasi) od prethodno stvorenih priroda (suština) i u okvirima tih priroda (suština), jer je Cilj ostao isti. Prelazak iz vrste u vrstu (prelazak iz suštine u suštinu) bi značilo narušavanje savršenih uslova za ostvarenje Oboženja, njihovo kvarenje ili popravljanje, a to bi dalje značilo da Bog nije više Bog ili da je To tek sada ili da nikada nije bio Bog i da nije ni sada.
    Bog ne želi da učestvuje u promenama savršenih uslova za Oboženje i svaki takav pokušaj bi se završio razdvajanjem duše od tela (smrću).
    Bogoborci, zbog svog ekstremnog egoizma najviše mrze Boga, zbog savršenih pravila koja je postavio za ostvarenje Cilja i zbog toga žele da mu naude. Pošto Bog ne može da strada, jer je Njegova Priroda (Suština) nestradalna, bogoborci pokušavaju da naude stvorenom svetu jer on može da strada.
    To čine tako što verujuće ljude ubeđuju da je Oboženje moguće i drugim putem, a neverujuće ljude da nema Boga i da Sveto Pismo i Sveto Predanje nisu istiniti i da ostanu „okrenuti“ samo samima sebi, da vole samo sebe, da žive što udobnije do smrti i da posle nje nema ništa. U tu svrhu rado upotrebljavaju teoriju evolucije.
    Zbog toga, ne treba samo nauka da daje odgovore na pitanje kako je svet nastao, jer ne istražuje zašto je svet nastao.
    Ako neko misli drugačije, molio bih ga da iznese svoje mišljenje.

    Свиђа ми се

  79. @Don Quixote

    Не знам на које то „главне аргументе“ нисам одговорио? Шта то Вама делује као „главни аргумент“?

    @Момчило

    И даље стоји чињеница да су поменути стихови из прве и друге главе Књиге постања међусобно противречни, и да се баш зато не могу схватати дословно. Постоје и неки стихови из Књиге о Јову, који се такође односе на стварање, који се не могу схватати дословно јер су иначе сасвим очигледно нетачни. Упркос ономе што си написао о „стварању по врстама“ и о „немогућности преласка једне врсте у другу“, то се догађа и дан данас. Очигледно, Бога не можеш затворити у некакве схеме које се неком, макар био и светитељ, чине као „једино могуће“. Он може да ствара и на начин који је људима био потпуно незамислив хиљадама година.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s