Постоји врло изражена могућност да ће Венецуела урадити за латинску Америку оно што је Украјина урадила за Русију: деловати као инзенађујуће ефикасна „вакцина“ против англоционистичке пропаганде

Николас Мадуро (Фото: Yuri Cortez/AFP/Getty Images)

Maдуро 1: Абрамс 0 – али овај меч још није завршен…

Прошлонедељнo oдмеравање између Венцуеле и англоционистичке Империје је јасно завршено нечим што се може назвати тоталним поразом Елиот Абрамс-а. Иако никада нећемо сазнати шта су луди мозгови неокона иницијално испланирали, оно што знамо јесте да се ништа критично није десило: ни инвазија, а чак ни већа oперација под лажном заставом (false flag оperation). Најмаркантније обележје одмеравања огледа се у томе колико је мало ефекта англоционистичка пропаганда имала унутар Венецуеле. Било је прекограничних сукоба, од којих су неки били  прилично насилни, али није се много шта десило широм остатка државе. Надаље, док је пар виших официра и неколико војника починило издају и придружило се непријатељу, огромна већина венецуеланске војске је остала верна уставу. Напослетку, чини се да су Мадуро и његови министри били успешни у развијању стратегије комбиновањем уличних блокада, и минималном, али ефикасном, употребом интервентне полиције да би задржали границу затвореном. За не веровати, нису се појавили „неидентификовани снајпери“ који би пуцали на обе стране (омиљена тактика Империје да би оправдала своју интервенцију). Одајем признање за ово венецуеланској (или савезничкој) јединици, која је руководила против-снајперским операцијама уз границу.

Изван Венецуеле, прва конфронтација је такође била пораз за Империју. Не само да већина земаља широм света није признала англоционистичку марионету, већ је ниво протеста и супротстављања ономе што се чинило да је припрема за могућу инвазију (или барем војну операцију одређене врсте) био необично висок, стари добри корпоративни ционистички медији су чинили оно што увек чине (а то је оно што Империја жели да чине), док су интернет и блогосфера већином били супротстављени директној интервенцији САД. Ова ситуација је такође створила велику количину унутрашње политичке тензије у бројним земљама латинске Америке чије се јавно мњење снажно противи било ком облику империјалне контроле од стране САД над латинском Америком.

У вези са тим, ситуација са Бразилом је нарочито занимљива. Док бразилска влада у целости подржава преврат од стране САД, бразилска војска се не осећа пријатно. Моји контакти у Бразилу су исправно предвидели да ће бразилска војска одбити да нападне Венецуелу и, последично, Бразилци су чак издали саопштење о томе.

Авај, постоји још доста марионетских режима у латинској Америци који ће без размишљања урадити шта год Ујка Шмуел буде тражио од њих (Колумбија је најгори пример, али наравно постоје и други). Али то овде не представља главни проблем.

Главни проблем јесте тај што неокони не могу да прихвате пораз и они ће вероватно учинити оно што увек чине: постаће још детерминантнији у ономе што раде и претвориће лошу ситуацију у још гору. Челник Савета безбедности Русије, Николај Патрушев је упозорио да су САД разместиле специјалне јединице у Колумбији и Порторику, ради припреме за могућу инвазију. Необично, руско Министарство спољних послова је учинило јавним обавештајне податке, који детаљно описују коју су врсту планова Империја и њени савезници планирали, чак и пре прошлонедељне конфронтације. Погледајте сами.

У ствари, вође Империје и њихове марионете не крију своју одлучност да збаце уставну владу и смене је било којом врстом компрадорског режима којег је САД већ увела у Колумбији. Помпео, Абрамс и Пенс су били посебно хистерични у својим претњама, али и цела „Група Лима“:

Што се тиче руског амбасодара при УН, он је био врло јасан о томе шта Русија следеће  очекује да се деси:

Неоконима није довољно што прете Венецуели, те се Џон Болтон није могао суздржати и јавно је запретио Никарагви као следећој на реду за промену режима коју спонзорише САД. Чак је говорио и о „Тројци тираније“ , као остатку чувене „Осовине зла“.

Све ово тешко да изненађује: политичари САД увек користе инфантилни језик попут оног из стрипова, када желе да својим претњама дају посебну тежину. Следеће што ће нам рећи јесте да је Мадуро „нови Хитлер“ и да „врши геноцид над својим народом“, по могућству хемијским оружјем („врло вероватно“, нема сумње!). Ако не то, онда ће Мадуро диструбуирати својим снагама Виагру да би им помогле да силују више жена. За оне који су зачуђени чињеницом да по свој прилици одрасли политичари користе ову врсту језика какв се може чути само у основној школи, све што могу да кажем јесте да она одражава стање политичког дискурса у САД, који је спуштен на један невероватно низак ниво. Будите пажљиви, међутим, због тога што су политичари САД инфантилни, незналице, неписмени и иако имају скоро савршен резултат понижавајућих неуспеха, протекле деценије су такође показале да су прилично способни за убиствене походе (само у Ираку је инвазија САД резултирала са преко милион мртвих Ирачана) или за уништавање прилично просперитетне државе (што је Либија под Муамером Гадафијем дефинитивно била).

Као следеће, Империја ће вероватно узвратити ударац

Постоји мала шанса да ће Абрамс & остали закључити да је ситуација у Венецуели тотални хаос и да Империја не може на томе краткорочно или средњорочно профитирати. Ово је могуће, да, али и врло мало вероватно.

Истина је да г-дин MAGA и његови неокон господари марионета нису успели, бар за сада, ни у чему што су пробали. И ако сукобаљавање са Кином, Русијом, Ираном или чак Сиријом није лак задатак, Венецуела је убедљиво најслабија карика у оном што бисмо могли назвати „државе отпора“. Венецуела је прилично удаљена од својих савезника (осим Кубе), окружена је мање-више непријатељским државама (посебно Колумбија), њена економија је ослабљена услед санкција САД и саботаже, и њени војни капацитети су патуљасти у односу на огромну оружану моћ коју империја има на располагању у региону. Ако овоме додате уистину демонски начин размишљања неокона попут Абрамса, онда будућност Венецуеле не изгледа бајно.

Добре вести су да Колумбијци и остатак „пријатеља Венецуеле“ из групе Лима, вероватно немају војну моћ да би се сами сукобили са Венецуелом. Омиљена опција САД-а јесте да користи Колумбијце као УЧК што је коришћена на Космету или као Ал-Каиду (и њене деривате) коју су употребили против Сирије: они су као чизме на терену док САД обезбеђује ваздушну премоћ, капацитете за радио-електронску борбу, обавештајни рад, ударе бомбама и ракетама, итд.  САД такође имају знатне поморске способности које би могле бити коришћене као помоћ (али и непосредно, разуме се) било којој војној операцији против Венецуеле (топло препоручујем ову анализу мог пријатеља Нет Соут-а који детаљно описује поморске капацитете САД и операције у региону).

Осећај ми каже да овај приступ неће успети. Као што је то обично случај, САД имају сијасет импресивних способности осим оне главне: војну силу способну да обезбеди чизме на терену (насупрот помоћницима им). Проблем за војску САД није толико ући, колико у томе да се нешто учини пре него што се оде – што САД зову „стратегијом излаза“. И овде, у стварности и не постоје добре опције за САД.

Стога је далеко вероватније да ће САД користити оружје којим барата много боље од било кога: корупцију.

Постоји велика, изузетно велика количина новца, која се врти у вези са венецуеланском кризом; не само новца од нафте, већ и новца од дроге. И постоји много истински злих и покварених људи умешаних у борбу у томе ко ће користити корупцију као оружје са ужасавајућим ефектом против власти, изабране у складу са уставом. И да би ствари биле још горе, Венецуела је већ опустошена услед корупције. Но ипак, постоји још неколико фактора који могу спасити Венецуелу поновног освајања од стране Империје.

Прво, неокони су превише арогантни да би се бавили било чијим мишљењем осим свог и док разне агенције САД првенствено разговарају са баснословно богатим владарима Колумбије и остатка латинске Америке, чини се да већина Венецуеланаца подржава своју изабрану владу. Штавише, вође САД просто не разумеју колико су „Јенкији“ омражени у латинској Америци (макар међу масама, не и компрадорским елитама) и колико је већини ставновника овог континента невероватно увредљиво постављање злочинца попут Елиота Абрамса као изасланика за Венецуелу.

Друго, Хуго Чавез и Николас Мадуро су дали власт, по први пут, масама венецуеланског народа, посебно онима који су живели у тешкој беди док је Венеуцела још била колонија САД. Ови људи немају илузије о томе шта би Гваидов режим значио за њих. И док већина присталица Чавеза и Мадура није утицајна нити богата, има их много и вероватно ће се борити да би спречили потпуну негацију свих достигнућа Боливарске револуције.

Треће, Латинска Америка се увелико мења, баш као што се то десило и са Блиским истоком. Сећате ли се како су годинама Израелци могли да нападају своје комшије уз скоро потпуну некажњивост и колико су слабе биле арапске армије? То се одједном променило када је Хезболах доказао целом региону, чак и свету, да „Осовина љубазности“ (САД, Израел, Саудијска Арабија) може бити успешно побеђена, чак и са упоредиво малим оптором без ваздушне моћи, морнарице и са врло мало оклопних јединица. Као што непрестано говорим – ратове не добија снага оружја, већ снага воље. Наравно, оружана снага помаже, поготово када се може пуцати из даљине, без ризика по себе и када жртва не може да узврати, али чим се оружана снага сретне са великом снагом воље, оружана снага нагло слаби. Постоји врло изражена могућност да ће Венецуела урадити за латинску Америку оно што је Украјина урадила за Русију: деловати као инзенађујуће ефикасна „вакцина“ против англоционистичке пропаганде. Аутохтони вођа попут Ева Моралеса, који је изразио своју пуну и тоталну подршку за изабрану владу Мадура, представља инспирацију народима латинске Америке, далеко ван граница Боливије. Руски амбасадор при УН је то исправно формулисао: постоје и други лидери које англоционисти желе да елиминишу након Мадура и замене послушним марионетама à la Гваидо или Дуке Маркез. На крају крајева, ово је типично дијалектички проблем: што је агресија САД према латинској Америци бруталнија и отворенија и што су успешнији преврати или чак и инвазије које САД организује, јачи је анти-амерички осећај који се ствара међу народима на континенту. Посматрајте то овако: САД је већ неповратно отуђила од себе народе Кине, Русије и Ирана, заједно са већином арапског и муслиманског света, и захваљујући овом удаљавању, представници Кине, Русије и Ирана уживају подршку својих народа у борби против англоционистичке Империје. Да ли се можда нешто слично дешава и у латинској Америци?

Закључак: усредсредити се на право питање

Да би се победили планови Империје против Венецуеле, од кључног значаја је да сви ми изнова и изнова понављамо: избор није Мадуро или Гваидо, избор није сиромаштво под Чавистима и просперитет под англоционистима. Овако агенти империје (било да су плаћени било да су просто глупи) желе да усмере дискусију. Прави улог представља питање о владавини права. О владавини права унутар Венецуеле, наравно, као и о међународној владавини права.

Студенте права прве године често уче да је сврха права не само „правда“ per se, већ и да обезбеди механизам за решавање спорова. Овај механизам је, признајмо, прилично несавршен, али га цивилизовани људи доживљавају бољим у односу на алтернативу. Алтернатива, узгред буди речено, јесте оно што се деси сваки пут када отпочне „хуманитарна интервенција“, а то је хуманитарна катастрофа.

Да, ово је типичан modus operandi неокона (и империјалиста, у ствари). Прво, изаберете државу коју треба дестабилизовати, потом окористите се својом контролом над међународним финансијским тржиштима и трговином да би се изазвала економска криза; онда, пошаљете своје сподобе које „промовишу демократију“ и агенте који ће утицати на подстицање протеста или, још боље, насилних нереда; након тога, пошаљете неке „неидентификоване снајперисте“ ако легитимна влада не користи довољно силе да сузбије протесте, потом прогласите вођу којег желите да замените„монструмом“, „животињом“ или чак „новим Хитлером“ и запретите да ћете га збацити. Након тога, обзнаните urbi et orbi да је „врло вероватно“ да ће „нови Хитлер“ масакрирати своје сопствено становништво, додајте томе операцију под лажном заставом ако је то потребно, а онда прогласите „коалицију вољних“ сачињену од „пријатеља“ државе коју желите да окупирате и који ће предузети мере због „неефикасности УН“, избегнете било какве помисли о међународном праву и причате само о „поретку заснованом на правилима“. Уверите се како руски Министар иностраних послова Лавров објашњава ову замену (термина):

Када слушате присталице Гваида, увек ћете чути да причају о томе како је Мадуро ужасан, како је у ствари ужасна економска ситауција у Венецуели, како су корумпирани чланови режима, итд. Све је ово димна завеса. Чак и оптужба да је Мадуро покрао последње изборе је димна завеса. Зашто? Зато што чак и да је Мадуро покрао на изборима, Гваидо није имао право да се прогласи председником, Трамп није имао право да га као таквог призна, а Империја није имала мандат да прети војном интервенцијом или чак нарушавањем суверене границе Венецуеле под смешним изговором о уносу хуманитарне помоћи, док у исто време држи државу под драконским (и потпуно незаконитим) санкцијама. Решење кризе проузроковане кршењем права не може бити целовито напуштање суштинских принципа права,  већ решење може бити само повратак законитости и права правним путем. Иако је ово очигледно, многи изгледа да заборављају на то, те вреди понављати. А овде, опет ћу поставити графику која у суштини говори о томе:

Најмоћније оруђе из арсенала Империје нису њене нуклеарне снаге или њене вајне, генерално неефикасне, војне снаге. Најснажније оруђе из арсенала Империје јесте њена моћ да усмери дискусију, да одреди на шта се ставља фокус, а шта се замагљује. Империјини стари добри ционистички медији чак диктирају које речи треба или не треба да се користе у дискусији (примера ради: никада не говорити о „незаконитој агресији“, већ о „хуманитарној интервенцији“).

Због овог, ми морамо говорити о „истинској суверености“, о „међународном праву“, о „уставним процедурама“, а и о „агресији“ и „претњи агресијом“ као ратним злочинима. Морамо наставити да захтевамо да се основних и фундаменталних принципа цивилизованих друштава (попут оног „невин док се не докаже супротно“) држе и владе и медији. Морамо одбити да дамо овлашћење владарима Империје да изјаве да имају право да у потпуности игноришу најсветије принципе установљене у светском поретку након Другог светског рата. Морамо наставити да инстистирамо да правичан међународни поредак мора бити мултиполаран; да усамљени хегемон никада не може обезбедити правду, а без правде нема мира. Коначно, морамо да без престанка захтевамо да свака држава и свака нација живе у сагласју са својим традицијама и веровањима и одбијемо став да јединствени политички модел мора, или чак икада и може, бити примењен универзално.

Све ове принципе неокони мрзе и радо би их заједно сврстали под један свеобухватни концепт, попут Орвеловог „crimethink“ (забрањене мисли). Углавном, неокони воле да користе термине попут „анти-Семита“ и „анит-семитски“ да би одбацили ове принципе, а ако то не успе, увек се може користити израз „терориста“. Не дозволите им да то чине: сваки пут када пробају тај трик, одмах га осудите за оно што јесте и наставите да се фокусирате на оно што је стварно битно. Ако успемо да натерамо неоконе да се баве овим темама, ми побеђујемо. Просто је.

Не могу да предвидим како ће се овај конфликт одвијати. Да ли ће безобразна ароганција „Јенкија“ бити довољна да се обзиљно разбуди народ Венецуеле и остатка латинске Америке? Можда. Моја нада и осећај ми кажу да се то може десити.

Са енглеског посрбио: Јован Пјешчић

(The Saker, 28. 2. 2019)

Categories: Посрбљено

Tags: Јован Пјешчић, Венецуела, Латинска Америка, Мадуро, САД, The Saker