Корољов је одлучио да оде у космос. У томе је успео. А где желимо ми да будемо сутра?

Овај текст је писан на основу књиге „Korolev“ by James Harford. Текст је само део садржаја књиге и намењен је као информативно штиво, док је садржај књиге много шири и садржи низ тема које нису поменуте у тексту. Србија је из југословенске идеје изашла ослабљена, деморалисана, понижена и уназађена. Циљ текста јесте да укаже на процес стварања нових технологија, изласка из економских и технолошких проблема, и цене која мора да се плати.

Након Другог светског рата, искристалисале су се две велесиле: Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе. Но начин и цена које су платили за победу су биле надасве другачије (ако у рату и постоји победник). САД излази као победница са 50% светског БДП-а и 450,000 погинулих без дана војевања на сопственој територији, а СССР са бројем мртвих који се броји у десетина милиона и скоро у потпуности уништеном европском делу територије. А, ипак, догодио се један Спутњик и један Гагарин? Како? Постоје многи одговори на та питања, а један од њих јесте Сергей Павлович Королёв.

Опрост грехова

И док је увелико трајало бомбардовање Немачке, Нацисти су саградили импозантни систем тунела дугачак 3,5 километара у планини Констајн (Kohstein). У комплексу налазила се производна линија за ракете В-2, од којих је до краја рата ,са фиксних или покретних рампи испаљено укупно 3225 комада. Ракета је била дугачка 14.3 метара, пречника 1.6 метара и домета 200 километара. На производњи ракета и изградњи тунела радили су заробљеници из концентрационих логора под директном управом СС генерала Ханс Камлера (Hans Kammler).

Услед колапса Источног фронта и неминовног пада Немачке, Вернер фон Браун и његов тим инжењера уништава све нацрте, већину опреме и креће ка Аустрији где се предаје војсци САД. Услед свог знања, оберучке је прихваћен као и 127 немачких инжењера који су се предали заједно са њим. Они су премештени у САД, где, након кратког боравка у Тексасу, одлазе у Алабаму и придружују се техничком делу Army Ballistic Missile Agency. Овај прагматични став САД, прихватање кадрова који су директно били умешани у експолатацију затвореника концентрационих логора, човека не треба да чуди. Општи став свих заинтересованих јесте да је њихово знање у том тренутку, какви год они били, било од непроцењиве вредности. Таквом прагматичном ставу су се приклониле и друге државе. На пример, у Француску је 1946, године стигло 80-ак немачких експерата који су својим знањем помогли изградњи мотора Викинг за пројекат Аријана (сам назив пројекта има германску црту). Такође, У Велику Британију је стигла група Немаца 1947. године, и заједно са њима пројектовала Black Night ракету. (Проблем „Опроста грехова”, тј. прихватање кадрова из нацистичке Немачке без сношења одговорности за учињена злодела је тема за неки други чланак. За ову причу стаћемо овде.)

А Совјети? Ако је веровати књизи, све је почело Черчиловом личном поруком Стаљину, где му се овај обраћа и тражи приступ Пољској. Британци су тврдили да се у том пределу налазио полигон за тестирање ракета новог типа В-2. Стаљин је одговорио да ће лично погледати о чему се ради. Било како било, специјални тим ракетних експерата је дошао у Пољску 1944. године, да сакупе све документе, људство, опрему који се тичу производње В-2 система. А априла следеће године тај тим отпутовао је у Источну Немачку са истим задатком. Након кратког боравка у окупираној Немачкој, Совјети су основали прву заједничку „фирму” сачињену од Немаца и Совјета, чији је циљ био да се реконструише сваки алат и систем, као и створи одговарајућа техничка документација уз помоћу које би се поново градиле ракете типа В-2. Локални Немци су били заинтересовани за сарадњу из чисто егзистенцијалних разлога, јер хране и посла у разрушеној Немачкој није било. Та сарадња на немачком тлу трајала је све док Совјети нису проценили да су све узели и нашли што се могло узети и наћи. Једног дана ,1946-те године, хиљаде немачких радника са својим породицама превезено је расположивим средствима до предграђа Москве. Заједно са њима су путовале читаве фабрике. Као и совјетски тим експерата, који се враћао кући.

Напомена

Пре него што наставимо причу о Корољову, желим да имате седеће чињенице на уму. Двадесет седмог септембра 1938. године Корољов је осуђен на 10 година тешке робије, и одведен у октобру исте године у сибирски гулаг. Премештан је у неколико заробљеничких кампова где су инжењери радили на идејама за нове борбене системе. Године 1944. је послат у Немачку као експерт, и тек након повратка из Немачке 1946. године добио је сопствени животни простор (до тог тренутка се према њему опходе као према затворенику на изрвшењу казне). Та одисеја је трајала скоро 20 година, све до 21. августа 1957. године, када је и званично рехабилитован. Као што ћете видети, неуморно и пожртвовано је радио за добробит свог народа и државе, као и свих нас, до краја свог живота.

Повратак кући

Године 1946. Корољов се враћа у Москву заједно са немачким заробљеницима, новим технологијама и фабрикама. Према књизи 1948. године носи план Стаљину (човек чије чистке су га послале у гулаг) на којем указује да је развој немачких система ограничен, и да морају да почну развој нових технологија и сопствених идеја. У том тренутку Корољов надгледа и организује производњу 4 типа ракета: Р1 – еквивалент немачке В-2 ракете, Р1А – еквивалент немачке В–2 ракете са монтажном бојевном главом, Р2 – потпуно нови концепт ракете од 20 тона и домета 600 км, као и почетак развоја и производње ракете Р3. За овакав подухват било је неопходно велико људство, разних струка и специјализација којих просто није било, што због рата, што због претходних чистки. Специјалисте је било неопходно стварати. Што се образовања студената тиче, систем који је тада примењен јесте да студенти универзитета током својих студија редовно долазе на пројекте и помажу њиховој изради и решавању. Тим приступом студенти су усмеравани на знања која су била релевантна за развојне бирое и након завршетка студија били спремни за рад у истим. Из много анегдота се види да је бирао људе према личном ставу и потенцијалу, а не према стеченој дипломи. Великом броју његових радника, који су постигли изузетне резултате (неки од њих нису видели дана школе после рата) би, по његовом наређењу, били додељивани почасни докторати по заслузи. Или би чак добијали награде од Совјетске Академије Наука, по истом принципу. Он је одиста био један прагматичан човек који је ценио труд, знање и способност више од било које стечене дипломе. А ако би обоје дошло у истом пакету, и то би знао да цени. Једном приликом је дошао студент са Бауман института да тражи посао. Корољов га је одбио, што је студента поприлично разочарало. Затим му је Корољов рекао да га је одбио јер је био сам, и ако доведе своје најспособније другаре студенте,поново ће попричати са њим. Студент је довео још 13 својих колега на следећи разговор, и сви су на месту добили посао. А ја Вас питам, ко боље зна о квалитету студената него сами студенти?

Кадрови нису били једини проблем, морао је и да се бори са свакодневним проблемима својих радника. У тим првим годинама Корољов је улагао скоро једнаке напоре да задржи своје раднике и да им оспособи основне животне услове, колико и у развој производње. Једна од мера био је дан отворених врата, на којем би сваке недеље примао раднике и покушавао да помогне у решавању њихових проблема. Тај дан би трајао све док и последњи радник није био саслушан и помогнут. Анегдота каже да се једном жена жалила како јој је муж дуго на послу, и да недостаје породици. Корољов је позвао дотичног у канцеларију, ограничио му дневни број радних сати, и послао га кући.

Сергеј Корољов (Фото: Википедија)

Ово је за последицу имало да је по имену и презимену знао сваког бољег радника, инжењера, техничара. Исто тако је помно пратио своје пројекте, често упадао у производне хале и причао са техничарима и инжењерима који раде на производњи или развоју. И неретко се дешавало да му исти скрену пажњу на проблеме и могућа решења, а увек их је саслушао. И тако је једном нови инжењер, не знајући за могуће последице, пријавио да је нашао грешку у рачуну – директно Корољову. Он га је саслушао иако није знао о коме се ради, проследио информацију и тражио да се испита. Након два сата испоставило се да је нови инжењер у праву, и грешка је исправљена.

Што се Комунистичке партије и бирократије тиче, они су му били бољке све до његових првих успеха. Једном приликом је запослио инжењера који је био ратни заробљеник у Другом светском рату. Како се на ово дело предаје у то време није гледало олако, био је приморан да истом да отказ и да га удаљи са радног места. Једно чудно време у коме је било дозвољено запошљавање Немаца али не и совјетских ратних заробљеника (иначе сви Немци из овог пројекта су се вратили својим кућама до 1954. године).

Човек и дело

Упоредо са недостатком кадрова, материјала, недостатком основног животног простора и хране, као и основних потрепштина, бирократских препрека он је успео да: развије први интерконтиненталну балистичку ракету, пошаље Спутњик у орбиту, пошаље Гагарина у свемир, пошаље сателите на Марс и Венеру, успостави темеље космичке технологије на којима и данас Руска космичка технологија почива и још много тога.

Али у овом тексту, нисам хтео да причам о првој интерконтиненталној балистичкој ракети која је лансирана 18 месеци пре америчке ракете 1957-ме године, нити о Спутњику, нити о Гагарину, нити о сателитима за Венеру и Марс, или било којем од безброј пројеката које је овај човек остварио. Хтео сам да прикажем једног човека, који се својом непоколебљивом вољом и убеђењима, био првак једног од најуспешнијих подвига људског рода 20. века, у једном од најтежих тренутака за свој народ. Корољов је имао и својих мана, био је променљиве нарави, непредвидив и понекад непотребно строг. Далеко од тога да од човека хоћу да створим идола, или да му припишем савршенство. Јер на крају дана, сви смо ми само људи са све својим манама и врлинама. Али какви желимо да будемо, и шта желимо да достигнемо је одлука коју сваког дана ми сами доносимо. Корољов је одлучио да оде у космос. У томе је успео. А где желимо ми да будемо сутра?

Илија Пјешчић је доктор техничких наука, ради у привреди. Говори енглески, служи се немачким и руским. Верује да ако Срби сами не уреде своју државу и друштво, не напишу своју историју, не устроје своју економију, не хране свој језик и културу, не отпочну свој космички програм – нико други то за нас неће урадити

Прочитајте још

Илија Пјешчић: Од банана до „банана република”

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Џејмс Харфорд, Илија Пјешчић, СССП, Сергеј Корољов