Она већинска, добронамерна и часна Србија, без обзира на политичке разлике, данас упућује последњи поздрав Мирјани Марковић, супрузи великог државника
Мирјана Марковић и Стефан Стаменковски (Извор: ФБ Стефана Стаменковског)
Срели смо у Москви у јануару ове године. Разговарали смо сатима. Изгнанство из земље подносила је достојанствено, али посебно тешко јој је падало то што 17 година није видела ћерку. Мафијашко-криминални досовски режим није јој допустио да присуствује сахрани свог супруга и посети његов гроб током свих ових година. Рекао сам јој да се надам да ће ускоро доћи време када ће моћи да се врати у Србију. Чини ми се, да после свих неправди, ни она сама више није веровала у то.
Недавно је Апелациони суд поништио затворску казну на коју је осуђена, али ослобађајућу пресуду госпођа Марковић није дочекала.
Прогон из земље је највеће понижење и у моралном погледу најстрожа казна још од времена старе Грчке. Она је из своје земље протерана монтираном оптужницом и бруталном хајком. Данас није питање да ли се неко слагао са њеном политиком или био против ње, суштина је да се разни Динкићи, Свилановићи, Чанци, Јовановићи, Живковићи и други који су здробили српску државу и привреду, потпуно слободно шетају, заузимају важне положаје, ведре и облаче Србијом. Са друге стране, породица покојног председника Милошевића обесправљена је и проказана.
Знам да данас ликују многи који су петог октобра са фантомкама и дугим цевима упадали у државне институције. Убеђени су да су правда и истина недостижне. Не знају да су оне као вода, увек нађу пут.
Она већинска, добронамерна и часна Србија, без обзира на политичке разлике, данас упућује последњи поздрав супрузи великог државника.
Не зна се да ли ће Мирјану Марковић сахранити у Србији, или Русији. У једној земљи се родила и живела, а и друга је током година прогона постала њена. Бог душу да јој прости и подари вечни спокој.
Аутор је председник Српског сабора Заветници
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Стефана Стаменковског)
Categories: Преносимо
Благо нама. Још само да се разграничимо с “Косовом”, па да удбашки комуно-патриоти и подржаваоци Алекноа Бугојанца прогласе величанствену победу, управо достојну “победа” и “достигнућа” овог “великог државника” из текста. Мислим наравно на Слобека. Та где ће нам бити крај? У тами непостојања?
Заправо, проблем са “српским патриотизмом”, оним већинским, социјалистичко-радикалским је прво у томе што он није патриотизам, што је у потпуности издајнички и псеудо, а друго у томе што је масовичко-комуњарски, што се у суштини своди на охлократију, што у владавини олоштва и нискости налази свој разлог и оправдање. Његов програм је шта? У основи програм другосрбијанских парвенуја, уз мало левичарско-народњачког запевања и уз много “патриотске” демагогије. Туга. Ред Вулина, па ред Заветника, уз неизоставну Пинк-“естетку”. Мало СУБНОР-а, брозовштине, “антифашизма”, мало више Мира-Маре и Слобека, а понавише Алекноа и Брнабе. Лидл, брале. Рај за трбухе. Американски “Београд на води” као симбол радикалског патриотизма, као сигнатура, аутентични знамен Србије коју је обликовала партизанштина. Има свакакве стоке. Има и “осведочених свпских патвиота” који се куну у величину и патриотизам комуњарских Југословенки и Југословена, а највећа политичка псовка им је када некоме кажу да је “љотићевац” у старом партизанском духу. УДБА живи и влада: она вазда производи олош попут дебилних “Заветника” или “Оклопника”, који су и витезови и коњи вучићевштине, а понајвише мулци и магарци.
Српски “патриотизам” је дно; он је чисто удбашки, комуњарски, у то нема баш никакве сумње. Зато нам и иде овако како нам иде, а иде нам на све горе и морбидније. Потпуна дегенересценција. Чини се да је једино решење овог проблема кентауромахија ових четвороножних “патриота”: треба их сабити под земљу. Они не треба да постоје. – –
Ако је ико, до сада, имао дилему коме су се заветовали “Заветници”, сада је дефинитивно отклоњена. “Туљанин”, све сте у праву. Из семена зла, које се сеје од 1945. па на овамо, стално ничу корови. Они се могу уклонити само ако се исчупају из корена.
Слободан Милошевић се донекле искупио својим држањем у хашком казамату, том гнусном суду неправде, али то није довољно да бисмо га данас ковали у звезде.
Слободан Милошевић је до краја живота био убеђени Југословен и социјалиста, и наша највећа грешка је што смо у једном кључном времену на челу државе имали човека који се није чак ни сматрао Србином.