Милан Ружић: Минут за Добрицу

Не поредим смрти, јер смрт било ког човека је губитак читавог човечанства, али Добричина смрт и њена недовољна примећеност је смрт Србије и српског народа којима је Добричино срце одувек цело припадало.

Добрица Ерић (22. август 1936 — 29. март 2019). Извор: Спутњик

Јуче нас је напустио Добрица Ерић. На тај дан занемела је српска поезија, Шумадија се обукла у црнину, а Србија је плакала за једним од својих највећих синова. Међутим, кад кажем Србија, не мислим на народ, већ на државу.

Што се тиче нас који смо на овом свету остали и после Добричиног одласка, ми нисмо вредни ни пет пара, нити једног јединог слова из Добричиних стихова, а камоли толиких песама које нам је оставио и које није могао понети у гроб. Ми смо од њега наследили себе, а шта је он добио од нас?

Добио је бедни минут на националним телевизијама. Доделили смо му мрве своје пажње и захвалности. Нису нам очи пресушиле од плача као што су за појединим певачима, певачицама, бизнисменима, забављачицама, политичарима и осталима који су, барем у културно-историјском и просветитељском смислу патуљци у поређењу са великим Добрицом Ерићем. Изгледа да су у овој земљи они који умеју дуго да испевавају трилере много важнији од онога ко је опевао читаву драму српског народа. Не поредим смрти, јер смрт било ког човека је губитак читавог човечанства, али Добричина смрт и њена недовољна примећеност је смрт Србије и српског народа којима је Добричино срце одувек цело припадало.

Много смо пута доказивали, а сада опет потврдили, да наш народ није достојан величина које је имао. Ми нисмо достојни Добрице Ерића, као што нисмо били достојни ни Владете Јеротића, човека чију је смрт превазишао догађај у ријалитију. Док за нас сви буду важнији од оних који су нас родили и који су нам једини од свих оставили нешто у наследство, до тада ми нећемо бити важни никоме.

Милан Ружић

Пљунули смо на стихове у којима једино још живимо. Оглувели смо на величину једног песника и честитог српског домаћина и сељака. Његову смрт смо отплакали и пребринули за минут.

Добрица, горе на небу, и даље плаче, али не због тога што се њему нисмо одужили, него због тога што одозго боље види каква је Србија. Његова Србија о којој је певао као о најлепшем месту на свету, као о мајци која свој народ њише у својим крилима вечно и доји поезијом. Та Србија о којој је он певао данас не постоји. Постоји ова нова Србија – Србија политичара, Србија ријалитија, Србија проститутки, Србија користи, Србија бешчашћа, Србија немара, Србија без Србије.

Србијо, промакоше ти најбољи… Изгубила си и Гроздану Олујић, па се нико није сетио да каже ишта значајно и да јој посвети више од минута.

Добрица ће остати да почива у лектири и у главама људи, а нарочито нас који смо имали срећу да га називамо пријатељем. И нико нема право да одреди број минута који ће телевизија посветити човеку који је нама поклонио читав свој живот. Када се прича о Добрици, не сме се причати о минутима, већ о деценијама и вековима.

Коме ја причам кад смо сви као без ушију и без очију. Само идемо около и ударамо у стубове, саплићемо се о споменике својих великана о којима и не знамо ништа, њихове књиге мењамо књигама оних који су неписмени, оне који вире из овог народа својим делом – њих вучемо за ноге и кратимо за главу како не би штрчали изнад медиокритета, а онда се чудимо зашто нам деца одлазе и због чега нас нема.

Нема нас, јер убијамо сами себе својим немаром и заборавом.

Одавно за мене није било тужнијег дана од јучерашњег, али ми је данас некако и лакше што је Добрица горе и што ће имати ко одозго да воли и чува земљу која му није посветила ни минут, а он ће њој, ако затреба, посветити и три вечности.

Ми нисмо, а сигуран сам да је и Господ плакао што је морао одвојити од мајке Србије њено најмилије чедо.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 30. 3. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

2 replies

  1. ПЛАВИ САЊАР

    Онај ко је срео или видео Добрицу Ерића, зна да он није плав. Нема ни плаву косу, ни плаве очи. А опет, кад прочитамо његову песму Плави сањар, јасно нам је откуд ова боја краси песника:

    Дозволите да вам представим
    сањара са сновима плавим.

    Песник се никад сасвим не буди
    Он увек нешто преде и плете
    Песник је споља ко и сви људи
    а изнутра право правцато дете.

    И то дете које се чуди
    много чему што раде људи.

    Песник гледа у свет кроз перце
    пауна и кроз фрулу од зове
    Њему је кап росе — језерце
    по коме најлепше лађице плове.

    Рој свитаца и букет цвећа —
    то је права земаљска срећа!

    Песник је срећан и када пати
    и опет — тужан у башти среће
    Песнику свака песма поврати
    по једно детињство, као пролеће.

    Кад славуј кликне јутру у глави
    прво се брату песнику јави.

    Покаже му путић до дворца
    где звецка безброј златних пехара
    па наговори свог развигорца
    да га завеје снегом бехара.

    Песник се напије сунчевог вина
    уз свирку ливадских виолина.

    Па онда лута кроз поља ражи
    као да се у булке заљубио
    и све тако као да тражи
    нешто што није изгубио…

    Сваке вечери и сваке зоре
    он тражи риме и метафоре.

    Кад их не нађе, песник је тужан
    и цео свет му постане ружан
    А када нађе — сунце обасја
    брежуљке пуне грожђа и класја.

    После сиђе у неку бајну
    дољу да песми открије тајну.

    Јер, песник воли, то нисам реко
    једну принцезу, кћер дивне баште
    која борави негде далеко —
    у пределима његове м а ш т е …

  2. Dobrici Bog da dusu prosti, a Ruzicu pitanje : zasto prosipati svoju zuc u ovakvoj prilici ?

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading