Гордана Ђерић: О језику транзиције и смени дискурсних режима

Са озбиљнијим друштвеним ломовима, готово по правилу се мења и језик, као и кључне речи које означавају промену свеукупне парадигме. Тиме се ствара нови поредак дискурса

Гордана Ђерић и Стеван Гајић (Фото: Са снимка предавања/ИЕС/YouTube)

У четвртак, 14. марта 2019. године, у организацији Института за европске студије, одржано је предавање под насловом „О језику и смени дискурсних режима“. Предавач је била др Гордана Ђерић, научни саветник Института за европске студије и ауторка бројних дела из области антропологије и културне критике.

Ово изузетно занимљиво предавање одржано је као својеврстан омаж дугогодишњим истраживањима о променама у језику које су узроковане дубљим друштвеним променама, а које је ауторка пратила у дужем временском раздобљу. Круна ових истраживања била је књига Сувишне речи, О интелектуалцима и знању, објављена 2016. године. Ауторка је на почетку нагласила да је смена дискурсних режима, пре свега, последица дубљих социјалних ломова. На нашем примеру нарочито је приметна смена дискурсних режима која је довела до преласка са језика самоуправног социјализма на језик демократске транзиције и тржишних односа. Са озбиљнијим друштвеним ломовима, готово по правилу се мења и језик, као и кључне речи које означавају промену свеукупне парадигме. Тиме се ствара нови поредак дискурса.

Др Ђерић се затим, осврнула на основне постулате просветитељске мисли, универзалну сумњу и разговетну спознају. С тим у вези, поменуте су студије Џона Лока, који однос језика и истине поставља у средиште пажње, те трага за отклањањем збуњујућих израза и празних форми у говору. Лок уочава нужност препознавања манипулативне речи, а указује и на појаву тзв. „квазиученог фрфљања“, које је још у његовој епохи било изузетно раширено. Ауторка је потом, подсетила да су у Француској објављена истраживања, која су анализирајући промене у језику за време периода Француске буржоаске револуције, показала да је тадашњи новоговор имао за циљ учвршћивање позиције нове владајуће грађанске класе. Нагласила је такође, да је једна од нуспојава ових промена било и увођење народног, сокачког језика у Парламент, те је стари француски аристократски језик свргнут новим, буржоаским, који ће вероватно трајати колико и сама парламентарна демократија успостављена након револуције.

Анализирајући  дискурсне промене у језику у нашем друштву, ауторка је прво приметила да су промене очите на свим пољима друштвеног живота. Када је реч о економији, језик је без обзира на радикалне промене, с обзиром на прелазак из самоуравног етатистичког система планиране економије на тржишни капиталистички модел, остао умногоме херметичан. Што се тиче јавне сцене, генерално све више преовладава низак, улични стил у јавном дискурсу, са све приметнијом вулгаризацијом и срозавањем односа према саговорницима, али и према јавном мњењу.

Због оваквих ломова и промене дискурсних парадигми, трпела је и граматика, а нарочито лексика српског језика. Приметно је да свршени облици глагола све више замењују несвршене. Као најизразитији пример, др Ђерић је навела глагол одрадити, који се некад употребљавао у контексту траљавог чињења, а данас је готово заменио све варијанте глагола радити. Све је чешћа потреба наглашавања и појачавања уверљивости у свакодневном разговору, коришћењем префикса из, где све учесталије можемо чути како нас је неко испоштовао или како је неко издоминирао. Поред поменутих појава, предавач је нагласила тенденцију општег убрзања језичког изражавања, којој у прилог иде и учестала употреба граматички неисправне конструкције за + инфинитив, те је све приметније да се чује за понети, за донети, за претпоставити. Са друге стране у модној индустрији и у индустрији забаве уопште, уочава се претерана употреба глагола носити. У свакодневном говору све је чешћа замена предлога о предлогом по, као и других неправилних облика, попут захваљујем се уместо захваљујем итд. Свако финале постало је велико, свако отварање свечано, а сви пројекти капитални.

Незаобилазна је и претерана употреба поштапалица, тако да су изрази попут свашта нешто, како да кажем и сличних ушли и у изражајну форму образованијег дела становништва. Потреба за појачавањем уверљивости појмова довела је тога да сви постајемо брутално искрени, а када нешто излажемо то постаје страховито важно. С друге стране, све више се примећује тенденција уобичавања језика којим се умртвљује разговор.

Ипак, брисање граница између жаргонског и стандардизованог језика није једини феномен који је овде уочен. Тематска целина којој је пружена посебна пажња везана је пре свега, за стране утицаје на језик у временима промена јавног дискурса. Поред све очигледније навале страних речи, попут речи из енглеског језика, могу се приметити и друге тенденције. Некритичким усвајањем страних речи, прихваћено је и доста појмова из новоговора, па смо поред израза левл, фан, фејк, добили и разне платформе, панеле, инпуте итд. То је свакако последица широке распрострањености и међународног значаја који енглески језик тренутно има, али и продора у свакодневни говор вокабулара из домена информационих технологија који се базира на поменутом језику.

Међутим, посебно је значајна тенденција усвајања тзв. колонијалног говора, који подразумева својеврсно „поунутрашњивање“ терминологије која је уподобљена агенди и интересима великих геополитичких играча. Тако смо сазнали да се налазимо на Западном Балкану, постали смо простор са вишком историје, те се стога морамо суочити са прошлошћу, а војна агресија која је вођена против наше земље постала је међународна интервенција. У овом правцу је и избегавање коришћења придева српски у јавном наступу и његова замена придевом србијански. Такође, све је осетнији удар на нашу културну сцену, који се очитује све већом банализацијом културе. Тако смо одједном добили културу среће, културу рата, културу пораза, културу наде, а са друге стране приметно је одсуство речи кич и шунд, који би можда били најадекватнији за означавање многих појава на нашој културној сцени. Занимљиво је истаћи да коришћење појединих термина има за циљ да замагли суштину неког феномена, па тако флексибилизација тржишта, оптимизација, систематизација и слични појмови употребљавају се како би се описао једноставан, али за радну снагу врло болан институт отказа уговора о раду.

У јавном наступу приметан је шаблонски, „празан“ говор, па се дошло у ситуацију да се истим термином објашњавају појаве из потпуно различитих области науке, уметности, технике и др. Посебно је код данашњих писаца видљиво специфично наративно покоравање, тј. уподобљавање сопственог вокабулара тренутно официјалним дискурсима.

Ако је и било заблуда о значају неговања и чувања сопственог језика, након овог предавања много је јасније да је језик један од најпогоднијих елемената субверзије, те у борби против непријатеља, било идеолошког, цивилизацијског или геополитичког, може бити кориснији од нуклеарних бојевих глава и носача авиона. Стога је на државним органима обавеза да кроз образовање, али и јавни дискурс, брижљиво негују стандардни језик и чувају га активно, усмеравајући његове промене, а не препуштајући их стихији.

Душан Илић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Пре једно 10-ак година је тадашњи помоћник министра културе на РТС квазиучено профрфљао да „апликанти аплицирају“. Дакле, скоројевићи без стварног знања и образовања имају потребу да чак и усвојене туђице као „кандидат“ и „конкурисање“ замене новима да би звучали „паметније“.

    Свиђа ми се

  2. Ни у ком случају се не сме заборавити да је све почело још од 1945 г. са петољеткама, сељачким радним задругама, ударницима, политбироима и сличним (не самои језичким) гадостима. После тога је све ишло својим логичним, природним друштвеним и политичким токовима – све до ових савремених језичких и идејних наказа. Али – будимо праведни: све ове гадости су пале на погодно и плодно тло, па зато и тако бујно цветају. Сетимо се само друштванцета које је Јован Стерија Поповић тако лепо описао у “Покондиреној тикви“, а сада је дефинитивно наступила њихова ера…. Дакле: ви који протестујете и ужасавате се на све то – схватите, дошло је време је да се ЕДУКУЈЕТЕ и ИСПОШТУЈЕТЕ дух времена у коме живите.

    Свиђа ми се

  3. Najbolji primer je upotreba termina „hrabrost“ za izdaju KiM-a.Totalnu promenu jezicke paradigme bez presedana sproveo je Kopitar kroz lik V.Karadzica, coveka bez ikakvog lingvistickog znanja.O „vukovskoj reformi“ biranim recima je pisao Mesa Selimovic i taj tekst se moze naci na netu.Ja cu biti manje suptilan i ukazati na neke posledice „vukovske“ reforme.U liku Vuka se ogleda danasnja podela na „identitetiste“ i „gradjaniste“.Ono „gradjanisticko“ u njegovoj reformi je demokratizacija knjizevnosti i njena dostupnost „bilo-kome“ (ovo je pod navodnicima, jer „vukovska“ reforma u mnogome podseca na „reforme“ utemeljitelja novovekovlja Bekona i Dekarta.Naime, obojica odbacuju svo prethodno znanje, kao sto ce i Vuk knjizevnost „Srba iz gradova“ i crkvenu knjizevnost, ali za razliku od Vuka, oni ostavljaju prostor za njegovu „rehabilitaciju“ ukoliko se legitimise pred novim kriterijumom, dok Vuk, upravo zato sto „reformu“ sprovodi na/u jeziku, ovaj prostor u potpunosti zatvara,zato srednovekovna ucenost ostaje za nas ne samo nerazumljiva, vec van naseg jezika i kulture.Obojica promovisu kao istinu samo ono sto se moze legitimisati pred „bilo-kim“ (iako ovo deluje „demokratski“, zavrsice se sa danasnjom elitizacijom znanja i njegovim zatvaranjem u uske strucne krugove koja dovodi u pitanje i samu demokratiju zbog sumnje da biraci poseduju kompetentna znanja potrebna za politicko (ekonomsko) odlucivanje), sto nije bilo razumevanje istine nikada u prethodnoj istoriji.Vukova reforma je na taj nacin u potpunosti izbacila crkvu iz srpske kulture, ostavljajuci ovu voluntarizmu (npr. proizvoljnostima u imenovanje jezika kao „srpskog i hrvatskog“, „srpskog ili hrvatskog“, „srpsko-hrvatskog“, „idejama“ da Srbi pisu latinicu, a Hrvati govore ekavicu i slicne proizvoljnosti) pojedinaca, mahom obrazovanih na Zapadu, odakle im i dolazi ideja juznoslovenskog identiteta.Tako se u srpsku kulturu, vec na nivou jezika uvukao ateizam, zbog kojeg ce srpski intelektualci potceniti verske razlike izmedju juznoslovenskih naroda.Ovom reformom su narocito bili „pogodjeni“ „Srbi iz gradova“, pod kojima je Vuk podrazumevao Srbe iz AU, gde je SPC uz pomoc RPC vec pokusavala neku reformu jezika, a „vukovska“ je i bila odgovor na to.Ono sto je bitno jeste da su Srbi u AU ziveli u mnogonacionalnoj tvorevini i da su prinudjeni da se bore za svoj politicki, kulturni i verski identitet, posedovali svest o tome da su politika i pravo mesta konstituisanja identiteta i da se kroz njih moze menjati i kulturni identitet jednog naroda (otuda nama nerazumljiva borba protiv slova „j“, a za „ь“).Sa jezickom „reformom“ i novom jezickom svescu, zatrpana je ova svest o politickoj uslovljenosti identiteta, pa i kulturnog, a pobedila je ustanicka, ratna svest, sposobna da izvojuje slobodu od drugog, ali ne i za sebe, unutar vlastite drzave.Dakle u „vukovskoj“ jezickoj paradigmi leze koreni slabe politicke svesti kod Srba (u „vukovskom“ recniku nema reci „otacastvo“ i jedina rec za drzavu je posed i nemacka Staat i taj privatno-posednicki karakter i „domacinsko“ upravljanje drzavom ostaje trajna karakteristika srpske politike), istorijskog diskontinuiranja, ateizacije, jugoslovenstva, intelektualnog voluntarizma…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s