Све се чини да се сатре свако сећање на славну Дринску дивизију, која је извојевала све победе од Куманова до Кајмакчалана, гази се по емоцијама честитих потомака, препознатљив део града, који има душу, бахато и безобзирно се сатире

Касарна 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву

Историјски геноцид и екоцид

Шестог априла 2018. године, у години обележавања сто година победе у Првом светском рату, на Велики Петак, освануо је багер у Комплексу касарне 17. пука Дринске дивизије, касарни Живојина Мишића, како се називала између два рата, а после Другог св. рата „Кадињача“, да најави рушење најстарије касарне у Србији, саграђене 1885. год., у време Милана Обреновића. То је био увод у незаконито рушење сведока најславније српске историје, касарни која је преживела све ратове и уместо да постане Меморијални центар за све пострадале Србе од Косовске битке до данашњих дана, са акцентом на Први светски рат и музејом посвећеним том рату, она је немилосрдно, бахато и безобзирно сравњена са земљом. (Захтев за ревитализацију и претварање у меморијални центар и музеј и даље постоји.)

И као да су чекали баш те дане да поново, немилосрдно насрну на овај знаменити простор од изузетног историјског значаја за Србију и српски народ, овог пута на дрвеће, стогодишње и вишедеценијске липе, зеленило које је обиловало у овој касарни. У периоду кад је вегетација већ кренула, драстично се праве дубоки резови на столетним и вишедеценијским липама, уклањају се, секу здрава вишедеценијска стабла јела, зимзеленог и листопадног дрвећа, воћа у цвату…, бахато и дрско без икаквог стручног надзора.

Свако дрво је споменик, израсло из костију славних предака, на земљи натопљеној честитом српском крвљу, сведок једног времена и места толико значајног и за Србију и за целокупну светску историју.

Све се чини да се сатре свако сећање на славну Дринску дивизију, која је извојевала све победе од Куманова до Кајмакчалана, највећу резервну војну болницу у Балканским и Првом св. рату, велико стратиште где се и данас, претпоставља, налазе гробна места преминулих рањеника и тифусара, гази се по емоцијама честитих потомака, препознатљив део града, који има душу, бахато и безобзирно се сатире. Ради профита намерава се уништити 2,4 ха зелене површине, која је граду, који је по аерозагађености неретко на неславном првом месту у Србији, а често и у Европи и свету, ненадокнадива.

Иако без урбанистичког плана, припрема се земљиште да дочека тржни центар, паркинге, кафиће, бездушни профит, уместо да се у Меморијалном центру и музеју славе победници са Цера, Гучева, Дрине, Колубаре, Кајмакчалана…, слуша Марш на Дрину, на месту где је настао и први војни оркестар Дринске дивизије, уз слике Надежде Петровић, стратегије славних Војвода, објављене и необјављене дневнике малих али делом великих људи, учи потомство честитости, патриотизму, чојству и јунаштву…

Угледајмо се на Грка Јаниса Јанулиса, мештанина села Агиос Матеос, који је своје земљиште за гробље и логоровање уступио војницима Дринске дивизије. Иако је касније већи број њихових тела ексхумиран и премештен у Маузолеј на острву Видо, Јанис Јанулис и његови потомци никада више до данашњих дана нису обрађивали нити користили ово земљиште из поштовања према херојству и стратишту Српских војника. Пред оваквим гестом да се постиде потомци славних Дринаца, и да науче лекцију, како се поштује и одаје признање славним прецима који су се жртвовали за слободу, коју ми данас уживамо.

Знаменита историјска места, стратишта се поштују и не користе се у сврху које нема историјску намену.

Хоће ли потомци славних предака немо посматрати да немилосрдно нестаје артефакт најславније српске историје, живи споменик чувене Дринске дивизије 5. односно 17. пука, место највећег стратишта после Колубарске битке, док његово величанство профит и даље наставља да гази по традицији, родољубљу, култури, идентитету овог напаћеног али славног српског народа.

О овом сложеном проблему не размишљају нити надлежне институције, нити локална самоуправа, што управо сведочи стање у којем се налази цела Србија и српски народ.

Ваљево, 14. 4. 2019.

Categories: Противу заборава

Tags: Ваљево, Мила Параментић, геноцид, екоцид, историја, касарна, преци