У демократијама, шеф државе, по потреби, без икакве „гадљивости“, разговара са представницима опозиције и мора да их прихвати као релевантан политички фактор

Проф. Марко Павловић

Александар Вучић, са места председника данашње Србије, више пута је изјавио да неће да разговара са шефовима опозиционих политичких странака, али да хоће да разговара са грађанима.

Ово је већ виђено. Виђено је у Декларацији краља Александра Карађорђевића, од 6. јануара 1929, којом је заведена позната Шестојануарска диктатура.

У Декларацији је стајало: „Највиши народни и државни интереси и њихова будућност заповедају Ми, да се, и као Владалац и као Син ове земље, обратим непосредно Народу и да му отворено и искрено кажем оно што ми у садашњем тренутку налажу Моја савест и Моја љубав према Отаџбини. Наступио је час када између Народа и Краља не може и не сме бити посредника.“

Речју, краљ Александар је шестојануарском Декларацијом уклонио посредника између њега и народа. Исто је учинио и Александар Вучић уклонивши из могућих „разговора“ Ђиласа, Обрадовића, Јеремића, објавивши да је спреман да са грађанима разговара „без посредника“.

У демократијама важи сасвим други принцип. Шеф државе, по потреби, без икакве „гадљивости“, разговара са представницима опозиције и мора да их прихвати као релевантан политички фактор. Добар пример за ово налази се код Енглеза, као народа који је изумео демократију.

Наиме, краљица Викторија је баш била „гадљива“ на чувеног Гледстона. Она је 1880. „писала свом личном секретару да строго осуђује непатриотско држање либералне опозиције, да ће требати времена док либерали поврате њено поверење… Али, како су либерали међутим победили на изборима, она је морала дати им власт, гледајући само да из владе искључи људе који су јој били лично непријатни. Она није понудила положај првог министра Гледстону, него лорду Харингтону, и изјавила је жељу да се приликом састављања владе обиђе, ако је икако могућно, сер Чарлс Дилк, озлоглашен као републиканац. Али, прилике су биле јаче од њене воље: место Харингтона, Гледстон је постао први министар, и у његову владу Дилк је ушао као државни подсекретар“.

Такође, кључни, без икакве „гадљивости“, принцип демократије је органско јединство већине и мањине. Већина без мањине у демократији није ништа. У том смислу, чувени Џенингс (Jennings) је напомињао: „Један дозвољава другом да влада, јер други дозвољава првом да се супротстави, а заједно они воде своје партије у деловању конституционалног механизма. ‘Национална’ влада је истински национална јер има Националну опозицију и људи су слободни.“

Речју Карла Фридриха, још једног великог теоретичара демократије, „већина и мањина заједно представљају народ“. Ако ово преведемо на наш случај, лако ћемо доћи до следећег закључка: парламент у коме нема слободе изражавања мишљења, парламент који је напустила (права) опозиција, престао је да буде народно представништво. Најзад, да би се једно изборно тело сматрало народним представништвом (парламентом), он мора да буде резултат слободних избора. То је демократски аксиом који су Енглези изразили у њиховом Bill of Rights од 1689. Настао је под утицајем левелера који су тврдили да је само народ суверен и да се прави пренос власти од народа на његове представнике у парламенту може извршити само путем слободних избора.

Има једна античка изрека која каже: „Будалама није учитељ реч, него несрећа.“ Демократску реч, пак, треба учити, нпр. од нашег Слободана Јовановића, од Карла Фридриха, од Роберта Дала, а никако од краља Александра. (Вебер је ирелевантна литература.)

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

(Данас, 20. 3. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Марко Павловић, демократија, диктатура, краљ Александар Карађорђевић