Поводом текста Александра Апостоловског „Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића“, Недељник, 7. 4. 2019, пренетог и на „Стању ствари“
Александар Апостоловски (Извор: Политика)
У Недељнику се овога пута могао прочитати текст Александра Апостоловског у ком он напада Матију Бећковића, јер овај није био присутан на комеморацији и сахрани Добрице Ерића.
Овај текст није напад на господина Апостоловског, већ одбрана великих песника од великих културокршитеља и малих људи међу које се он својим текстом сврстао.
Господин Апостоловски има обичај да се не меша у свој посао, па је томе остао доследан и овога пута, јер да би се неко нечим бавио, тај неко мора нешто и знати.
Разумети се у новинарски посао и нешто о истом знати, а ово пише неновинар, дакле говорим о стварима које знају сви, не може бити стављање Добрице Ерића, Матије Бећковића, Љубивоја Ршумовића и Пера Зупца у исти текст са учесницима ријалитија. Овакав поступак је много већа глупост и некултура од оне која је била потребна за идеју о писању текста о нечијој сахрани.
Градити своје име на нечијој смрти је све, само не људски и професионално. Апостоловски је један од првих, ако није и први, који је себи дао за право да пише о томе ко је био на комеморацији и сахрани, што се раније није чинило при здравом разуму. Стога, како другачије схватити његов текст него као препоруку себе таблоидима.
Да је Добрица знао ко ће и на који начин писати о његовој смрти и како ће тај неко пљувати његове пријатеље, верујем да би захтевао да се за његову смрт не сазна.
Милан Ружић
Апостоловски у свом тексту не само да замера Матији Бећковићу неприсуство на сахрани песничког сабрата, већ даје себи за право да процењује марку Матијиних наочара и одела, па тако доказује да је њему у ствари место у залагаоници, јер је штета такав таленат трошити на овај начин. Истина, када би радио као процењивач у залагаоници, не би имао изговор за гостовања на Пинку и Првој – телевизијама на којима се приказују ријалитији и Гранд парада.
За разлику од Матијиних које сте процењивали, ваше наочари, господине Апостоловски, изгледа да су само украс чија је мисија да вас прикажу као паметног човека, док вас све што напишете у тој намери спутава. У име свих људи који ваше колумне после ове последње неће читати, молио бих вас да и ви купите једне, било које, али да не буду украс, већ да кроз њих видите свет, а да бисте видели себе у огледалу, након онога што сте написали, може вам помоћи једино микроскоп, и то да кроз њега гледа неки бактериолог.
Како вам, господине Апостоловски, није пало на памет или на шта већ може да падне, да Матија није присуствовао, јер је имао неке обавезе? Морате разумети да вредни људи имају по цео дан нешто да раде и да нису баш сви слободни, као ви, након 10 часова ујутру кад се заврше јутарњи програми на Пинку, Хепију и Првој.
У тексту о коме је реч сте написали да песници умиру у самоћи. За разлику од душебрижних бројача људи на сахранама, што је једнако онима који на њих иду да оцене храну, песници заиста умиру у самоћи, али и пате у самоћи.
Господин Апостоловски не схвата главну разлику између себе и Матије Бећковића, поред оне да њих двојица никада не могу ићи у исту реченицу, па се на томе извињавам Матији, а то је да живимо у времену у ком се Матији бране разне ствари, а господину Апостоловском се дозвољавају оне попут написаног текста. Да је среће, господине Апостоловски, забрањени бисте били ви, док би се Матијине беседе и песме чуле са свих разгласа и штампале у свим књигама.
Што се тиче замерке Апостоловског да је Матија емигрирао на Дорћол, може се рећи да је то за ову државу срећа, јер да није дошао у Београд, Матији би Апостоловски и њему слични данас забранили улазак у Србију.
Срамота је, Апостоловски, што на успомену на упокојеног песника пљујете јуришом на живог само да би ваш текст био читан.
Држите се ви, Апостоловски, свог нивоа – Пинка, Прве, Хепија и људи који се баве посетом сахранама и комеморацијама, а инструкције за правилно жаљење примените на онима који читају ваше текстове који су ништа друго до недостојна комеморација убиству новинарства у којем сте, овим текстом, постали саучесник.
Жао ми је што сте пожутели пишући о томе ко мора носити црнину.
Categories: Разномислије
Очекивао сам више од овог одговора, а не љутеу на папиру.. Шта је “песник” хтео да каже овим текстом не иде ми у главу?
Не улазећи у величине наших умрлих и живих песника и писаца, треба рећи да је на сахрани изостало веће присуство представника просвете и културе ове земље. Ваља се подсетити да је и државна телевизија РТС избегавала да покојног песника и писца Добрицу Ерића даје у својим емисијама. За њих је он био “песник из провинције”. А његове искрене, и понекад прекорне речи, упућене и младима, су избегавали да преносе. Јер су им деловале узнемирујуће у овој, новоствореној, идили да у Србији “све цвета”. Нису знали да су песници често “прозорљиви”, да виде даље и дубље од нас обичних људи.
Ја из овог чланка само могу да констатујем да је г-дин Милан Ружић љут зато што г-дин Апостоловски примећује неке ствари. Овде имамо типичан пример како демагогија данас осуђује здраворазумска запажања.
@Asocijator
Није РТС избегавао Добрицу зато што је био из провинције, него јер је као и покојни Кијук био за Двери.
Нико од вас који коментаришете није видео текст овог Ружића звани “Минут за Добрицу” у којем критикује власт и телевизије због тога што Добрици нису посветили више пажње. Ерићу је Ружић био пријатељ колико сам ја упућен. Не слажем се са Ружићем у свему, али да је ружно нападати једног песника користећи смрт другог јесте ужасно, па не могу правдати господина Апостоловског.
Све у свему, можда му овај текст није пун погодак, али нисам сретао никога ко пише више здраворазумски и истинитије од овог Ружића, ако је у питању исти онај који пише на Искри.
Читајући овај текст пажљиво, да бих ишта разумео, схватио сам на крају да сам само узалуд протраћио пет минута мог живота. ***** ***** ***** ***** **** ****
@Vladan
Ne samo pet, morao si i nesto da nakucas, a sigurno se i vracas da vidis je l’ ima koji plus ili minus, da li je neko reagovao… I tako to krene sa pet minuta, pa jos koji minut i ode zivot…
Pa ovo je gore od teksta Apostolovskog.
Приклонивши се нашем неоспорно великом Матији Бећковићу, и одбацивши истину, макар она дошла и од господина Александра Апостоловског, чланак господина Милана Ружића је добио садржај такав какав јесте. Ово показује да сваки човек, поготово новинар, мора да буде руковођен истином, а не каквом пристрасношћу.