Топинг метода је пример давно превазиђене праксе орезивања, која се више не користи нигде у свету. У свим градовима САД ова метода је строго забрањена, а у неким државама за овакво орезивање се наплаћује казна од 1.800 долара по стаблу

Фото Т. Отковић

Под изговором реконструкције овог дела града, градске власти су одлучиле да орежу неколико километара дугачак двоструки дрворед, један од најлепших у Београду, од Душанове до Рузвелтове улице. У ту сврху ЈКП „Зеленило Београд” је користило најдеструктивнији метод орезивања, тзв. топинг методу, која подразумева одсецање целокупне крошње дрвета, тако да од бујног и здравог стабла остане само дебло.

Топинг метода је пример застареле и давно превазиђене праксе орезивања, која се више не користи нигде у свету. У свим градовима САД ова метода је строго забрањена, а у неким државама за овакво орезивање се наплаћује казна од 1.800 долара по стаблу. Амерички Институт за стандарде прописима који се односе на одржавање дрвећа и градских дрвореда, индустријским стандардом А300 строго је забранио топинг метод орезивања.

Све међународне арбористичке и еколошке организације (International Society of Arboriculture, European Arboricultural Council, Tree Care Industry Association) изричито су против топинг методе орезивања и на њиховим сајтовима може се наћи детаљан опис његових штетних последица по здравље стабала.

Између осталог, наводе да уклањање свег лишћа покреће различите механизме преживљавања дрвета, који доводе до убрзаног раста изданака, што исцрпљује дрво. Ако дрво нема залихе ускладиштене енергије да то учини, бива озбиљно ослабљено, не може да се одбрани од болести и инсеката и постепено трули. Превелики резови отежавају зарастање и лако постају заражени, а изложена дрвна ткива почињу да пропадају. Без крошње, дрво је изложено сунцу, што доводи до сушења и пуцања коре и опекотина ткива.

Уништавање целокупне крошње дрвета нарушава осетљив однос између лишћа и корена, што доводи до постепеног одумирања корена, те дрво постаје склоно паду. Убрзани раст више изданака испод сваког реза формира танке гране које имају вишеструко слабији спој са стаблом од оних које дрво природно формира. Зато су ове гране далеко подложније ломљењу и паду при ветру или снежним падавинама. То Београђани имају прилику да искусе сваки пут када дуне кошава или падне јачи снег.

Ово су све разлози због којих су градске управе у развијеним земљама Запада, штитећи се од великих трошкова замене дрвореда и плаћања надокнаде за штету насталу падом грања и стабала, строго забраниле топинг метод орезивања.

То нас доводи до питања зашто су се наши градски оци одлучили за примену овог превазиђеног, радикалног и деструктивног метода на вишекилометарском дрвореду, и то још у тренутку када се Београд високо котира на листи најзагађенијих градова света?

Некад бујан дворед, сада је претворен у сабласну колону бледих стабала са патрљцима грана уперених у небо, као да моле за милост.

Али наше, иронично названо, „Зеленило Београд” нема ни трунке милости. Од свих метода за орезивање градских дрвореда препоручених од релевантних међународних организација, изабрали су баш ону коју те организације строго забрањују.

Наши вајни стручњаци ћуте. Једино што се усуде да проговоре је „Па порашће…”

Татјана Отковић

(Политика, 15. 3. 2019)

Categories: Вести над вестима

Tags: Београд, Зеленило Београд, Татјана Отковић, дрворед