Коцијанчич сматра да све проблеме савременог секуларног друштва који доводе до општег нихилизма није могуће свести само на историјску и структурну улогу хришћанске цркве

Горазд Коцијанчич, у средини (Фото: Снимак екрана: Јутјуб/ИЕС)

Један од најистакнутијих европских хришћанских филозофа, Горазд Коцијанчич, боравио је у Србији као гост Института за европске студије и том приликом одржао два предавања, једно у Новом Саду у Матици српској у оквиру ког је изложио онтологију свог филозофског система говорећи о односу европског нихилизма и хришћанства, а друго у Београду у просторијама Института где је детаљније представио своје поимање политике и етике политичког деловања кроз излагање наизглед контрадикторно именованог концепта ‘конзервативног анархизма’.

Коцијанчич је новосадску публику у своју филозофску мисао увео задирањем у „најтежу тему која нам понајвише измиче, у животну тему која се дотиче сваког од нас“, у тему ништавила. Нагласио је да за разлику од нашег свакодневног поимања ‘ничега’ као тамног или мрачног, ‘ништа’ заправо није ни тамно ни мрачно, већ ништи без икаквих метафоричких квалификација. Тако одређено ништавило, оно које је заправо недокучиво и незамисливо човеку ограниченом на пет искуствених чула, Коцијанчич сматра пробним каменом моћи филозофске мисли, јер нас суочавање са могућношћу наше анихилације изазива на промишљање смисла постојања које нас може довести како до љубави према сопственом ништавилу (које према Коцијанчичу волимо јер верујемо да ћемо путем њега достићи васкрсење и сушту Божју благодат која заувек траје), тако и до безнађа деструктивног материјалистичког нихилизма.

То безнађе, сматра словеначки филозоф, свеприсутно је данас како у западноевропским друштвима тако и у суседним културама Источне Европе. Оно више није ствар мисаоног експеримента филозофске авангарде, већ је нешто што је постало атмосфера која нас стално окружује и коју обичан човек дише. ‘Ништа’ је престало да се појављује као пуко ништа, јер данас је повезано са свим другим. Како Коцијанчич и сâм каже: „Ми чак и не слутимо где се нихилизам скрива, јер је услед његове распршености и повезаности са другим искуствима њега тешко једнозначно одредити.“ Наставља тврдећи да нихилизам можемо посматрати као одређену врсту патологије, што даље доводи до закључка да на нихилизам можемо реаговати само на основу разумевања духовног здравља појединца и заједнице.

Као пример доброг разумевања узрока и суштине патологије која је захватила савремене заједнице Истока и Запада наводи дело ‘Недокучиво ништа’ савременог грчког филозофа Стелиоса Рамфоса, у ком се нихилизам грчког друштва – који долази до изражаја кроз финансијску и политичку кризу – проналази у филокалијским коренима духовности византијског Истока. Другим речима, главна теза је да је друштво које је подигнуто на филокалијским идеалима, а које није искусило школу западноевропског просветитељства, током секуларизације постало заједница која се распада јер је уједно лишена и критичког разума и етичке одговорности. Појединац је у тој заједници постао безсубјектна јединка која не проналази сопствени смисао.

С друге стране, Коцијанчич сматра да све проблеме савременог секуларног друштва који доводе до општег нихилизма није могуће свести само на историјску и структурну улогу хришћанске цркве. Као пример наводи општепознату тезу о протестантизму као узроку развоја капитализма чија је материјалистичка логика произвела друштвено стање које можемо сматрати једним обликом деструктивног нихилизма. Иако се капиталистички менталитет несумњиво развио уз лутеровску духовност, сматра Коцијанчич, он се у великој мери развио и против ње, јер ако је отац марљив, добар и дисциплинован у Божју славу, а син исто једнако марљив, добар и дисциплинован само како би добро зарадио, онда врлина марљивости више није иста, а биолошка љуштура више нема готово никакав идентитет. Исто важи и за идеју о комунизму као последњој хришћанској јереси, односно за идеју о комунизму као подмуклом програму преображаја католичке и православне свести којој су склони поједини историчари на простору бивше Југославије. Такво дводимензионално тумачење капитализма и комунизма је, тврди Коцијанчич, последица логичке епистемолошке грешке која одлично пристоји савременом секуларистичком менталитету, јер се извор сваког новог секуларног нихилистичког шкрипца изнова проналази у цркви као узроку, при том не нудећи одговор на описани проблем.

Какав би био хришћански одговор на проблем нихилизма? Према Коцијанчичу, хришћански одговор лежи у филозофији коју он назива ипостатичким нихилизмом. Овде треба напоменути да је ‘ипостас’ централни појам Коцијанчичеве мисли, а да се реч ‘манифестација’ може сматрати оквирним синонимом поменуте теолошке концепције. Међутим, Коцијанчич израз ипостас не користи у смислу традиционалне теологије, иако постоје одређене сличности са општеприхваћеним тумачењем датог појма. Он ипостас, односно манифестацију Свевишњег, проналази у сваком појединцу, јер сваког од нас тумачи као тоталитет, као целину, као апсолут. Сматра да ипостас нихилистичко искуство нипошто не може превазићи афирмацијом било чега постојећег, нити покушајем протеривања ништавила, већ то може учинити искључиво истрајавањем у ништавилу и покрај ништавила, истрајавањем које се у ништавилу и преко њега претвара у благодат.

Изговарањем да верује у васкрсење и вечни живот човек као ипостас не говори да му је суштински важно да ће он као јединка након смрти живети бескрајно и заувек. „Веровањем у васкрсење не потврђује своје егоцентричне фобије и жељу за постојањем, већ исповеда веру у живот будућег века, веру у Божји тринитарни живот који до краја и у потпуности преображава логику самоодржавајућег, агресивног и себичног организма у радикално друкчију логику поништавајућег свеобдарења. Тек тиме заиста доспева до теолошког учења о обожењу, до теосиса.“ Тако ипостатични нихилизам на најрадикалнији начин врши субверзију сваке могућности самообожавања ипостаси, разбијајући илузије његове самобитности.

Коцијанчич сматра да се путем ипостатичког нихилизма у потпуности окреће поставка европске нововековне мисли, јер „…са истом вером којом верујем у то да јесам, иако у то да јесам немам никакав увид, ја верујем и у то да ћу бити, у шта, јасно је, такође немам никакав увид. Мисао у том смислу нема апсолутно никакву предност у односу на веру. Због тога веру можемо тумачити као у човека по природи постављено добро које постоји и у онима, по њиховој природи, који у Бога још не верују.“

Коцијанчич је у оквиру београдског излагања своју идеју о ипостаси пренео на поље ‘политичког’, такође је сукобивши са фундаменталним премисама онога што он сматра ‘нововековном европском филозофијом’. Док нововековна политичка мисао производи политичку заједницу из претполитичког стања, природног стања у ком је човек човеку вук, и из страха који свако ко се нађе у том стању осећа (а то је страх од смрти), Коцијанчич путем аргумента који назива ‘ипостатичка рефлексија’ долази до закључка да ипостас као биће Свебиствујућег постоји пре друштва, па и пре смрти. „Политичко је мени само оно посредно, што ја поунутрујем и упуштам у себе, док приликом те интеризације ја друштвености дарујем биће. Друштвеност може да почне мене да преузима и обузима, односно, може, иако је преузета споља да крене кројити све што сам ја.“ Ипак, та друштвеност је првобитно настала у човеку, у ипостаси, па промишљање сопственог бића мора доћи пре промишљања било које политике.

Али како то самопромишљајуће биће треба да делује у домену политике? Како би пружио одговор на ово питање, Коцијанчич уводи идеју о ‘конзервативном анархизму’, који не сматра нормативним појмом, већ резултатом феноменолошке анализе сфере друштвености у којој се заснива оно политичко. И сâм примећује да је ознака за феномен који жели да представи парадоксална и да изгледа као контрадикција, будући да према популарним представама анархизам подразумева револуционарно и понекад насилно рушење свих друштвених структура, док је конзервативизам тежња да се оне сачувају.

Међутим, анархизам о коме Коцијанчич говори није историјска артикулација одређене политичке мисли, већ је утемељен у устројству ипостаси, па је непрестано са нама, део нашег бића, хтели ми то или не. Анархија коју такав анархизам условљава не значи нову организацију или дезорганизацију друштва, већ изражава сталну жељу за променом, за одбацивањем овоземаљских устројења заједнице, жељу која нас напушта тек када напустимо сами себе. Коцијанчич тако анархију доживљава као начин постојања успостављен пре илузије која појединца конституише у политичког субјекта, и као таква увек је присутна и тежи изаћи из њега. Она је онтолошке природе и превазилази оквире које јој жели успоставити било која политичка теорија која анархизам види као начин устројавања/уништавања друштвеног система. Зато таква анархија није утопична (као нека политичка теорија или идеологија) већ је самоодржива као увек присутна и унапред уписана у дубинску структуру ипостаси.

„Конзервативни анархизам зна да је право политичко деловање могуће само као манифестација бивствене промене, трансформације властитог бића које је радикално коначно. Зато се овај анархизам не може конституисати као политички програм у хоризонту који би му био наметнут споља нити у хоризонту конвенционалне политике. Никада не може функционисати као систем који би успоставио било каква правила. Из његове властите логике проистиче извесност да можда уопште није намењен свима и да се зато не сме наметати силом. Једина права политичка акција је могућа као трансформација мог личног политичког бића,“ напомиње Коцијанчич.

Коцијанчичево поимање анархизма доиста продире у суштинску тежњу сваког појединца за аутономијом и слободом и то на врло оригиналан начин који се не може сврстати под окриље било које конвенционалне политичке теорије. То га свакако не чини конзервативним. Коцијанчич наведени придев додаје јер сматра да анархизам о ком говори није револуционаран. „Он је политичко сведочење и очување ипостаси у њеном неизмерном онтолошком дигнитету и коначности.“

Управо у том парадоксалном саприпадању тежње ка промени и жеље за очувањем постојећег видимо да је обичајност друштвених односа које наслеђујемо од заједнице којој припадамо последица наше смртности и наше овоживотне ограничености на време и простор. Према томе, сваки експеримент који покушава да левим или десним радикализмом реконструише друштвеност увек изнова искрсава из тежње да се не призна сопствена смртност, што га по природи ствари осуђује на неуспех, закључује Коцијанчич.

Јовица Павловић, Институт за европске студије

Горазд Коцијанчич: Хришћанство је лек против нихилизма

Словеначки филозоф, песник, преводилац и публициста Горазд Коцијанчич био је ових дана гост– предавач Института за европске студије у Београду, а овом приликом посетио је и Матицу српску у Новом Саду где је такође одржао предавање. Реч је о једном од најистакнутијих хришћанских филозофа Европе, о човеку који говори дванаест језика, о полихистору, преводиоцу целокупних дела Платона, због чега је 2005. године проглашен личношћу године у Словенији. Такође, Коцијанчич је превео дела Дионисија Ареопагите, Еваргија Понтијског, дела ранога хришћанства, светих отаца православне и католичке цркве, текстове Соловјова, Рилкеа, Ничеа, Левинаса, Ранера, и других. Код нас су преведене његове књиге „Certamen Spirituale”, „Посредовања, Увод у хришћанску философију”…

У данашњим европским друштвима сусрећемо се са порицањем најразличитијих вредности. Како тумачите нихилизам у односу на хришћанство?

Предавање које сам одржао у Матици српској, у Новом Саду, сажетак је мог есеја под насловом „О мрачном ништа” из књиге „О неким другима” која се управо преводи на српски језик. Нихилизам је тематизован много пута, од Ничеа и Хајдегера, а сада смо већ навикнути на то ништавило које обележава одсуство свих вредности као и онај осећај да у нашим животима, па ни у васељени, ништа нема смисла. Обичан одговор хришћанства на тај изазов јесте афирмација живота, бића и вредности против негације. Мисао од које полазим је парадокс, инверзија те једноставне тезе и антитезе. У самом хришћанству, у основи, керигме, објаве спасења, налази се једно парадоксално присуство ништавила, али и победе над њим. Моје убеђење је да се у оној најплеменитијој хришћанској духовној традицији светаца и мистика крије лек за тај проблем нихилизма.

Горазд Коцијанчич (Фото: Данко Страхинић)

У постструктурализму оспорено је виђење света из јединствене перспективе, губи се хоризонт онтолошког, а превласт има субјективно. Како та релативност формира наш однос према свету, јавно мњење?

Ово питање даје ми могућност да кажем нешто о другом предавању које сам одржао у Београду, на Институту за европске студије, где сам говорио о свом концепту конзервативног анархизма. У основи те приче није реч о анархизму у историјском смислу, већ о помоћној категорији фундаменталне онтологије социјалности. Моје основно полазиште јесте управо у тој фрагментираности субјеката који су у агресивним међуодносима и који све релативизују. Поставља се питање како промишљати ону праву заједницу из тог тоталног конфликта. У тексту под насловом „О рођењу етоса” путем феноменолошке методе анализирао сам ситуацију у једној соби за мучење и шта се дешава у фундаменталним реакцијама људских бића, ја их зовем ипостасима. Свако од њих је биће свега бивствујућег које у свом темељу излази из апофатичког ништавила, из тајне. У тој борби са ништавилом човек доживљава свог ближњег као некакву мрљу, иако зна, негде у дубини, да је његов ближњи исто такав тоталитет као он сам. Како мислити тај тренутак где „ја” излазим из тога да сам центар свог света и отварам се за другог који је тоталитет? Само преко тога се успоставља, у одређеној инстанци, нека присна заједница.

Савремени човек се пре опредељује за слободу у подручјима идеологија или либералне економије. На који начин, у секуларним друштвима, успоставити перспективу хришћанства као слободног избора, где се отвара та могућност према другоме?

Данас има много филозофа који сами себе разумеју као детерминисану машину. Та идеологија одсуства слободе, све те глупе квазинаучне приче, продиру у свакодневицу. То је врло опасно. Ако изгубимо првобитни увид у нашу слободу, која има не само хришћанске, него и античке, стоичке и платонистичке корене, мислим да смо посекли ону темељну грану на којој стојимо. Свака озбиљна филозофија требало би да дефинише човека као слободно биће. Хришћанство је један од одговора на питање: „Како ја, као слободно биће, могу суштински да се ослободим од онога што ме поробљава?”. Моје искуство је такво да хришћанство, као практична моћ, има ту силу да човека дигне из те његове онтолошке слободе ка једној правој, пуној, слободи, која води у есхатон. Свети оци кажу да је у нама та онтолошка богоподобност неизбрисива, мада човек може да заборави на њу. На другој страни је етичка и духовна трансформација која је човеков задатак у животу, а за коју су му потребне милост и мудрост пређашњих поколења. Хришћанство би требало представити као ефикасну медицину.

Који мотив данас атеисти имају да живе етично?

Долазим из Словеније која је чак више атеистичко друштво него Србија. У историји су се кроз конфликте различитих идеологија променила значења речи. Ако данас кажете „Бог” људи не разумеју шта та реч заправо значи, у коју реалност води. За хришћанску традицију Бог је скривена унутрашњост свега, цео свет, васељена, ми, други људи, то је лице Божје. То могу да негирам само ако сам луд. Иако је Бог сам она тајна коју никада нећемо спознати. Ако човек у тоталитету свега види знамење, симбол, ступа у тај однос с почелом свега бивствујућег, само у том случају његов живот стварно може да има смисла.

Какав је ваш однос према филозофији која је изгубила метафизичку димензију?

Своју филозофију разумем као континуитет Платона, Плотина, Ериугене, немачке метафизике, традиције племенитог хришћанског хуманизма, али у другачијем интелектуалном контексту. Нисам сам у томе, у Француској постоји тај теолошки заокрет феноменолошке мисли који су дали Левинас или Жан-Лик Марион. У Енглеској је то радикална ортодоксија, где имамо интелигентну хришћанску конфронтацију са савременом критиком метафизике. У Немачкој– оживљавање метафизике код Волфганга Јанкеа или Дитера Хенриха. То је шири покрет у различитим културним контекстима, али заједничко нам је то да заправо знамо да је у историји европске духовности и метафизике била заступљена велика мудрост човека и Бога.

У ком кључу ви тумачите Платонову државу, као идеалан или тоталитарни „пројекат”?

Била је утицајна Поперова критика Платона у књизи „Отворено друштво и његови непријатељи”, где је Платон готово приказан као профашиста. Дубоко верујем да је то погрешна интерпретација, јер ако пажљиво читамо „Државу” то је метафора за устројство душе. Никако не треба да занемаримо чињеницу да Платон није писао трактате, већ дијалоге. При том, немамо права да поистовећујемо Платонов глас са другим гласовима у дијалогу, његова истина је дијалошке природе. Због тога је Платон неухватљив и увек нам измиче.

Разговор водила: Марина Вулићевић

(Политика, 29. 3. 2019)

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јовица Павловић, Горазд Коцијанчич, Марина Вулићевић, институт за европске студије, нихилизам, хришћанство