Жалбено веће Механизма за кривичне судове у Хагу изрекло је доживотну казну затвора бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу. Осуђен је због геноцида у Сребреници, злочина против човечности, као и кршења закона и обичаја ратовања
Др Радован Караџић у Хагу
Жалбено веће изрекло је доживотну казну затвора Радовану Караџићу који је осуђен због геноцида у Сребреници, злочина против човечности (прогони, истребљење, убиство, депортација, нехумана дела тј. присилно премештање), као и кршења закона и обичаја ратовања (убиство, терорисање, противправни напади на цивиле и узимање талаца).
Тиме је преиначена првостепена пресуда Трибунала којом је у марту 2016. годинe био осуђен на 40 година затвора.
Караџић је ослобођен по једној тачки оптужнице – за геноцид над несрпским становништвом у седам општина у БиХ 1992. године, али је осуђен за осталих 10 тачака, као што је био и првостепеном пресудом.
Радован Караџић остаје у притвору Механизма до финализације аранжмана и његовог премештаја у државу у којој ће служити казну.
Суђење Караџићу започело је 26. октобра 2009. године и трајало је 499 дана. Претресно веће саслушало је 586 сведока.
Хронологија суђења и реакције
13.15 – На заштитној огради испред суда представници бошњачких удружења поставили су транпсарент на којем пише “Радован Караџић – геноцид, Адолф Хитлер – Холокауст”. Иако је полиција инсистирала на уклањању транспарента, представнице Удружења “Мајке Сребренице” су то одбиле да ураде, јавља РТРС.
13.20 – Пред судом у Хагу догодио се инцидент, када је испред зграде суда дошао мушкарац са српском заставом и транспарентом на коме је писало на енглеском “Караџић и Младић су невини, није било геноцида”. Њега су присутне присталице бошњачких удружења уз повике натерали да напусти тај простор.
13.30 – Адвокат Горан Петронијевић рекао је за РТС уочи изрицања пресуде да је правни тим био код Радована Караџића и да су разговарали са њим о оперативном плану за евентуалне исходе изрицања пресуде. Како је навео, Караџић је миран, спреман на потпуно ослобађајућу пресуду, али и на другачију одлуку за коју Петронијевић истиче да би била само привремена, јер адвокати већ сада праве планове ако дође до таквог исхода.
13.35 – Адвокат Бранислав Тапушковић сматра да није уобичајено да се изрицање пресуде гледа у одложеном преносу, али да је за то дато објашњење. “То је уследило након оне трагедије која се збила после пресуде Праљку. Сад су вероватно обазривији, морају да се изврше одређене провере, да би се избегла, можда, нека ситуација која би личила на ону када је изрицана пресуда Праљку. Нема другог разлога”, објашњава Тапушковић.
14.00 – Почело изрицање пресуде Радовану Караџићу.
14.05 – Председавајући жалбеног већа Ван Јонсен чита наводе из жалби Тужилаштва и одбране.
14.10 – Жалбено веће до сада одбило све жалбене основе Караџића, у току читање сажетка жалбене пресуде.
14.15 – Веће делимично прихвата жалбени захтев Караџића број 31.
14.30 – Веће до сада одбацило све жалбене наводе Караџића у вези са нападима на Сарајево и Сребреницу.
14.35 – Жалбено веће указује да Караџић није показао да постоји грешка у делу првостепене пресуде која се односи на намеру да се почини геноцид у Сребреници. Додају да је знао за злочине у Кравици, као и да је морао знати и за друга убијања.
14.40 – Одбијена још два жалбена навода везана за Сребреницу.
14.45 – Осим једног делимично усвојеног захтева (број 31) Караџића, сви остали наводи из жалбе су одбачени.
14.46 – Жалбено веће одбацило први и други жалбени основ Тужилаштва.
14.50 – Жалбено веће закључује да Тужилаштво није доказало грешку претресног већа када је пресудило да није било геноцидне намере Караџића за злочине у седам општина БиХ.
14.52 – Жалбено веће је сагласно са Тужилаштвом да је казна од 40 година неадекватна с обзиром на тежину Караџићевих кривичних дела, као и да је казна претресног већа неразумна и неправична. Претресно веће је погрешило када је изрекло казну од 40 година.
14.58 – Радован Караџић осуђен на казну доживотног затвора. Овом одлуком преиначена је првостепена пресуда Трибунала у Хагу којом је у марту 2016. годинe био осуђен на 40 година затвора.
17.05 – Пресудa Жалбеног већа у Хагу “нема везе са правдом”, рекао је Радован Караџић у првој реакцији након изрицања пресуде коју је упутио преко свог адвоката Горанa Петронијевића, преноси Танјуг.
17.15 – Изрицање пресуде Караџићу праћено је с великом пажњом у региону. Стигле су и бројне реакције из Србије а адвокати који су гостовали на РТС-у оценили су да је казна од 40 година или доживотни затвор мала разлика за Караџића.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Не улазећи у питање (не)кривице кад је реч о председнику Радовану Караџићу, без процесуирања и осуде других, као што су Алија Изетбеговић, Насер Орић и одговорних за, на пример, убијање војника у договореном и мирном повлачењу у Сарајеву (Добровољачка) и Тузли, оваквом пресудом се богато нађубрила клица за будуће ратове између православних и муслимана.
„Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација“
Ф. М. Достојевски (1821-1881)
Колико год смо склони да верујемо да несрећа лежи у нашој неслози, у издајствима мањих и већих размера, као и у извесном фаталном немару извесних србских лидера у ХХ столећу, који су били позвани да се заложе за интересе националне целине и државе. Ипак то није све! Има у том нашем трагичном случају доста неразјашњених и сулудих политичких и стратешких програма, који су се правили изван граница бивше Југославије, који се нису могли избећи у свеопштом програму србофобичних западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, за које су наши национални идеали и наши најузвишенији циљеви били играчка у њиховим рукама.
Није дакле изненађујуће да је краткорочна и неблагодарна Југославија састављена од више народа и народности, који су од почетка били завађени и међусобно неповерљиви, са различитим покрајинским антагонизмима и супротним економским и привредним интересима, имала је мисију да прихвати проституисани програм западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, да постане експериментални полигон НАТО пакта у тоталитарном, цензорском новом светском поретку, под окриљем свемоћних Сједињених Америчких Држава. И то се није могло избећи, јер није завислио
само од Срба, него и од других народа и народности у Југославији, који су имали своје интересе. Све остало су само дневне политичке манипулације.
Веома је важно констатовати да су србофобични западно-европски империјалисти-тријалисти донели одлуку у другој половини деветнаестог столећа да србски народ избришу из групе слободних европских народа, недостајала су још само два светска рата да би се то спровело – “Par une alliance federative et un gouvernement republicain mais sans porter prejudice a leur independence respective, unir les huit pays slaves don’t les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129).
Познато је да су подјармљени „руски“ као и „српски“ масони-марксисти, интернационалисти-глобалисти спроводили мрачне, експерименталне, револуционарне и тоталитарне циљеве проституисаних западно-европскихи америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да Србе и Русе потпуно поживинче у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира
и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу мрачног идолопоклонства пред материјалним прогресом свемоћних западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:
„Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе. Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный
орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).
Такође, имајући на уму да су свемоћни западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, цензори и тоталитаристи имали свакако своју основу у концентрацији и у еволуцији тајних и јавних интернационалних удружења и подземних покрета преко којих су организовали, наоружали, контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, снабдевали и потпаљивали хрватске, муслиманске и шиптарске терористе-екстремисте да остваре антисрбске и антијугословенске програме за своје циљеве у оквиру империјалистичке стратегије свемоћног НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и чишћењу србског етничког простора на подручју Брозових авнојевских, фабијанских, интермаријумских и бољшевичких југословенских република и покрајина, које су граничиле са „виталним интересима“ свемоћних Сједињених Америчких Држава – “…Helmut Sonnenfeldt, in a controversial and troubling speech in London last year on U. S. policy towards the rest of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as ‘bordering on our vital interest’…” (Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s “old” communism: Europe’s fiddler on the roof ( „Стари“ комунизам Југославије: виолиниста Европе на крову), Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр.. 6).
То је констатовао између осталих и проф. Милорад Екмечић у чланку којег је објавио под
насловом „Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће“, где дословно стоји:
„Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо…
Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ.
Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996)
@СС, @Душан Буковић
Овакви написи (по квалитету садржаја) више припадају категорији ауторских текстова него коментара. Можда би ваљало да се ”унапреде”?
“Америка није обичан грађанин света. Она је доминантна сила на свету, моћнија од било које у историји, још од Рима. Америка може да преобликује норме, промени ишчекивања и створи нове реалности.”. /Чарлс Краутхамер/
Нажалост, наша знања о Свету су врло оскудна, а да парадокс буде већи, најмање га познају они који су највише путовали. Између малограђанске, блазиране елите, одане бољшевизму и квази културне заједнице, остао је неук и сиромашан народ.