„Кошуља коју би немачка фирма произвела у Србији, 70% је скупља него у Вијетнаму“, рекли су одговорни из трговинске коморе у Диселдорфу

Фото: Профимедиа

Сви у Европи говоре о „озбиљној економској кризи“. Италија је, ево, пре неколико дана, демонстративно, без усаглашавања са Бриселом, потписала веома важан уговор са Кином, који треба овој медитеранској земљи да донесе толико потребан „свеж новац“ и  инвестиције и то у вредности од неколико милијарди евра.

Немачка је једна од ретких земаља ЕУ, која не познаје реч „криза“. Њена индустрија бележи већ неколико година за редом рекордан извоз. Криза коју најјачу привредну земљу Европе погађа јесте сасвим друге природе. Немачкој хронично недостаје радна снага.

То је главни разлог зашто су Немци решили да приме толики број избеглица из Сирије, Авганистана и Ирака. Шефови великих немачких фирми буквално су се растрчали по земаљској кугли у потрази за висококвалификованим стручњацима. О тој теми је 25. марта 2019. писао и најугледнији немачки лист за трговину и финансије „Ханделсблат“.

Те новине су извештавале о недавној посети Немачког министра за привреду Петра Алтмајера – Вијетнаму. Берлин ће се потрудити да Брисел пружи повољан третман Ханоју, кад је у питању вијетнамски извоз у Европску унију. Немачка овим уговором очекује да ће ЕУ имати велике користи. Отвара се ново, значајно тржиште за немачку робу. У делегацији је било и неколико менаџера великих немачких компанија: „Siemens“, „SAP“ и „Schaeffler“.

Реакција немачких фирми била је брза и кратка: „Немачка привреда у Азији не мисли само на Кину“, казао је секретар Немачке индустријске и трговинске коморе Ванслебен (Martin Wansleben) и додао: „Вијетнам доживљава брз раст средњег слоја становништва и бележи динамични развој привреде”.

Немачка истовремено води преговоре са вијетнамском владом око увоза одређених профила радника, како би решила хронични проблем недостaтка радне снаге у самој Немачкој.

Неки верују да Вијетнам има потенцијал, са близу сто милиона становника, да постане „друга Кина“  („zweites China“). Већ пет година за редом Вијетнам бележи привредни раст од шест процената, а то представља један од највећих у свету.

Лист даје неколико конкретних примера. Тако у Шангају минимална месечна плата индустријског радника износи око 320 евра, а у  Вијетнаму, у Хо-Ши-Мину – 160 евра. Бројне немачке фабрике већ годинама успешно производе одећу у Вијетнаму, као фабрика у Ханоју, изграђена од концерна из Менхенгладбаха  (Mönchengladbach), а запошљава пет стотина радника и производи кошуље. И многе друге немачке фирме изградиле су своја постројења у Вијетнаму: „Бош“ („Bosch“), произвођач медицинске опреме „Фрезениус“ и текстилна фирма „Зајденштикер“ („Seidensticker“). Сименс гради и метро у Хо Ши Мину.

Јавио сам се немачкој индустријској и трговинској комори у Диселдорфу. Поставио сам  кратко питање: „Нисам финансијски експерт, али ме мучи једно просто питање: Како то да се једној немачкој фирми исплати да изгради фабрику у Вијетнаму, која је неких 9000 км удаљена од Франкфурта? Зашто не у Србији? Између Берлина и Београда удаљеност износи равно 1200 километара.“

Господин Ванслебен (Martin Wansleben) тренутно није био доступан, па сам разговарао са његовим помоћником. Као и увек и таквим приликама мој немачки саговорник је био љубазан. Ево његовог одговора: „Вијетнам има близу сто милиона становника, а Србија свега седам. Не треба човек да је велики економски стручњак, па да види које је тржиште за нас важније. Друго: Вијетнам нуди далеко боље услове за инвестицију од Србије. Динар је прецењен у односу на евро. Реалан курс требало би да износи око 180 динара за један евро. Шта то значи? Кошуља коју би немачка фирма произвела у Србији, 70% је скупља него у Вијетнаму. Зашто је динар прецењен? За то нема никакве економске оправданости. Претпостављам да је то везано са српским увозним фирмама, које су вероватно уско повезане са структурама власти у Вашој земљи. Они сигурно зарађују велики новац, но, то иде на штету српске државе и ваших грађана.“

Мој немачки саговорник говорио је веома дипломатским језиком. Говорећи просто српски, изгледа да је тачно, на шта већ годинама упозоравају многи српски економисти: увозна мафија у Србији уништава домаћу, српску производњу и нереалним курсом динара спречава српски извоз, али зато је она једна од ретких која се од таквог стања богати.

Немачка је примила велики број имиграната, и то пре свега из исламског света, јер, као и већина држава у Европи, има проблема са демографијом. Већ деценијама у Немачкој морталитет је већи од наталитета.

Исти немачки саговорник ми је казао да ће са подручја Балкана, дакле и из Србије, Немачка морати да годишње увезе неколико хиљада радника и то пре свега инжењера, грађевинаца, медицинских сестара за болнице и старачке домове,  лекара и програмера. Немачке фабрике раде пуном паром, а да се тај тренд настави, потребно је осигурати радну снагу. Тако ће изгледе да се запосле добити и људи из оних земаља, који нису држављани Европске уније.

Један од главних људи у „Мерцедесу“ задужен за вођење кадровске политике Порт (Wilfried Porth) изјавио је да је Немачка спремна да плати младим радницима у његовој фирми, укључујући и у Србији, курсеве немачког језика и да их после чека радно место у фабрици „Мерцедес“, ако се покаже да желе и знају да раде.

Слична је ситуација и са аутомобилским гигантом BMW. Треба им за ову годину најмање нових пет стотина радника.

Укратко, у интересу је немачке индустрије да сви они који желе да раде, да што пре добију потребне папире и да се бирократски поступак око добијања радне дозволе убрза.

Због лоше демографске ситуације прогноза гласи да ће Немачкој до 2025. године недостајати шест милиона квалификованих радника. Мишљења је немачке индустрије да влада треба још више да се постара око „Willkommenskultur“, (културе добродошлице) дакле да јасно каже странцима да су добродошли у Немачку. Ако Немачка не реши проблем са увозом радне снаге, довешће у питање животни стандард самих Немаца.

Највећи европски недељник „Шпигел“ од 12. фебруара 2019. пише да ће Немачка у следећих 40 година морати да прими годишње најмање 260 000 имиграната.

Задужбина Бертелсман (Bertelsmann-Stiftung) направила је студију, на основу које произлази да ће Немачка до 2060. године морати сваке године да увезе 114.000 имигранта са подручја ЕУ и 146.000 имиграната из земаља које нису чланице ЕУ, како би задовољили минималне потребе немачке привреде.

Categories: Не само о економији

Tags: Немачка, Никола Н. Живковић, привреда, увоз