Планетарно је лицемерје да су осуђени многи људи који су бранили земљу, а нису осуђени они који су је бомбардовали
Озрен Милановић (Фото: Политика)
Биланс уништавања Србије: за 78 дана непрекидног бомбардовања Србије снаге НАТО-а дејствовале су пројектилима на 986 цивилних објеката, од чега је 119 потпуно уништено, а 867 тешко оштећено. На 113 локација бачено је 50.000 пројектила са осиромашеним уранијумом, а 57 објеката је гађано забрањеним касетним бомбама. Убијено је више од 2.500 цивила, међу којима је било 79 деце. На градска подручја избачено је 156 контејнера са 37.440 касетних бомби. Само материјална штета у Србији процењена је на више од 120 милијарди долара. Неколико светских лабораторија доказало је да је у том оружју постојао плутонијум који се налази само у нуклеарним електранама. Намерно су бомбардована хемијска, нафтна и електро постројења, где су нападачи тачно знали која количина јако опасних токсичних средстава постоји. И то је све отишло у ваздух, воду, земљу. Око два килограма гвожђа на сваког становника. „Хуманитарна акција” претворила се у хуманитарну катастрофу која траје.
Било би добро да већ једном тим врсних српских, али и правника из ЕУ и остатка света, срочи тужбу, а држава би могла да приложи и сакупи за судске таксе и трошкове поступка. Оформљен је специјални тим састављен од домаћих и страних лекара и стручњака који утврђује последице експлозија бомби са осиромашеним уранијумом, а други тим својевремено је најављиван да припрема тужбу против НАТО-а.
Најбитније је то што је италијански суд потврдио узрочно-последичну везу између осиромашеног уранијума и оболевања војника који су били на бомбардованој територији. Војницима оболелим од рака и породицама преминулих суд у Италији одобрио је надокнаду штете у висини од 200.000 до 500.000 евра. Ми треба да тражимо исту одштету за наше грађане. Италијанима је било потребно пет година да на суду докажу узрочно-последичну везу између бомбардовања осиромашеним уранијумом и оболевања од рака, а Србији је њиховим доказима посао олакшан.
Питање репарације и компензације је законито и логично. Чланице НАТО-а које су учествовале у бомбардовању морале би, ако се примене важећи међународни прописи, конвенције и резолуције, да исплате репарације за војне операције које су нам причиниле штету.
Србија јесте много закаснила са тужбама, али ратни злочини не застаревају. Планетарно је лицемерје да су осуђени многи људи који су бранили земљу, а нису осуђени они који су је бомбардовали. Од намере и идеје до конкретног поступка дуг је пут, али оклевање постаје чудно. Морамо да верујемо да ће НАТО морати кад-тад да исплати накнаду за штету насталу бомбардовањем 1999, а да тај новац искористимо за обнову уништеног.
НАТО и после 20 година сматра да је примена силе без одобрења Савета безбедности УН била неопходна и легитимна и да је бомбардовање постигло свој циљ. Седиште НАТО-а је у Бриселу, па би за почетак требало видети шта надлежни територијални суд у Бриселу мисли о том легитимитету.
Categories: Преносимо
“Планетарно је лицемерје да су осуђени многи људи који су бранили земљу, а нису осуђени они који су је бомбардовали.”
Овом чланку г. Милановића се нема ништа додати. Једино се може рећи да би НАТО био одавно оптужен, да део Запада није извршио последњу и једину успешну офанзиву на Србију – пуч 5. октобра 2000. године. Њиме су дошли на власт антинародни елементи који су потпуно преокренули ствари. Оптужили су наше државне и војне руководиоце и послали их у НАТО суд у Хагу. А све тужбе против челника водећих држава Запада и НАТО пакта су повукли и још им пружили руку помирења.Та рука је и даље испружена, тиме вређајући и поново убијајући и рањавајући војне и цивилне жртве НАТО агресије 1999. године.
Нема мислећег Србина који се неће сложити с констатацијом да је ово „планетарно лицемерје незапамћених размера“, господине Милановићу, али грешите ако заиста мислите да је сада прави тренутак за тужбу. Тужба против злотвора који су нам нанели немериву штету није сама по себи циљ. Циљ је изборити се за оно што је у интересу Српства и Србије – што подразумева и правду за наше жртве – а за то нам је потребно да размишљамо рационално, разрадимо стратегију и чекамо на прави тренутак. Зар заиста мислите да је разумно упустити се у ту борбу сада, када на челу државе имамо режим који у џепу непријатеља, када немамо никакву стратегију и када је непријатељ вишеструко надмоћнији, и од нас и од наших потенцијалних савезника? И самој помисли о покретању тужбе мора претходити низ корака – укључујући и промену режима, без које тужба уопште није могућа – које ми још нисмо предузели, и питање је да ли ћемо и када ћемо.
Зато, молим Вас не заговарајте приступ „грлом у јагоде“, који би лако могао да нас кошта будућности – праве будућности, којој ми српски родољуби тежимо, а не фикције о којој маштају еврофанатици. Овај Давид, драги господине, не може себи приуштити да се ухвати укоштац с још једним Голијатом, у тренутку када нема ни камена ни праћке. Он мора да среди прилике у сопственој кући, да се наоружа (и правно и војно), потражи савезнике, и нападне Голијата онда када је он најрањивији.