Из таквог семена могао је да се излегне само див, способан да поднесе сваку тешкоћу. Такав човек је могао да буде и орач и косач, али и ратник. Могао је да буде све, осим олоша и издајника

Др Арчибалд Рајс (Фото Докумeнтација “Новости” и фото-архив “Борбе”)

Велики цивилизацијски скок је настао у души Србина када је дошао у положај да прихвати рало и мотику. Управо рало и мотика су му дали специфичан карактер који га је у свим одликама приближио, али га није стопио са европским традицијама и начином живота. Сабља му је увек била лакша од плуга. Србин је тешко прихватио рало, али га је чврсто држао кад га је прихватио. Сви његови снови и песме су се после тога пренели са чување оваца, на ливаде, на њиве, долове и волове. Узоране њиве и ливаде су постале његов идеал и симбол среће и задовољства. У исто време, оне су касније постале и његова зла судбина.

Много братске крви је проливено на међама кад је дељена дедовина. У тим поделама сваком је изгледало да је његов брат добио већи или бољи део. Само подела њиве и еманципација жене је могла да уништи братску љубав и поштовање. Иметак је постао његов усуд, па се најгоре негативне људске одлике развише када дођосмо до међе. Судбина библијске браће Каина и Авеља није мимоишла ни Србина, и та библијска прича изгледа да код нас није била прочитана до краја.

Братство које је било на самом врху љубави и поштовања је постало мање значајно у односу на величину њиве и ливаде, па су међе у многим случајевима срушиле братску љубав. Дакле, закључак је да су економски интереси бацили у други план најплеменитије особине које је овај народ донео и потом овде однеговао. У том смислу српски сељак се у духу приближио осталим цивилизованим народима, али на начин који га чини неприродним. Разлог за ову тврдњу је у чињеници да су неспоразуми око међа решавани на далеко суровији начин.

Србин који је био спреман да погине за брата и његову децу постао му је непријатељ оног момента када се између њих нашла међа. Такво стање смо наследили у 20. веку и буквално га проживели у његовој првој половини. Сведоци смо многих тужних судских спорова између браће у периоду између 1950. и 1960. године који су се односили на ситне сиротињске, братске подвале. Да би добио дечји додатак или исхранио децу, брат који је отишао у град је своје наслеђе од једног хектара земље преписао свом брату који је остао на селу. Кад је дошло време да му се врати његов иметак, мало ко је у Србији био спреман да брату врати оно што му је као очевина припадало.

Била је то наша реалност, која је исказала најружнију страну братских односа и наших карактера. То је био разлог што су многе братске љубави уништене за сва времена. Са њима је затворена она страница књиге коју су овим поводом написали они који су величали српски сељачки карактер. И она је срушена пред суровошћу економских користи која је и код Србина с временом постала јача од братске љубави.

И поред свих замерки, овог малог човека карактерише несхватљиво велика душа. Много је примера који би могли да потврде овај став, па је импресиван опис те величине у приповетки Бранислава Нушића који је описивао догађаје у Брегалничкој бици, у којој је и сам био учесник. Дирнут једним призором, Нушић описује ситуацију у којој су два српска војника добила задужење да спроведу тројицу заробљених Бугара. Пошто је један од заробљеника био рањен, и није могао да настави пут, Србин који је био у пратњи га је натоварио на леђа и носио према задатом циљу. При том је морао да му преда своју пушку у руке. Једини закључак који је Нушић из тога извео био је:

“Нека се зна да је то учинио српски војник Петар Дабић.”

Може ли савременик да замисли ту сцену и научни радник да објасни људску величину тог војника? Слична сведочења налазимо и у текстовима Арчибалда Рајса, који описује сцене у којима српски гладан војник својим следовањем храни непријатељског рањеника. Пред том величином остаје нам само да се поклонимо и да жалимо што наши духови не досежу до нивоа њеног разумевања. Остаје нам само да се застидимо пред том величином због тога што се никад нико није сетио да ту величину представи генерацијама које су дошле после Петра Дабића. Нама који дајемо себи за право да се бавимо овом проблематиком остаје сећање, а са њим или дивљење или кајање. Дивљење што сазнајемо и тако нешто и кајање што смо остали слепи и неми пред тим величинама које већ одлазе у заборав.

Србин се никад није одликовао неком претераном религиозношћу, али је клетву и заклетву одувек поштовао, често и више од свих божанстава и светиња. Она је и данас јака у нормалном људском бићу, чак и код атеиста.

Нико у овом роду није постао тако велики неверник да се није уплашио од клетве и ако је изиграо заклетву. Разуме се, и од овог правила има изузетака, па се у свему што на овом свету постоји нађе и понешто шкарта. У оваквом тумачењу појма “заклетва” не узимају се у обзир они којима је заклетва узречица. Такве заклетве не допиру до свести оних који их јефтино продају и користе третирајући их на начин који се не разликује од псовки.

Клетва и заклетва су део нашег националног духа. Оне су у великој мери постале део националне културе и митологије. У души нашег човека снажно је одјекивала, а и данас се често чује Лазарева клетва. Са тим и таквим односом према њој, ушли смо у 20. век као земља сељака, као држава која је била аграрно пренасељена. Само таква земља је могла да издржи ратна разарања и сва друга искушења која јој је тај век донео. Ништа на овом свету није тако снажно као сељачка леђа која су спремна да носе сваки терет који се може замислити.

Мучећи своју муку и носећи терет времена у коме живи и судбину државе коју су водили неразумни људи, само такав човек је могао да обезбеди опстанак нације којој припадамо. Он није могао да развије спекулативни дух, нити дух шићарџије, пошто је морао да има свест о томе да ни од кога ништа не може да добије, осим од свог зноја и жуљева. У таквом окружењу, он је морао бити честит и частан човек, спреман на сваку жртву, од живота до имања и деце. Та спремност је била и остала део његовог бића и карактера.

Све је почињало од сељачке колевке и љуљашке у којима су нас као децу мајке носиле на њиву. Њих су качиле на какво дрво, док су обављале сеоске послове. Те колевке, па чак и сећања на њих, данас системски уништавамо.

Из таквог семена могао је да се излегне и израсте само див, способан да поднесе сваку тешкоћу овог живота. Такав човек је могао да буде и орач и косач, али и ратник. Могао је да буде све, осим олоша и издајника.

Његовој величини су са правом посвећена сјајна дела наше литературе, али и она већ одлазе у заборав пред најездом перверзног и декадентног шунда и кича који долазе са Запада. Најгоре је то што смо дочекали да се стидимо тог човека, нашег сељака, у уверењу да он не припада савременој цивилизацији. Он јој заиста не припада, али само због тога што је она добила декадентне форме моралне перверзије коју он није познавао.

Искреност Арчибалда Рајса

Из много разлога не изненађује нас дивљење које налазимо у делу Арчибалда Рајса који је у рову упознао Србина и о њему написао најлепше хвалоспеве овога света. Са великим одушевљењем му се треба придружити. Он заслужује да се будућим генерацијама пренесе у наслеђе слика коју је формирао о нама. Она је искрена и кад нас велича и кад нас грди. Нико нас са толико поштовања није критиковао нити саветовао.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 29.3.2019)

Categories: Преносимо

Tags: Арчибалд Рајс, Драгослав Словић, Србин