О прекиду општења са Цариградом у тексту Синода СПЦ уопште нема помена
У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења.
Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим.
Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије.
Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа!
Епископ бачки Иринеј
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Лични став Епископа бачког Иринеја доводи у смутњу вернике СПЦ,
с обзиром на саопштење Синода СПЦ по питању – „Став СПЦ о црквеној
кризи у Украјини”!
Ако Епископ има лични став по том питању, онда је то прво морао разрешити
са браћом Архијерејима, па тек онда изаћи са својим личним ставом пред вернике.
Овако, остаје дилема: Како прихватити став СПЦ, по том питању, а како
разумети – ”лични” став Епископа Бачког Иринеја, по том питању?
Округло па на ћоше, баш као што се каже и у једном вицу о Другу Титу:
”Пита возач/шофер Друга Тита на раскрсници: ‘Друже Тито, да скренем
лево или десно? А Друг Тито – ”мудро” одговара: ” ДАЈ Ж/МИГАВАЦ
ЛЕВО, А СКРЕНИ ДЕСНО?’ ”
Дакле, не прихвата се општење са новим украјинским поглаваром, а остаје се
у општењу са оним који га је именовао на тај положај?
Драган Славнић
@Драган
Лични став Њ.П. епископа Иринеја не доводи у заблуду никога ко није злонамеран и ко је пажљиво прочитао оба саопштења.
Овим текстом се само појашњава саопштење Светог Синода. Конкретно, указује се на чињеницу да је одлука о прекиду општења у надлежности Светог Архијерејског Синода, и да сходно с тим, Свети Синод не може да наложи да се прекине општење с расколницима, већ само да то предложи. Сваки архијереј који зна ишта о црквеним канонима – дакле, сви они – јасно ће послушати тај савет, чак и у одсуству званичне одлуке Сабора. Камо среће да фанариотски безумници имају и приближно толико обзира за саборност Цркве, уместо што се угледају на самовољу и властољубсе папских отпадника.
Следећи исправан пример Синода, и Њ.П. епископ Иринеј одбија да узурпира права надређених му органа, и тако своје разјашњење, које је савршено у духу првобитног саопштења, представља као тек “лични став”, иако је тај његов став, због своје садржине, једнако меродаван колико и саопштење које му је претходило.
Дакле, све је савршено јасно. Расколних и фанариостки етнофил Вартоломеј, заједно са свитом од њега лично рукоположених истомишљеника, налази се на корак од тога да га СПЦ и званично прогласи за то што већ јесте у очима већине. Неко ће можда рећи: зашто СПЦ оклева? Не оклева, већ покушава да спречи нови Велики раскол давањем последње шансе безумницима да се призову памети.
Молимо се Господу да уразуми фанариоте!
Став Српске православне цркве о црквеној кризи у Украјини
…………………….
5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења.
http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
++++
И
САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ЗАПАДНОАМЕРИЧКЕ: ПОВОДОМ СВЕПРАВОСЛАВНИХ САСЛУЖИВАЊА ТОКОМ 2019. ГОДИНЕ
Током прве недеље Поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља – тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13).
С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле збуњујуће и нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће:
Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били општењу. С тим у вези, саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету.
Епископ Западноамерички Максим
http://borbazaveru.info/content/view/11500/1/
Ако је било неких недоумица у вези са смислом Саопштења, као што каже еп. Иринеј у уводу свог текста, онда је требало на њих да одговори Синод новим саопштењем, а не еп. Иринеј својим “личним ставом”. У том смислу потпуно је непотребно лично обраћање еп. Иринеја, које релативизује саопштење Синода, указујући да су у овом случају и акривијско и икономијско поступање тобож једнако исправни. А нису.
То је јасно из исправне премиса коју је еп. Иринеј изрекао:
“…не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца.” Ако се не може пренебрегнути оппштеобавезујућа канонска норма, то значи да иконоимијски приступ није легитиман, и владикин закључак, дакле, није исправан. Он је овим својим “округло па на ћоше” личним ставом практично рекао да се не слаже са Саопштењем Св. Синода. Он има право да се не сложи, али рекао бих да је објављивање тог неслагања на званичном сајту СПЦ вид злоупотребе сајта. Свој лични став је требало да објави на сајту своје, бачке, епархије.
@Родољуб Лазић
“Свој лични став је требало да објави на сајту своје, бачке, епархије.”?!
Ни на том сајту не може да објављује ”личне ставове” који су у
супротности са званичним ставом СПЦ, по питању црквне кризе у Украјини,
јер било која епархија није лично власништво надлежног епископа,
већ саставни и неодвојиви део СПЦ, која се већ изјаснила по реченом
питању.
Изгледа да је ”лични” став, по том питању, изнео и Епископ Максим из Америке,
виђено из приложеног линка у коментару @Грешан?!
Драган Славнић
@Драган
Међу епископима ЦП на које се односи саопштење Епархије западноамеричке нису ни Вартоломеј нити било ко други ко је саслуживао са расколницима.
Да јесу, Њ.П. епископ Максим би свакако био у криву, не само због саопштења Сабора, већ и чињенице да је, у складу са црквеним канонима, свако ко улази у литургијско општење с расколницима и сам у расколу.
@ Хаеул
Тешко да се саопштење еп. Максима не односи на Фанар, како тврдите. Из овога: “Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама.” Дакле, са СВИМ православним епископима СВИХ Православних Цркава. С обзиром на то да
1) Фанар има своје епархије у Америци
2) фанарски епископи свугде, па и у Америци, признају ПЦУ и помињу Думенка
јасно је да еп. Максим улази у у литургијско општење са “православном” “црквом” Украјине.
@ Драган
Има право сваки епископ да изрази неслагање са ставом Сабора, али мора да му се повинује.
Поуздано знам да су многи епископи, почев од Данила (Крстића) били против уласка и останка СПЦ у Светски савет “цркава”, и то је јавно износио. Али није напуштао Сабор.
@Родољуб Лазић
”Поуздано знам да су многи епископи, почев од Данила (Крстића) били против
уласка и останка СПЦ у Светски савет „цркава“, и то је јавно износио. Али није
напуштао Сабор.”
Није познато да је АС СПЦ ратификовао, донео Одлуку о ступању СПЦ
у ”Светски савет цркава”.
Патријарх Герман је “потписао” тај улазак, али АС СПЦ то никада није аминовао.
Драган Славнић
Факат је да је СПЦ од, чини ми се 1965. године, члан ССЦ и да нико од архијереја то није сматрао Германовим “разбојничким”, самовољним поступком. Да је тако како кажеш, сви они који су били против могли су да кажу – “чекај, па Сабор није донео ту одлуку, ти ниси облашћен да то урадиш.” Али то није урадио нико.
Такође је познато да је деведесетих година Сабор донео одлуку о изласку из ССЦ, али је та одлука на невероватан начин повучена. Е сад, како може бити донета опдлука о напуштању ако није била донета одлука о изласку?
На интернету сам у међувремену пронашао овај текст вл. Артемија из 2004. године, објављен у часопису “Св. кнез Лазар”:
“Srpska Crkva je postala član na „mala vrata”, pomalo nečasno. Naime, u posetu je došao generalni sekretar Visert Huft i zamolio da se i Srpska Crkva učlani, bez obaveze na potpisivanje nekih teoloških dokumenata koji bi bili dogmatski i kanonski neosnovani. Tadašnji Sveti Sinod (ne, dakle, Sabor) SPC, sa Patrijarhom Germanom na čelu, odlučio je da se i Srpska Crkva učlani. To je prihvaćeno i ozvaničeno na zasedanju Centralnog Odbora SSC negde u Africi 1965. godine.”
http://www.novinar.de/2007/10/25/spc-je-jos-uvek-clan-organizacije-svetski-savet-crkava-zasto.html
У том тексту вл. Артемије се залаже за иступање из ССЦ.
Но, нема потребе сад се бавити чланством СПЦ у ССЦ, то сам навео само као илустрацију о томе да епископи могу имати свој лични став који је различит од званичног става Сабора.
Став Српске православне цркве о црквеној кризи у Украјини
…………………….
5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења.
http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
++++
Јасно, да не може јасније.
Уз подсетник, да се можда не односи баш на све архијереје.
Рецимо цариградског.
Који је, на бадњи дан лета Господњег 2019 године, у Фанару саслуживао са лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком. http://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/791/novi-stepen-raskola
А добра прилика да му се саопшти да је ван општења са православнима је његова потврђена посета када долази на позив СПЦ да саслужује на прослави 800 година од оснивања Србске православне Цркве.
@Родољуб Лазић
Побогу, па ЦП, коју сам поменуо у коментару на који сте одговорили, јесте “Фанар”. Као што сам навео, ниједан од епископа ЦП који ће посетити нашу епархију у САД није богослужио с расколницима, и као такав, у одсуству релевантне одлуке САС СПЦ, није неко кога је било ко од српских епископа дужан да заобилази.
Ни РПЦ није прекинула општење с ЦП у целини, па не видим зашто ми треба да то учинимо. Далеко је мудрије прекинути општење са Вартоломејом и онима који су се лично умешали у ситуацију у Украјини. И то не зато што и многи други не сносе своју одговорност, већ зато што је сам Вартоломеј највећи проблем. С другим епископима ЦП би се и моган пронаћи заједнички језик. Њега, и шачицу њему најближих, заиста једино Бог може уразумити.
@Родољуб Лазић
Ти из novinar.de су не само злонамерни, већ и спектакуларно необавештени о црквеним стварима, и безброј пута су ухваћени у лажи. Као и сваки таблоид, само се прихватају неких контроверзних тема, саблажњавајући народ и терајући га од Цркве, а глуме неке вернике и родољубе. Гнусно.
@Хаеул
“Далеко је мудрије прекинути општење са Вартоломејом и онима који су се
лично умешали у ситуацију у Украјини. ”
Појасните то, молим Вас, – ”прекинути општење са Вартоломејом…”
Да ли се мисли на потпуни прекид општења – или само црквено-дипломатски, а
не прекидати литургијско општење?
”С другим епископима ЦП би се и могаo пронаћи заједнички језик. Њега, и
шачицу њему најближих, заиста једино Бог може уразумити.”
Ако су ти ”други епископи” у литургијском општењу са Вартоломејом,
а СПЦ или РПЦ су са њима у литургијском општењу, онда су, посредно –
преко њих – и у општењу са Вартоломејом, зар не?
Драган Славнић
@Драган
Манимо се детињасте аритметике, јер у политици – свакој, па тако и црквеној – један више један неретко није два.
Поента је да се с неким тако лукавим и пакосним, какав је Вартоломеј, мора борити мудро, како им наши поступци не би ишли на руку. Притом, мора се водити рачуна да се у обрачуну с њим не нанесе штета Цркви.
Канони су ту да зарад Црквеч није Црква та која постоји ради канона. Зато је неразумно аутоматски прекинути општење са свима који се чак и посредно могу довести у везу са расколницима, и то не зато што то није канонски оправдано – јесте – већ зато што то гура и оне који се још нису изабрали страну у непријатељски табор, и води нас у раскол.
А раскол је грех који, по речима Св. Јована Златоуста, “ни крв мученичка не може сапрати”. Зато не смемо дозволити да нас наша тврдоглавост, или пак ревност која помрачује разум, учини непосредним учесницима у стварању раскола.
Нека ово буде упозорење свима који мисле да је канонски еквивалент блицкрига разуман одговор на Вартоломејево безакоње.
“Нека ово буде упозорење свима који мисле да је канонски еквивалент
блицкрига разуман одговор на Вартоломејево безакоње.”?!
А, зашто применисмо ”каноски блицкриг” према Аетемију, а ”гледамо кроз прсте”
Вартоломеју???
Ако је Артемије ”расколник”, и са Њим завршисмо очас посла, по оној народној –
”Два без душе, трећи без главе”, зашто, онда, за раскол Вартоломеја тако
лицемеримо???
”Криво седи, а право беседи!”
Драган Славнић