Онај ко присваја западну мантру о било каквом фашизму који постоји у Србији – или не зна шта ради, или намерно наноси штету држави и народу

Миша Ђурковић (Фото: Дарко Ћирков)

Политичари су људи који често од дрвећа не виде шуму. Већ дуго времена савремена политика еволуира у правцу спиновања, дефамације, рејтинга, плашења… Од некадашње перцепције политике и јавне сфере као борбе аргумената и рационалних предлога, данас смо стигли до тога да се политика обраћа углавном нагонима, страховима, поривима и жељама.

У том рингу свакодневног надметања за рејтинге, границе дозвољеног су одавно померене до мере да се питамо има ли било чега што се не користи за освајање власти данас, без обзира на количину штете која се произведе по јавни и национални интерес.

Повод за ово моје мудровање је махање „фашизмом“ које смо видели у скорије време код нас. Почела је, додуше, опозиција пре пар година када је већ уобичајено бруталније утеривање гласова за власт по локалу које обављају Зеља Милојевић и његове колеге окарактерисано као „фашизам“. Кʼо да Зеља и другари ишта знају о Морасу, Дучеу, Ђентилеуи осталим актерима ове прилично развијене и организоване доктрине. Они људи иду да подсећају да се гласа за власт, да се не гласа за опозицију, неког подсете на дуг, некога заплаше, а некога понекад и излупају, но све то заиста нема никакве везе са било каквом фашистичком идеологијом, циљевима, убеђењима или веровањима, као ни са било каквим елементима нацизма, расизма и сличним сродним системима идеја. Ако се погледа идеолошки систем у Србији видеће се да су најважнија померања изграђена на феминистичким и ЛГБТ основама. Резултат Зељиних маркетиншких вештина није никакав фашизам већ владавина прве декларисане ЛГБТ особе на овим просторима.

Опозиција међутим није на томе инсистирала, па се од карактеризације овог режима као фашистичког релативно брзо одустало. Но, онда је термин и метод денунцирања противника као фашиста преузео озбиљнији играч – а то је власт са свим својим неограниченим медијским и спин капацитетима. Радикализовани протести опозиције, укључујући и упад у просторије РТС, сложно се дефинишу као фашистички, а свака њихова одржана или најављена акција декларише се као акт фашизма. Нажалост, овај дискурс су преузели сви челни људи државе и града па ако њих слушамо изгледа да у Србији фашизам заиста буја на улицама, медијима, итд. Још горе, ово није задржано само на унутрашњу употребу, већ смо недавно имали прилику да слушамо како први човек државе ни мање ни више него у Хитлеровој родној Аустрији говори о фашизму у Србији објашњавајући да он неће проћи.

Хајде да се подсетимо неких чињеница. Србија је једина релевантна земља на Балкану која не баштини никакву аутентичну фашистичку традицију. У окружењу у коме су цветали Стреласти крстови, Гвоздена гарда, Усташки покрет, Ханџар дивизије, Бали комбатар итд, Срби су остали имуни на тада помодну фашизацију Европе (од Мозлија у Британији па надаље), те Збор на изборима није могао да освоји више од 2% гласова.

Ни у новије време идеолошког и партијског плурализма – где се од Златне зоре у Грчкој, преко ВМРО у Бугарској или антисемитског Јобика у Мађарској – јављају повампирене екстремно десне традиције, Србија је опет успела да избегне формирање било какве фашистичке странке. Људе из СНС-а треба подсетити да је управо странка из које су настали Српска радикална највише оптуживана за некакав фашизам. И сâм сам годинама учестовао у полемикама и побијањима таквих теза указујући да у програму СРС као ни било које друге релевантне странке у Србији никада нисте могли да нађете елементе фашизма, а камоли нешто што би личило на заокружени фашистички или нацистички програм.

Све ово је изузетно важно као и побијање старих комунистичких митова о наводном фашистичком карактеру ЈВО Драже Михајловића. Ради се управо о првом антифашистичком герилском покрету у поробљеној Европи, који је са другим антифашистичким покретом (Титовим партизанима, где су опет Срби били већина) направио и прву ослобођену територију у јесен 1941. Важно је и због тога што су западни медији и квазинаучници од почетка ратног распада СФРЈ у пропагандне сврхе вртели мантру о новом српском фашизму, о геноцидним Србима итд. Подсетићу вас коначно да ми као народ водимо и даље борбу против покушаја запада да нам припише геноцидне намере у вези са грађанским ратом у БиХ, случајем Сребреница и Косметом. Стога онај ко присваја западну мантру о било каквом фашизму који постоји или се развија у Србији – или не зна шта ради, или намерно наноси штету држави и народу.

Да закључим. Поштована господо политичари, српски језик је врло богат и креативан кад је у питању инструментаријум за наруживање и дефамирање политичког или било ког другог противника. Битанга, лопов, преварант, хохштаплер, силеџија, монструм, крволок, све су то врло корисне и лепе речи којима без икаквог зазора можете да частите своје данашње противнике (а можда сутрашње коалиционе партнере). Но, оставите се фашизма ако Бога знате.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 4. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Миша Ђурковић, Србија, фашизам