НАТО освајачи и даље нису задовољни. Две деценије касније упркос свој пропаганди и корупцији елите НАТО је и даље најомраженије име на нашим просторима
(Извор)
Двадесет четвртог марта навршиће се две деценије од како су авиони и пројектили предаторске НАТО армаде започели оружану агресију на нашу државу супротно повељи Уједињених нација и међународном праву. Након седамдесет осам дана бомбардовања и масовног кршења хуманитарног права, НАТО је запосео територију јужне покрајине Србије коју већ две деценије држи под окупацијом.
Данас је свима добронамернима и објективнима јасно да се није радило о било каквој хуманитарној интервенцији. И сама Хелена Ранта је признала да у Рачку није било никаквог масакра. Вилијам Вокер и други чланови шпијунске мисије која је деловала под окриљем ОЕБС јавно су се хвалили да су уместо надгледања мировног процеса, они заправо наступали као обавештајна и логистичка претходница НАТО-а. Све што се после 1999. дешавало показало је да основни циљ НАТО-а није била заштита људских права, већ злоупотреба те идеје за класично геополитичко и агресивно овладавање простором, ресурсима и ширење оквира империје. Ни у једном тренутку западни службеници нису размишљали о стварном процесу помирења и враћању Космета под оквир демократске Србије. Управо обрнуто, јасно су радили на плану геополитичког черечења наше државе и изградње такозване косовске државности на начин да корпорације тадашњих извођача агресије (Кларк, Олбрајт) експлоатишу ресурсе и економију Космета.
Војска Србије и други делови наше оружане силе борили су се часно, храбро и мудро, тако да на терену нису поражени. Штавише, њихове операције скривања и измештања ресурса уз пуну контролу простора, данас се изучавају широм света. НАТО СР Југославију није поразио на бојном пољу, већ злочиначком претњом хуманитарним разарањем целе земље. Гађано је мноштво циљева који су забрањени па је тако бомбардована и зграда националне телевизије. Када ни разарање инфраструктуре није дало резултате, НАТО је кренуо да удара по болницама, возовима пуних путника и да баца такозване графитне бомбе које су разориле електро мрежу и остављале читаве градове без струје. По градовима су бацане касетне бомбе, а бомбардовање осиромашеним уранијумом затровало је просторе на коме једнако живе и српски и албански народ. Клинике у Македонији пуне су Албанаца са Космета који се лече од малигних обољења изазваних бомбардовањем.
Mиша Ђурковић (Извор: Православље)
НАТО снаге су агресију на остатак наше државе наставиле другим средствима одмах после бомбардовања. Помогнута је операција промене режима, након чега су амбасаде западних земаља и међународне организације које запад контролише почеле да „реформишу Србију“ овладавајући по дубини значајним сегментима наше државе. Преко својих агената утицаја запад је демонтирао заједничку државу претварајући је у привремени провизоријум, а затим је помогао финално одвајање Црне Горе. Преко реформатора војске, убрзо је у пензију отерана читава гарнитура ратних команданата, а њено бројно стање и наоружање смањени у су на ниво којим је безбедност земље озбиљно угрожена. Високо и основно образовање су буквално разорени, медијским простором овладале су стране корпорације уносећи отров којим се директно подрива вредносно и ментално здравље нације. Банке, финансијски сектор и најважније привредне гране скоро комплетно су предати у руке странцима итд. Резултат реформи је такав да у земљи данас живи мање од седам милиона људи, да се две трећине БДП производи у свега 100 километара од Новог Сада до Београда, да имамо највеће социјалне разлике у Европи, да је у 2016 рођено најмање беба од 1918…
НАТО освајачи и даље нису задовољни. Две деценије касније упркос свој пропаганди и корупцији елите НАТО је и даље најомраженије име на нашим просторима. Црна Гора и Македонија су голим насиљем утеране у тај тор, а Србија и Република Српска се и даље опиру упркос све израженијим претњама да и ми морамо да се сврстамо у ред ових усрећитеља и модернизатора човечанства.
Овде нема простора за анализу међународних последица 1999. Код свих озбиљних људи и држава то је био сигнал да НАТО троцкисти немају намере да стану и да ће покушати своју перманентну револуцију да наметну свима. Опште је место да без 1999. не би било ни Путина ни Си Ђинпинга.
Најважнија битка коју ми водимо јесте битка за сећање, и за право да истину пренесемо на нашу децу. Једна велика држава је отворено прокламовала како је циљ српске европеизације промена свести, а њен амбасадор је рекао да је неопходно да схватимо и да почнемо да учимо децу како нас је НАТО бомбардовао за наше добро. Овај „добронамерни“ човек је Богу хвала одавно отишао од нас, као и онај што нам је претио како ће нам отети и Војводину и Рашку област.
А ја ћу у својој држави моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом, како су за агресију најодговорнији злочинци Бил Клинтон, Тони Блер, Герхард Шредер, Хавијер Солана, Весли Кларк и Мадлен Олбрајт. И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врате у састав Србије и да се с поносом поздрављају са „Догодине у Призрену!“. Амин.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 14. 3. 2019)
Погледајте и послушајте још
Categories: Преносимо
Na sve ovo mogu da se nadovežem, da je naš strateg, vrhovni vođa i guru otkazao obeležavanje 20 godina od početka NATO agresije, koja je vojnom paradom i preletom naših aviona trebala da se održi u Nišu 24.03.
Pametnom dosta.
(izvinjavam se za latinicu, šaljem sa šugavog telefona, hvala).
Леп чланак г. Ђурковића поводом двадесет година од злочиначке НАТО агресије на нашу земљу и отимања наше Покрајине Косова и Метохије. Али треба погледати истини у очи. Видећемо да Запад није одустао од тихе менталне и праве окупације Србије. Раздвајањем Црне Горе, успели су да је уведу у своју Алијансу. А и Србију припремају за такав епилог. Прави разлози за бригу су што наша власт не само да не показује знаке отпора њима, него им, изгледа, иде у сусрет. Како другачије тумачити дочекивање Генералног секретара НАТО пакта Столтенберга са хлебом и сољу као пријатеља? И његово предавање нашим студентима о безопасности загађења са осиромашеним уранијумом? И поруке да полако предајемо забораву сукобе са њима. А, на питање, зашто не можемо да пошаљемо наше војнике и полицајце на Косово и Метохију по одредбама Резолуције СБ УН 1244, наша власт одговара да би то изазвало сукоб са НАТО снагама у Покрајини. Значи, све што би, макар симболично, показало наше враћање на отету територију, не долази у обзир. Иако смо у пријатељству са окупатором. А да се “бунтовни” Срби не би случајно усудили да ураде нешто у виду отпора, плански је извршено разоружавање Војске Србије. И прекинута је традицинална војна обука младих нараштаја..
Лепо је то, све се слажем, али бескорисно је бити Калимеро. Не могу више да слушам о томе како велике силе, а нарочито Америка раде шта хоће, мимо “међунароног права”, kако лажу и користе најпрљавију пропаганду, итд. Добро јутро! Али шта је требало чинити, где смо ми погрешили и да ли можемо да извучемо неке закључке из тих грешака? Поставља се питање одговорности српске власти и “елите”. Њихов задатак је био да добро процене однос снага, препознају неправду и да донесу најбоље могуће одлуке по српски народ. Ту су (смо ми) заказали. Овако нам се понавља 1914. и 27. март., Стара Србија, Крајина, Косово, Црна Гора…
Па “Кардинале Ришеље”, било би добро да чујемо неки предлог, како да избегнемо своје сукобе са светом. ДОС је био врло самоуверен, пре и после 5. октобра 2000. године, да ће политиком добрих односа, која се граничила са капитулацијом, успети да промени гледање великих сила на Западу. У том свом убеђењу, говорили су да је недостатак демократије узрок свих неспоразума. За питање отетог Косова и Метохије су говорили да је то “само” демократско питање. Уведена је демократија у Србији и то на велика звона. Чак су и “диктатора” Милошевића изручили суду “светских демократа”. А када је дошло на ред питање Космета, добили су одговоре који им се нису нимало допали. Како је време пролазило, све су мање веровали у ту своју тезу о Космету као демократском питању У последње време су кренули да прихватају погледе агресора и окупатора јужне покрајине. И почели да заступају њихове намере и ставове. Није била у питању процена односа снага Србије и агресора. У питању је био однос слободарског духа ове земље и овог народа према освајачима кроз историју.
Спокојно и радосно, тихо и благо сведочим, после неизрецивог, метанојског боравка на Светом и Заветном Косову и Метохији – био сам на кућном прагу, огњишту, у молитви и Причешћем, свој на своме, у Свемилосном Господу, Њиме и кроз Њега – нема предаје, пристајања на издају нема, има, постоји само Завет и Истина, Косово и Метохија, Србија и Србље, слобода и вера… Дубока захвалност организаторима путовања, сапутницима, најдубља захвалност див – јунацима који су нас дочекали, а који живе Господа својим животом на Светој, окупираној земљи, у пуноти радости патње и крстоносног опстајања, Господу слава и хвала вавек ! Ваља опет, ускоро, ићи и бити свој на своме…