Поводом текста Николе Милованчева „Има нас који верујемо у Косовски завет”, „Политика“, 2. април 2019, пренетом и на „Стању ствари“
Небојша Бакарец (Извор: Политика)
Г. Никола Милованчев је недићевац и љотићевац, присталица Двери и члан недићевског удружења СЛС. Др Вељко Ђурић Мишина га је недавно оптужио да се лажно представља као историчар. Сам НМ признаје да је правник, а да се историјом бави из хобија. У свом тексту НМ повезује „Косовски завет” са религијом. Та утопија са религијом нема додира, али има везе са митологијом, тачније са злоћудном митоманијом. Уобичајено за овакве полемике, НМ се служи подметањима и заменама теза. НМ прво износи неистину да сам функционер СНС-а. Обичан сам члан СНС-а. Функција градског одборника није страначка, бар толико би НМ морао знати. Недићевац Милованчев подмеће неистину да за сецесију и злочине на КиМ, после 2000, кривим непристајање на признање противправне сецесије Косова. За то кривим политику замрзнутог конфликта, и тако и стоји у мом тексту.
То што НМ замрзнути конфликт погрешно тумачи као непристајање на сецесију, то је његов проблем. Политика замрзнутог конфликта је проалбанска политика. НМ подмеће да сам се 2011. противио преговорима о КиМ, због противљења одласцима на Молитвени доручак. Молитвени доручак нема везе са разговорима о КиМ. У тексту који цитира НМ уопште не стоји да се противим преговорима. То је измислио НМ. Моји ставови о Молитвеном доручку су исти. Противим се одласку наших представника на тај догађај.
Што се тиче КиМ, јесам променио став из 2013. Тада сам се као писац текстова, темом КиМ бавио само постранично и површно – сматрао сам да је реч о изгубљеној ствари (де факто, а не де јуре). Текст из 2013, чији мали део цитира НМ, говори о другој теми, а не о КиМ. Став о КиМ сам формирао у фебруару 2018, када сам прочитао капитално дело покојног академика Димитрија Богдановића „Књига о Косову” (1986, одавно је нема у продаји). То дело развејава токсичне митове о КиМ. Тим поводом сам написао и обимну студију о КиМ, која је објављена на порталу „Видовдан”. Сасвим је нормално да људи промене став када стекну нова сазнања.
Тим поводом г. Милованчеву као хоби историчару препоручујем да прихвати ставове историјске науке о Недићу и Љотићу и да одбаци своје заблуде о овим квислинзима. Подсећам га да историја оцењује Недића као нацистичког сарадника и слугу, и да је Виши суд у Београду прошле године одбио захтев за рехабилитацију Недића. Захтев за рехабилитацију је поднео и СЛС, а тиме и Милованчев лично, као један од вођа СЛС-а. Директор Центра „Симон Визентал” и пријатељ Србије Ефраим Зуроф каже да је Недић предводио квислиншки режим, који је служио интересима нациста и да су током Недићевог мандата убијене стотине хиљада Срба, укључујући и оне у концентрационим логорима. Г. Милованчев и СЛС подржавају помене Недићу у Симиној улици, уз иконографију налик нацистичкој, где присталице користе нацистичке поздраве. НМ у свакој прилици која му се укаже жестоко брани лик и дело Недића (нпр. „Новости” од 14. септембра 2016).
Милованчев је велики поштовалац насилника и љотићевца Бошка Обрадовића. НМ је био посланички кандидат Двери и СЛС-а 2016. године (90. на листи). После тих избора потписао је петицију о изборној крађи, која се није догодила. Данас је велики поборник и Драгана Ђиласа и Вука Јеремића, вешала и тестера Бошка Обрадовића и СЗС-а. Мучно је наслађивање Милованчева страдањима Срба у Митровици 26. марта 2018. Притом заборавља да су Албанци теже или лакше повредили најмање 32 Србина. Тада је Ненад Рикало, кога Милованчев дијаболично оптужује за издају, завршио на интензивној нези због тешких повреда десне стране грудног коша, трбуха и слабинског предела.
Занимљиво ја да НМ не оспорава многе чињенице о КиМ које сам навео. Подсећам га да би нове последице замрзнутог конфликта на својој кожи највише осетили Срби на КиМ (нови облици погрома, заузимање „Трепче” и „Газивода”, напади на север Косова и српске енклаве итд.). Замрзнути конфликт значи жртвовање 120.000 Срба на КиМ утопијама о „Косовском завету”, „Светој земљи” и „Небеској Србији”. Имајући у виду да се Милованчев куне у своје недићевске и љотићевске принципе и завете, не чуди да му је митоманија дража од живих људи.
Политички аналитичар и градски одборник СНС-а
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Добро, ово је већ глупа пропаганда која се ради по партијском задатку.
Човек себе назива политичким аналитичарем, а Обрадовића и Двери назива љотићевцима. Довољно је упоредити програме и основне идеолошке смернице Збора и Двери, па видети да су то две, не само различите ствари, већ сасвим супротне ствари. Можете ли да замислите Љотића да се бори за систем либералне демократије, што је, данас, основна преокупација Двери? Да не улазимо сад још и у то да Љотић није био фашиста, могао би и то да зна.
А ово “недићевац”, тек, нема благе везе. Зашто те људе једном неко не пита, шта то значи? Бити љотићевац може нешто и да значи, у идеолошком смислу, али шта значи бити недићевац?
Bakarec, ti si samo jedan bedni preletač u vladajuću sektu koji treba da se dokaže svom gazdi. O poreklu će drugi, pametnom dosta.
Не иде Вам тај “hipster” фазон. Пре изгледате као бескућник.
А о идиотлуку изреченог, и очигледном улизиштву овог велеиздајнички-штеточинској власти, сувише је коментарисати. Нисте довољно интелигентни за пропаганду.
Захваљујем Небојши Бакарецу на инспирацији. 🙂
https://svitanjeblog.wordpress.com/2019/04/17/ljoticevci-i-nedicevci/
Пантљичара забрадати и прогласи себе: ”Политички аналитичар и градски одборник СНС-а”
Смешно, комедија.:)
Kad je postao SNS-ovac, morao je da premeni ime, pa se nazvao “analitičarem”. A kad je bio DSS-ovac, zvao se Robin Hud i svlačio se pred kamerama u kancelariji državnog posla koji je radio. Radi istu stvar oduvek, i skuplja oglotke koje mu bacaju šefovi.
Promenio mišljenje nakon pročitane knjige. Slično je i njegov sadašnji gazda ptočitao Vebera, pa preumio.
A kažu da se slabo čita i da knjige nemaju uticaj na društvo.
Očekujem i da Čeda kaze šta je čitao pa je sada apologeta Vučićeve tiranije.
Боже милостив ли си шта све држиш на овој земљи.О чему прича овај несрећник ,какве стотине хиљада које је побио Недићев режим, има ли овај несрећник 2 грама мозга.Ал шта ћеш воли да лепо живи а да ништа не ради.И ја сам прочитао књигу о косову па не дпђох до истог закључка као Бакарец.
Олош афинира са олошким док му се чак присенак веродостојности и усправности, а још више оно заиста пуновредно, ванредно својим духом и циљевима, надмоћно у вредносном смислу, указује као “рђаво” и “опако”. Али шта то значи? Шта у конкретном случају? Ако је Љотић псовка у устима напредњака, љотићевство суперлатив оног непожељног и чак демонског, ако су пак напредњаци оно што јесу, а јесу НИШТА које владајући НИШТИ – које помасује и плебеизује нашу земљу – онда то свеукупно не говори о другом до о веродостојној природи и циљевима Љотића и љотићевске идеологије. Уосталом, вредело би: чак и рђава, негативна реклама јесте боља од никакве рекламе, од апсолутног прећуткивања и игнорисања. Мржња режима стога радује: њена глупост, неинвентивност, нискост, немоћ да се самообузда и умери, пропагира Љотића и љотићевство, одомаћује их, свикава на њих – чак их указује као оно веродостојно. А тако и јесте: Љотић, са својом сталешком концепцијом, зазивом заједнице као органског конструкта, аристоидне хијерархизоване структуре, са истицањем квалитета, одважности и њине предности над пуким бројем, над неизразитом масом и квантитетом, над већинском и опортуном осредњошћу, уистину јесте оно веродостојно, док су Вучић и његово отужно сестринство – наш целокупни соц-вадикализам – с њиним народњачким прогресизмом и илуминизмом, посве профаним и ниским погледима, с неосетљивошћу или мржњом на лепоту, с ресантиманом на оно стасито и суверено, с њином левичарско-патриотском демагогијом и чисто техичарским начином размишљања заправо ординаран пучки бућкуриш и ништа друго осим тога. Режим је чиста маса; његов неотмени, масовички ум рачуна само с мочваром душе, оним кукавичким и устрашеним у људима, завидљивим и разроким у слабости, то хотимично буди, узбуркава, искључиво томе се обраћа – он навелико наривава оно подљудско. Оно што cloaca maxima мрзи – вредно је пажње. Љотић је вредан пажње, а Вучић и његов бедни режим својом нискошћу, глупошћу и љажљивошћу, нихилизмом и испразношћу своје владавине, својом женскастом патетиком и огавношћу достојни крајњег презира и кнуте. Треба учини да их нема. То је прво што је потребно.