У питању је треће издање овог синтетичког прегледа муслиманског верског учења, интелектуалне традиције и практичног устројства живота исламских друштва које је издала Српска књижевна задруга
Београд – У сали Народне библиотеке Србије, 21. марта 2019, године, одржано је представљање новог издања књиге Дарка Танасковића Ислам – догма и живот. У питању је треће издање овог синтетичког прегледа муслиманског верског учења, интелектуалне традиције и практичног устројства живота исламских друштва које је издала Српска књижевна задруга. Прво издање књиге објављено је у јубиларном стотом колу Српске књижевне задруге. Ново издање допуњено је трима поглављима – „Ислам и нација“, „Жена у исламу“ и „Ка феноменологији џихадизма“.
На представљању књиге говорили су главни уредник СКЗ Драган Лакићевић, муслимански филозоф Сеид Халиловић, професор Факултета политичких наука у Бања Луци Ненад Кецмановић и презвитер Срђан Симић. На крају се публици обратио и аутор књиге, професор Дарко Танасковић.
Драган Лакићевић је подсетио како увидом у каталог Народне библиотеке Србије може да се види изузетна библиографија радова Дарка Танасковића. Осим тога Танасковић је остварио и изузетну дипломатску каријеру која заједно са професорском и ауторском чини целину његовог јавног живота.
Лакићевић је указао да је издавање Танасковићеве књиге у духу настојања СКЗ још од краја 19. века да најплоднији и најумнији аутори своје дело у српску културу уграђују преко Српске књижевне задруге. Ово је, указао је Лакићевић, 672. књига коју Задруга презентује читаоцима.
Књига Ислам – догма и живот резултат је дугогодишњих истраживања и промишљања ислама и његових феномена, рекао је Лакићевић, што је опет, од аутора захтевало специфичну спрему, поступност у мишљењу и вишестраност у сагледавању ислама.
Лакићевић је подсетио на стари Танасковићев текст о арапској поезији где је написано како се корени арапске поезије „налазе у непрозирној тами историје“. Лакићевић је указао да се корени ислама такође налазе у непрозирној тами прошлих векова. „Дарко Танасковић пише тако самопоуздано да се његова храброст, док пише такорећи и не види“, истакао је Лакићевић. Танасковић је покушао да прикаже неупрошћену слику ислама.
Реч је о нашем најугледнијем исламологу, који је и у другим књигама (Ислам и ми, Неоосманизам) а посебно у овој посведочио тај статус у српској академској и уопште културној средини. „Направио је једну синтезу која је на част наше науке и која је према највишим стандардима Српске књижевне задруге“, закључио је своје излагање Лакићевић.
Фото: centarkom
Презвитер Срђан Симић особиту пажњу је обратио на теолошке и компаративне аспекте ислама који су испитани у овој књизи.
Он је навео како је Танасковић правилно уочио мешавину антропоморфног и метафизичког казивања о Богу у исламу што је последица, између осталог, и традиције изразито песничког изражавања но то не указује ни на најмање колебање у погледу вере у потпуну трансцендентност божанства. „Алах је недосупан човеку, обраћа му се али му се човек не може обратити“, сажето је објаснио ово муслиманску веровање отац Срђан.
Отац Срђан је подсетио да је у првим деловима муслиманске објаве дато наглашено место најави краја света, врло сличан уобичајеној монотеистичкој апокалиптици. Корпус муслиманске апокалиптике, према речима оца Срђана, могао би се свести на паганско, јудаистичко или хришћанско митолошко наслеђе. Навео је како је муслиманска религија проистекла из наслеђа позноантичке Арабије као својеврсно „семитско јудео–хришћанство“ потпуно независно од хеленске теологије. Стога отац Срђан подсећа да се ислам често описује као јудаизам уз додатак Михамедовог откровења или као кривотворено хришћанство. Подсетио је како су Мухамеда, његови мекански сународници оптуживали да је запоседнут демонима. У описима блаженог живота муслиманска предаја ослања се на персијско и индијско наслеђе у осмишљавању „раја бедуина“.
Отац Срђан је посебно истакао међу новим материјалом укљученим у књигу поглавље о жени у исламу. „За положај жене у Курану, у предању и шеријатском праву, нема један, јединствен или универзални одговор“, указао је отац Срђан на увид Дарка Танасковића, „јер је чињеница да жене заузимају различита места и положај у земљама или урбаним центрима исламског света“. Међутим, „Куран формулише начелну супериорност мушкарца над женом, но у религијском култу мушкарац и жена су теоријски изједначени“, подвукао је отац Срђан. За разлику од хришћанства брак у исламу није света тајна већ се он, у сакралном смислу, схвата као свечана обавеза између жене и мужа.
Отац Срђан је указао да за правилно разумевање догматских и других разлога потребно је верски дијалог ставити на добре, изворне, историјске и теолошке основе.
„Нова, трећа, употпуњена књига Ислам – догма и живот најугледнијег српског оријенталисте и филолога професора Танасковића на ненадмашан начин, књижевно–романескним стилом и језичком супериорношћу за савремену српску оријенталистику представља најзначајнији прегледни текст о исламу написан на српском језику“, закључио је своје излагање отац Срђан Симић.
Муслимански филозоф Сеид Халиловић, члан Савета оснивача Центра за религијске науке Ком у Београду, говорио је превасходно о томе како је Дарко Танасковић у својој књизи предочио муслиманску филозофску традицију.
Халиловић је Танасковићеву књигу оценио као садржински „изразито обухватну“ јер обухвата укупну сазнајну баштину исламске филозофије. „Догма обухвата теоријску филозофију а живот представља практична решења која ће следити супериорност или кредибилитет теоријског разума у исламу“, сажео је двостраност Танасковићевог приступа Халиловић.
Халиловић је навео како је једно од фундаменталних питања исламског филозофског мишљења било да ли је Куран, који по исламском веровању представља реч божанског откровења, део практичног или теоријског мишљења. Према неким од најзначајнијих представника муслиманске филозофије Куран као резултат „сакралног разума“ превазилази когнитивне оквире свих категорије теоријског и практичног разума. „Догма и живот морају да пронађу своје утемељење у куранском тексту а не да догма буде курански текст по себи“, објаснио је ово темељно питање муслиманске мисли Халиловић.
Према Халиловићевим речима Танасковић је добро разумео и изврсно представио ово методолошко упориште муслиманског мишљења односно теозофског разумевања куранскога текста.
Навео је како га је позитивно изненадило што се Танасковић одупрео оној традицији оријенталистичког мишљења која ислам поистовећује са догматском теологијом већ је прихватио целокупну мистичну и филозофску традицију као веродостојну традицију ислама. Према Халиловићевим речима западни оријенталисти углавном не приказују ислам на овај начин па је књига Ислам – догма и живот веома оригиналан увид у укупну баштину ислама.
Халиловић је објаснио да код исламских реформиста исламска традиционална духовност добија форму исламске идеолошке духовности. Стога, према његовом разумевању ствари, њихов рад представља проналажење покрића у исламској традицији за прихватање западњачких форми живљења.
Халиловић је своје излагање завршио једном личном опсервацијом. Указао је како је погрешно уверење да је дипломатско олакшање посебна привилегија, посебно за универзитетске професоре који су драгоцени за универзитетски живот у својој земљи. Халиловић је публици пренео како му је пријатељ и ирански универзитетски професор Ахмад Џалали, који је обављао у Паризу дужност иранског амбасадора при Унеску, саопштио речи најдубљег уважавања према залагању Дарка Танасковића, који је у Унеску. Џалали, који је један од највећих познавалаца Румијеве књижевности у Ирану, проценио је, према Халиловићевим речима, на основу познанства са професором Тансковићем да је „Србија, земља са великим сазнајним богатством“.
Фото: centarkom
Ненад Кецмановић, професор бањалучког Факултета политичких наука, надовезао се на опсервације претходног говорника о Танасковићевом дипломатском раду.
Кецмановић је указао да ономе ко је навикнут на саобраћање са националном културном јавношћу дуготрајни боравак у иностранству представља својеврсни егзил и буди стрепњу да је човек отуђен и заборављен. Слична осећања, указао је Кецмановић, присутна су и по непосредном повратку због стрепње да је човек отуђен и заборављен у својој културној средини и да је потребно све градити изнова. „Знао је Дарко да Београд прати и слави његове дипломатске, амбасадорске успјехе и подвиге у Унеску, али он себе препознаје пре свега у живој комуникацији са овдашњом јавношћу, у разговорима са колегама и студентима, у истраживању и писању, па и у оваквим промоцијама“, казао је Кецмановић. Танасковићевом повратку обрадовала се научна и стручна јавност у Србији и Српској где је постао инострани члан академије наука.
„У интеракцији између Курана, хадиса и разних интерпретација исламског наслеђа и са друге стране ислама каквог га практикују савремени поклоници од државника, вјерских лидера, ослободилаца, насилника, све до обичних вјерника у различитим деловима света“ налази се оно широко поље тема о којима пише Танасковић.
Према Кецмановићевом суду читалац који очекују упрошћене одговоре на кључна питања остаће разочаран. „Ова књига представља један много сложенији подухват и подразумева захтјевније читање јер залази у многе контроверзе у учењу исламских теолога и практичних интерпретатора ислама“, указао је Кецмановић.
Он је оценио како је Танасковићу свет ислама близак и познат и да према њему осећа емпатију што му омогућава истанчаније увиде у сложену стварност савременог ислама.
Кецмановић је навео да је уочавање сложености развоја савременог ислама значајно и за наше прилике пошто босански муслимани „последњих деценија прихватају некада екстерне утицаје“. Дарко Танасковић би опрезно рекао, навео је Кецмановић, како овај значајан развој тек треба да у будућности покаже своје потпуно значење. Кецмановић је на крају, у духу овог опреза, указао на потребу за пажљивим промишљањем савременог ислама и муслиманских друштава јер „не може се за све лоше оптужити догма али се не може одрећи макар номинално позивање разних радикала на муслиманско учење“.
Последњи се обратио аутор књиге Дарко Танасковић. Он је своје излагање отпочео критичким погледом на казивање о исламу у српској јавности. То се, према његовом суду, често чини без довољно познавања и на дијалог између муслимана и хришћана често позивају они који за то не поседују одговарајућу спрему. „То је понекад опасније од невођења никаквог дијалога јер ако се безглаво улети у нешто што је као дијалог али на различитим нивоима и регистрима који уопште нису подударни онда је то опасно јер нема никаквог исхода, нема чак ни оног позитивног исхода познавања реалности другог а камоли проналажења неког заједничког именитеља за споразумевање већ се гомилају неспоразуми“, упозорио је Танасковић.
Дарко Танасковић (Фото: sveosrpskoj.com)
Танасковић је упозорио да у садашњем стању српске јавности до изражаја често долазе поједностављена тумачења сложених феномена. Код нас, према Танасковићевим речима, има људи који себе сматрају познаваоцима ислама и „који тако и наступају“ и у својим наступима целокупну стварност исламског света у свим доменима своде на крајње симплификаторски начин.
Овакви тумачи своде целокупно богатство ислама на „догму схваћену догматски“ а овај цивилизацијски феномен посматрају као монолит сматрајући да су сви муслимани исти и да ту нема много места за расправу.
С друге стране, према Танасковићевом објашњењу, стоје релативисти који уочавају разлике у феноменима везаним за ислам. Према њима постоје различити начини за артикулацију ислама, и историјски и у једном времену, па не можемо тумачити стварност, посебно политичку где се, како Танасковић каже, највише и најопасније греши, „враћајући се на извор“. „Немамо један ислам него имамо више ислама“, објашњава приступ релативиста Танасковић, „па се немојмо фундаменталистички односити према фундаменту ислама“, поручују они.
Према његовом виђењу оба ова приступа су проблематична због чега је и насловио своју књигу као догма и живот трагајући за мером између чињенице да ислам јесте недвосмислена појава „на нивоу света, и на нивоу поимања света“ и чињенице да се ова појава манифестовала и да се данас манифестује на различите начине.
„Постоји ислам и постоје различите манифестације, озбиљења ислама кроз историју и данас на целој планети. Треба наћи меру између општег и посебног и врло одговорно анализирати ислам и као догму и као живот“, рекао је на крају Танасковић. Указао је да релативисти често указују на разлике у џамијама у Африци, у Индонезији и у другим крајевима као на поткрепљење за тврдњу да постоји више ислама. Међутим, потцртао је на крају Танасковић, и поред свих разлика ове грађевине, и као места молитве и као центри муслиманског живота, су и даље џамије.
Милош Милојевић
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар