У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да се и ријалити у Србију појавио са либерал-демократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстра профит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Никола Варагић

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалити, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фреквенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контролишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервјуе таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицама и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији..

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, Србија, деца, породица