Генерал Спасоје Смиљанић: Због чега и кога нисмо добили С-300 од Русије

То је био потпуно асиметричан рат, најнеравноправнији у историји ратовања. Премоћ је неспорно била њихова, али су нам креативност и импровизације спасавали животе

Дејство ПВО над Београдом (Фото: ЕПА/Петар Вујанић)

Политика: Генерале Смиљанићу, у каквом су стању РВ и ПВО дочекали агресију?

То је био потпуно асиметричан рат, најнеравноправнији у историји ратовања. НАТО је имао снаге и потенцијале да ресурсе занавља из вишеструко обновљивих извора, а ми смо имали снаге које неупоредиво заостају за њима. У таквом стању, при чему агресору сви суседи дају простор, то је био пример модела рата с дистанце где се по земаљским објектима дејствује са даљине од 20 до 60 километара из авиона, односно крстарећим ракетама са 2.500 километара, док се по авионима у ваздуху дејствује са даљине од 80 до 150 километара. Ето, сами створите слику у каквом смо се стању нашли – у стању у којем би само патриотизам и оданост отаџбини могли да надвладају надолазеће. Сви који су изашли на бојно поље су родољуби пар екселанс и треба им на сваком месту одати поштовање. У таквој ситуацији, шта смо радили? Створила се ситуација да ратујемо 78 дана, иако је Кларк у фебруару најавио Ојданићу да ће нам уништити војску за неколико дана. Ипак, били смо у јако тешком стању. Наш технолошки заостатак у односу на средства која су нас нападала износио је 40 година. Имали смо само десет авиона из треће технолошке генерације, а сви њихови су били четврта и пета. Имали смо 12 радара купљених крајем осамдесетих година управо од Америке, која по увођењу санкција није хтела да нам испоручи ниједан делић за њих. Зато смо само четири од тих 12 радара увели у борбу. У склопу припрема, 50.000 тона материјалних средства, од чега 32.000 тона убојних средстава, премештено је на нове локације, од којих ниједна није гађана. Нама је, рецимо, и због тога НАТО уништио свега четири одсто опреме и резервних делова, пет одсто погонских материјалних средстава и два одсто неборбених возила. Постојао је и маневар који је спасавао јединице у простору. Наређење, којег се неки нису баш држали, гласило је: ракетни и радарски положај поседан пре седам дана не сме бити поседан док не истекне толико. А положај на којем се борави 24 сата мора бити одмах напуштен. Близу 700 маневара извршиле су јединице РВ и ПВО из Подгорице за Нови Сад, из Крагујевца за Београд, из Ниша за Метохију… Премоћ је неспорно била њихова, али су нам креативност и импровизације спасавали животе.

Спасоје Смиљанић (Фото: Драгослав Жарковић)

Можете ли навести неки пример реаговања „у ходу”, у складу са ситуацијом насталом у рату?

Прве ноћи у Батајници имали смо пук лаке артиљерије ПВО на почетку писте, распоређен са три стране. Кад сам схватио да они нису субјект одбране већ објекат напада, 25. марта ујутру наређено је да све лаке артиљеријске јединице ПВО изађу на процењени правац налета крстарећих ракета и да их чекају. Јер, ноћу, крстарећа ракета која долази према објекту се не види, и стрелац може да је види тек у току прелета, практично у одласку. Да би реаговао како треба, мора да буде увежбан и брз. Осим мина које смо правили, направљен је и нови ракетни систем РЛ4М, који је на Космету погодио један авион. На крају, ја сам забранио полетање „миговима 21”, а начелник Штаба врховне команде 4. априла је забранио полетање и „миговима 29”, јер смо дотад већ изгубили девет авиона. Схватило се да наша ловачка авијација нема шта да тражи у ваздуху. Дивим се одважности пилота и спремности да се боре за отаџбину и заклетву, али никако не могу да схватим да ли су они психоморално били тако подложни утицају најцрње пропаганде у наредним годинама, где се каже да су они послати у смрт, да су им саботирани авиони, па чак да су неке од њих обориле наше ракетне јединице. Чак и часни људи тако подлегну пропаганди којој је циљ да се покаже да земљу није требало бранити. Све у свему, рат смо добили тиме што смо добили Резолуцију 1244 и натерали САД да седне за сто у УН и прихвати да се проблем Космета решава у тој међународној институцији, коју су они потпуно игнорисали пре почетка агресије.

Авион A-10, који је оштетила ПВО над Косметом, принудно је слетео у Скопље (Фото: ЕПА/Георги Ликовски)

Много се причало о набавци С-300. Шта је истина?

Пре агресије, војни изасланик САД Џон Пембертон три пута је у фебруару и марту долазио код мене, да би ме 18. марта, кад смо се поздрављали на вратима, питао на основу чега показујем толико мирноће, самопоуздања и сигурности у разговорима. Рекао сам му: – Кад нас нападнете, сазнаћете. Нисам ни стигао да затворим уста, а он ме пита: – А имате ли С-300? Ја му кажем: – И то ћете сазнати кад нас нападнете. Да смо добили С-300, можда нас не би ни напали. Да смо имали два дивизиона С-300, сваки њихов авион изнад Тузле, Сарајева, Вировитице или на улазу у Македонију био би мета гађања. Али, наша је несрећа била што смо водили рат без савезника.

Да ли је можда и наша одговорност што С-300 није набављен?

У неку руку да. Али, опет, били смо сиромашна земља која не може да набави ни резервне делове за оно што већ има. А неће Руси да дају џабе, поготово Јељцин. Генерал Карановић отишао је почетком априла у главни оперативни штаб Министарства одбране Русије. Тамо му њихов начелник каже: – Имамо спремно све што тражите, Јељцин је дао одобрење да се спреми, али је рекао и да ће испорука бити тек кад он нареди, дакле, нећете добити ништа. Карановић се вратио и отишао код председника државе да му то саопшти. На несрећу, код њега се тад налазио и претходни председник државе, који је боравио у Русији пре Карановића и рекао му: – Не разумете ви то генерале, ја сам тамо био и ми добијамо С-300 сигурно.

Противавионски топ „прага” снимљен код Качаника (Фото: Атила Кисбенедек)

Причате о Зорану Лилићу?

Немам о коме другом, него о председнику државе. Али, ето, такви су односи владали унутар земље, али и у окружењу, с обзиром на оне који су тада владали Русијом.

Какво је стање било у РВ и ПВО на дан престанка агресије, 10. јуна, и да ли смо могли да издржимо још мало?

Испричаћу вам догађај од 4. маја, кад председник државе сазива седницу Штаба врховне команде и команданата стратегијских групација, на којој тражи мишљење за почетак излазне стратегије. Тражио је реферисање од мене, Павковића, Крге и Ојданића. Павковић каже: – Не долази у обзир никаква излазна стратегија, јер Трећа армија није ни почела да ратује. Ја сам рекао: – РВ ратује, ево, 60 дана, а све оперативне процене из СФРЈ и СРЈ о трајању употребе РВ и ПВО против агресора који је само један до два пута јачи су од 19 до 21 дана. Рекао сам председнику да хитно морамо тражити решење – или излаз из ове ситуације, или набавку нових средстава за попуну оног што немамо, а немамо скоро ништа. Имамо само једну радарску станицу с којом не можемо дати ни сигнал за евентуални напад на Београд, а камоли за Србију. Председник је потом рекао: – Генерале Павковићу, можда Трећа армија није почела да ратује, али Србија више не може да ратује. Неколико дана касније дошли су Черномирдин и Ахтисари.

„Мигови 21” и „утве” на аеродрому у Приштини нису уништени (Фото: ЕПА/Ања Нидрингхаус)

Наши авиони на Слатини нису уништени, упркос жестоком бомбардовању приштинског аеродрома?

Они су са Слатине полетели 12. јуна – укупно 12 „мигова 21” и две „утве”. Видевши то на телевизији, Пјер Галоа, ваздухопловни генерал и српски пријатељ, писмом нас је питао шта је НАТО радио у Србији 78 дана. Ти авиони су слетели на Батајницу. Требало је уз линију слетања видети народ који је, чувши да авиони долазе, почео да бежи, а кад су спазили да су то авиони који иду на слетање, њихова инстинктивна реакција се претворила у прави делиријум, уз аплаузе и повике.

Погибија генерала Величковића

Било је дана када је у простор СРЈ улазило од 500 до 550 борбених авиона. У моменту када гине генерал Љубиша Величковић (1. јун 1999. код Омољице, прим. аут.), 80 авиона је кренуло на Нови Сад. Тада сам био у Стражевици и генерал Петровић и ја доносимо одлуку да 230. ракетни пук, који је посео положај северно од канала, Србобран и тај део, изврши дејства испред те групе. „Куб” може да дејствује и ако нема захват, а „нева” не. Њихово дејство виде „авакс”, „џистарс” (авиони за радарско и електронско извиђање и командовање – прим. аут.) сателити… Да се одврате, да одустану… Све батерије су лансирале по две ракете, осам ракета је лансирано непосредно испред њих. Група мења правац, одлази у Банат, и негде од 23 часа до два или три ујутру патролира у рејону Зрењанин–Панчево–Вршац. Чекају да изврше дејство по нашим ракетним јединицама. Био је заузет став – не укључивати ништа (радаре – прим. аут). У међувремену су отворили ватру на једну батерију која је била код Србобрана, која је дејствовала, тада су нам погинула три човека. Долази покојни Љубиша Величковић у пук, долази у батерију, наређује да се укључи, да се дејствује, командир наређује „укључи” и дејствује батерија. У седмој секунди ракета „харм” погађа станицу за вођење ракета, гине Љубиша Величковић, он стоји испред станице, гине командир батерије као руковалац гађања, гине пуковник Пејчић, који је дошао са Љубишом из Управе артиљеријско-ракетних јединица као пратилац, један заставник и резервиста су тешко рањени. Тако да је сваког тренутка био живот на длану – свакоме. И ономе на аеродрому, и ономе у радарској станици и ономе у ракетној станици… И ономе у центру везе. У целој тој причи, РВ и ПВО је изгубило 39 људи за 78 дана.

Милан Галовић и Димитрије Буквић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 3. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. „DOBILI“!!!???Zasto bi dobili?SFRJ nije bila saveznik SSSR-a, mnogo sta ukazuje da mu je podmetala klipove u tockove.1999-e nije bilo SSSR-a ni VU-a, kao ni Srbije, jer su Srbi i Crnogorci, tj. njihovo komunisticko rukovodstvo, sebe videli kao (SR) Jugoslovene, cime su pokazali koliko imaju veze sa Srbijom i CG koje su bile ruske saveznice.Srbija i Rusija nisu bile saveznice od Prvog svetskog rata niti su to danas.U Skupstini Srbije sedi 90% proEU poslanika, u generalstabu sedi NATO, svakoj vladi je „EU strateski cilj“.“Rusofilija“, kakva je danas, verbalna i isprazna, jos je gora bila 1999-e, a u SFRJ nije ni postojala.To je jedna od nasih samolazi koje izmisli politicki vrh, a narod nastavlja da se „uzivljava“.NIKADA, ali NIKADA nisam cuo da mi treba da damo nesto Rusima, da imamo neku obavezu prema braci!

    Свиђа ми се

  2. Najkopetniji sam da ovo što general govori objasnim sa stvarne i istinite strane. Nisam u mogucnosti da predam dug kometar zbog nekog УРЛ?…А, боље да остане тајна за јавност. Суштина је у политици и војскци! Неспособно кадрови, политичари, који нису наоружавали ни СФРЈ и СРЈ? sa savremenim tehničkim srestvima, jer je vladala doktrina Teritorijalne odbrane?! Istina je da smo za ostalim zemljama zaostajali više od 50, godina, u tom pogledu. Mi smo imali na jugoslovenskom ratištu tri vojišta. Severozapadni, gde je bio raketni stacionirani puk „Volkov“-neupotbljiv za borbu sa NATo avijacijom, kao i jedna puk „Nve i Kuba-KM Pivka, slovennija. tu sam trbao 1980. godine da budem komandan mešovite aviobrigade, sa činom pukovnika. Odbio sam jer sam ima bolesnu suprugu od „paranoidne psihoze“, i ona-nepoznavajući slovenački jezik kaoideca-to je ultimatimno odbila. Premešten sam u 161v. U nišu opetarativca i kasnije daudem načelnik, pakomaan Vazduhoplovne baze. Kada sam došao ona je ila u rasulu, ka sve u vojsci. Tri godine sam radio sa jednim pukovnikom, koji je to postao, a nije za vršio Komandno štabnu akdemiju,a tri puta pada iz pozadinskog kursa u KŠA RV i PVO na BAwicI?! Takva je biila kadrovska politika. još tada se Jugosalvijarazbijala, kada se uzmu sveove čiwenice u obzir, a kamo li da se naoružava samodernim terhničkimsrestvima. Tita, nijedno republičko i pokrajisko rukovostvo, od 1976. godine-kada sam završio KŠA RVPVO.nijedan prsednik republike i pokrajine nije slšo, niiti su dali da se reorganizuje TO, koja je gutala velike pare iz buđžeta! Drugo vojište je ilo jugozapadno gde smo imali oko Pripštine i Skoplja Raketni PVO puk „Neva“ malo upotrbqiv. I Severošapadno severno jugoslovešto vojište, bez raketnih PVO srestava, uzmite tu takvustrategiju: Jugoslavija da jednovremeno ratuje i sa NATO I VU/. Ta krize Teritorijalne odbrane najviše se pokazala u Čekolovačkoj krizi, kada smo imali i komičnim situacija u Lupoglavu,sa RS „Volkov“, Znači, nas jeuništila To, koje imalasvaka republika, generali koji su bili politički gebnerali i nesposobnopolitičari. To se sveprenelo i u SRJ. Pitajte Antu Markovića, što general negovori, koji nije dozvolio da se avijacija i raketaši modernizuju. A, znate likoliko je potrebna meseci obuke pilota, raketaša, Radarista, Radarista na srestvima za elektronskoometawe i izviđawe? ŠEST PUNIH MESECI! IMALI SMO MLADE KAPETANE, MAJORE, koji su bili sve to da promene? U SFRJ JE IŠLO SVE KAO ARJ I SADAŠWOPJ SRBIJI; HRASKOJ BiH; sem crne Gore i Makedoniju Severnu i da ne spomiwem. Нису ни знали генерали шта јето савремена ПВО? Замислите;Аеродрум -Bатајницу брани лака ПВО артиљерија? Поздра. Мрђа.Napomena; zacvršio sam VVA, Raketnu AKADEMIju. Školu za usavršavawe oficira Protiv vazdušne odbrane, i Komandno štabnu Adameiju RV i PVO kao PRVI U rangu? Pitajte zašto mene tu nema?!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s