Бојана Петровић: Јасеновац – место на ком је човек постао Сатана

И док у Хрватској буја новоусташтво, наша млада поколења не знају ни шта је оно старо (усташтво), не знају шта је Јасеновац, каже Бојана Петровић, апсолутни победник 25. такмичења беседништва на Правном факултету у Београду 

Бојана Петровић (Фото: Печат)

Крушевљанка Бојана Петровић, студент четврте године Правног факултета Универзитета у Београду са просеком 10, освојила је прву награду у категорији слободна тема, прву награду публике и постала апсолутни победник јубиларног 25. такмичења беседништва које се на Правном факултету у Београду одржава већ четврт века. Бојанин бриљантан говор изненадио је многобројне слушаоце не само избором слободне теме под називом „Сто пута изговорена лаж постаје истина“, а којим указује на кулминацију историјског ревизионизма логора смрти Јасеновац, него и необичном зрелошћу двадесет двогодишње девојке која нас 75 година од Другог светског рата упозорава да заборав српских жртава усташког покоља у хрватском систему логора нацију води у смрт.

Чиме сте били мотивисани да међу толико актуелних тема изаберете покушај историјског ревизионизма још увек некажњеног усташког злочина?

Већ дуго у медијима, у најновије време све учесталије, стижу вести о историјском ревизионизму у Хрватској, где се на насловним странама новина логор Јасеновац јавности представља као место где су игране позоришне представе, што је крајње изругивање жртвама и негирање покоља који се десио у Јасеновцу и другим хрватским логорима. У мени то изазива осећање згранутости и неверице да неко на тај начин поново убија жртве, људе међу којима су најбројнији били Срби. Мом хришћанском бићу је жао свих који су тамо пострадали, али као родољуб највећу жалост осећам за бројем пострадалих припадника моје нације. Настојање да се број жртава радикално умањи упркос многим документима о страдању читавих српских села из Хрватске и Босне доживљавам као тешку неправду и сматрам да је велика опасност да се такав злочин заборави. Мислим да је то за нас као мали народ, чији је опстанак и у најновије време угрожен, важно питање и очекивала сам реакцију јавности. Ми, напротив, годинама ћутимо, и веома ме погађа чињеница да моје колеге, посебно с других факултета, ништа не знају о Јасеновцу.

Ко је код вас пробудио ту љубав и бригу за свој род и отаџбину?

То ме сви питају, мислећи да је можда неко од мојих предака страдао у Јасеновцу. Срећом није, ја сам из Крушевца, отуд су ми родитељи и сви моји преци, али у суштини свога бића осећам националну припадност и све Србе осећам својим родом. При томе не видим себе као неког „Србенду“, како нас неки погрдно зову, нити сам шовиниста, али никако не бих волела да мој народ нестане, што је била основна намера оних који су Србе на најзверскији начин убијали у Јасеновцу. Зато ме врло боли што се млади људи данас олако асимилују, што нашу историју и нацију препуштамо забораву, и то ме је подстакло да беседим на ту тему. Напросто није нормално да је мојој генерацији „страшно“ када страдају неки други народи, да су ужаснути страдањем Јевреја у Француској или жртвама тероризма било које друге нације, што јесте за сваку осуду, а када треба да се прича или обележи страдање Срба, кажу „ма дај, доста више на ту тему“.

Како, као интелектуалка и будући родитељ, мислите да је могуће да се буди и негује свест о националном осећању код потомака?

Као неко ко је осећање о припадности нацији и љубави за отаџбину понео из своје куће, сматрам да је пресудно родитељско васпитање од ране младости, а касније образовање које се стиче од вртића преко основне и средње школе до факултета. Моји родитељи, једноставно, воле своју државу, и мени увек говоре да треба да је волим. Позитиван однос према српским вредностима пренели су и на мене. Али не у смислу да будем бунтовник и подижем револуцију него да никада не заборавим своје корене. У томе није било никакве политике, јер су моји родитељи аполитични у смислу страначке припадности и деловања. Кроз школовање и даљу интеракцију с људима у мени се то осећање националне припадности даље развијало, па сам почела да примећујем да ми увек страдамо и да смо на крају увек ми криви.

Мислите ли да такво расположење постоји код већине младих људи којима сте окружени, не само на вашем факултету него уопште?

Нажалост, млади људи су потпуно дезоријентисани под утицајем разних фактора и нарочито медија. И дефинитивно, у васпитању и образовању младих нараштаја направљена је грешка, свесна или несвесна. Да ли је то неучење, или олако и погрешно учење историје, или системска грешка, у то нисам сигурна јер мислим да са оволико година немам довољно искуства и зрелости да одговорим на тако озбиљно питање. Сматрам да је генерација мојих родитеља у процесу транзицији дубоко разочарана, а њихове наде опасно изиграване током деценија па су они својој деци саветовали да беже из Србије јер је овде лоше и нема будућности, из чега је створена свест да је све страно добро, а све наше катастрофално. Последице тога су очигледне на сваком кораку.

Како да вратимо украдену наду, како да подстакнемо родољубље код младог нараштаја и потребу националне припадности?

Није лако, али није ни немогуће. Знам много младих стипендиста, феноменалних будућих научника који су одлучили да не оду него да остану у Србији. То је велики потенцијал коме треба дати шансу и помоћи му да се национално освести у најпозитивнијем смислу те речи. Значи, афирмисати реч родољуб која је скоро нестала из наших речника и која значи волети себе, а не мрзети друге. Наши млади људи су и те како интелигентни и способни да схвате, само их не смемо збуњивати поистовећивањем речи националиста са шовинистом, јер те речи имају дијаметрално супротно значење. Њима нико није објаснио последице немарног понашања према својој историји и прецима, а то је неопходно.

Београдски Правни факултет неретко је означен као „легло“ младих националиста у негативном смислу, а понекад и као место подстицања фашистичке идеологије. Као студент овога факултета, у којој функцији видите овакве квалификације?

Не, одговорно тврдим да такве квалификације немају никаквог основа. Најкраће – нетачне су. Истина је, једино, да смо ми факултет с највише студената, и да на њему има и професора и ђака који су национално освешћени, али ништа више од тога. Дакле, свака таква и слична квалификација вероватно је у функцији спречавања да до националног освешћења дође.

Појединци и институције у Хрватској, подржани од државе, посвећени су затирању сваког трага о великом злочину. Својом небригом, немаром и заборавом, осим малобројних изузетака, ми као да желимо да им помогнемо у томе!?

Нажалост, да. Ми као да уопште нисмо свесни шта значи то дугогодишње деловање хрватске државе и институција на једној страни, и немар и заборав који имамо на нашој страни. То је крајње неодговорно према нама самима, јер бројчано нисмо велика нација и немамо права да заборавимо ни своје невине жртве, ни оне који су својом крвљу створили српску државу. Кад сам хтела да кренем у истраживање о Јасеновцу, схватила сам да у Београду не постоји музеј какав доликује овом злочину, у коме бих могла да видим историјске и материјалне доказе о Јасеновцу. Да подсетим, у Музеју Холокауста Јад Вашем у Израелу међу милионским именима јеврејских жртава и назива места злочина налази се и Јасеновац, а у Београду нема никаквог знака ни помена о том месту стравичних злочина. Иницијативи да се тај злочин квалификује као геноцид, какву су пред међународном заједницом покренули Јермени због жртава турског злочина, и не постоји. И наравно да наше генерације не знају ништа о Јасеновцу. О странцима који дођу у Београд да и не причам.

Бојана Петровић (Фото: Печат)

Национални немар за сваку осуду

Могу да разумем Хрвате који ревизијом историје желе да сперу руке од крвавог покоља Срба, Јевреја, Рома и својих сународника, али никако не разумем нас Србе који ни 75 година од злочина нисмо направили споменик жртвама у Србији, јер у Јасеновцу су скоро сва обележја злочина уништена.

Ми смо спремни да направимо спомен-обележје поводом страдања неких других народа, али не и свога. Ту, заиста, можемо и треба да учимо од Јевреја, а како – показао нам је проф. др Гидео Грајф који је ових дана у Београду представио своје монументално историјско дело „Јасеновац Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности“ са текстом на хебрејском, енглеском и српском језику. Овом књигом свету је приказао 57 монструозних начина уморства око 800.000 Срба, 40.000 Јевреја и 80.000 Рома у логору Аушвиц у НДХ!

Беседа „Лаж изречена довољно пута постаје истина“

Сто пута поновљена лаж је истина. Сто пута поновљена лаж је, колеге и професори правници, истина и ту даљег доказивања нема!

Нећу вам говорити о такмичењу у Јасеновцу у коме је победник србосјеком пререзао 1.360 српских вратова за једну ноћ. Нећу вам говорити о усташким огрлицама од српских очију – плаве девојачке очи поклон за поглавника Анту Павелића. Нити ћу вам говорити о дављењу српске деце на ушћу Уне у Саву, ни о убијању српских одојчади маљем на очи њихових мајки.

Истина о логору смрти Јасеновац, истина о броју мучки убијаних Срба, Јевреја и Рома опомиње садашње и будуће нараштаје. Опомиње да злочин не само да може да прође некажњено већ да злочинац може да постане жртва.

Не верујете? Пођите у загребачку катедралу и добићете молитву за проглашење светим блаженог Алојзија Степинца. Бискупу крвавог крста и официрима НДХ служи се света миса задушница док се њиховим жртвама не зна ни гроб ни име! Пођите у Јасеновац и видећете…, ма немате шта да видите! У меморијалном центру нема фотографија жртава, нема одеће и обуће логораша, нема пећи у којима су живи људи претварани у пепео, нема ножева којима су их одране клали. Нема јама. Јасеновац је празна ливада.
Нема лешева, нема гробова, нема ни злочина. И док логор Аушвиц тонама људских коски, тонама обуће и личних ствари логораша подсећа шта се дешава када једна нација сматра да је супериорнија од осталих, логор Јасеновац пада у заборав.

Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац, институција од немалог значаја у Хрватској око које се окупљају млади научници и интелектуалци тврди да су заробљеници у Јасеновцу поправљали Фордове и Мерцедесове аутомобиле, да су израђивали уметничке бравуре, играли позоришне представе. Јесте ли чули истраживања од пре две недеље? У Јасеновцу се умирало од болести! Од умањивања броја жртава дошло се до апсолутног негирања злочина. Има хрватских научника који тврде да не постоји ни једна једина фотографија мртвог тела из логора Јасеновац. Ову тврдњу демантовао је син једног од посланика садашње владајуће странке у Хрватској. Овај младић је пре 20 дана на свом фејсбук профилу објавио фотографију усташе који држи одрубљену главу Србина уз поруку „Свим ’пријатељима’ Србићима сретан Божић“. Али није сва омладина у Хрватској задојена усташтвом. Многи га се гнушају, а пример човекољубља је Хрват из Задра који је графит „Уби Србина“ преправио у „Љуби Србина“. За ово дело мира добио је кривичну пријаву због уништавања туђе имовине. И док у Хрватској буја новоусташтво, наша млада поколења не знају ни шта је оно старо (усташтво), не знају шта је Јасеновац. Док Хрватска годинама темељно, стрпљиво и упорно ради на мењању историје, ми ћутимо!

Наше институције ћуте, наши интелектуалци ћуте, наша власт ћути! У петак је изашла вест да наш, српски, филмски пројекат „Србија 100 година после Солуна“ говори о 88.000 жртава у Јасеновцу. Можемо ли горе? Боље и да ћутимо. „Они који се не сећају прошлости, осуђени су да је понове“, рекао је Џорџ Сантајана. За пет година Јасеновац ће се спомињати као радни логор, ако уопште буде логор. За 15 година хрватска деца, странци, наша деца пролазиће испод споменика Камени цвет и неће знати да је ту масакрирано преко пола милиона мушкараца, жена и деце. Ма које они нације били – Срби, Јевреји, Роми, Хрвати на том месту човек је човека зверски убијао. На том месту човек је постао Сотона. На том месту, на тој данас празној ливади, постојао је пакао.

Овим не ширим мржњу према хрватској држави и њеном народу.

Чињенице о којима говорим плод су политике. Њихови властодршци јако паметно користе нашу равнодушност. Креирају будућност негирањем прошлости и штеде своје потомке скидајући љагу са своје историје и својих предака. У неким новим уџбеницима историје речима Туђмана НДХ ће се спомињати као „израз повијесних тежњи хрватског народа“, а нирнбершких 600.000 жртава у Јасеновцу, које су већ сада сведене на 20.000, ускоро ће сасвим нестати. Али крв се крвљу не кажњава. Највећа казна злочинцу је опрост и ми смо му опростили. Највећа казна жртви је заборав. Па зашто смо ми наше жртве тако сурово казнили? Зашто их заборављамо? Зашто не учимо наша поколења о светим српским новомученицима јасеновачким, јадовничким, пашким? Зар се стидимо што су наши преци док су их клали испевали народне песме попут оне „Немој драги косит поред Саве, покосићеш моје косе плаве“?

Знате ли како је настала песма „Ђурђевдан“? Шести мај 1942. година. Хладно сарајевско јутро. Србима је приређен Ђурђевдански уранак. Одводе их у Јасеновац, да се не врате. У возу смрти у вагону без кисеоника и наде један младић, из пркоса, почиње да пева: „Пролеће на моје раме слеће, ђурђевак зелени, свима осим мени.“ Зато, никада не смемо заборавити жртве логора смрти Јасеновац. Само колективним сећањем и заједничком бригом можемо учинити да њихове душе коначно уместо вапаја запевају: „Еј! Ево зоре, ево зоре, Богу да се помолим!“

Разговор водила: Невенка Стојчевић

Наслов и опрема: Стање ствари 

(Печат, 8. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

11 replies

  1. Бојана,
    Тебе и твоје Богом благословене родитеље да сачува Онај ко је Пут, Истина и Живот.
    А ти које помињеш, који по други пут својим ( не ) чињењем убијају нашу браћу, сестре и њихову јадну дечицу, примиће своју плату.
    И од грађана наше отаџбине.
    Даће Бог !

    Свиђа ми се

  2. Морам само рећи,браво Бојана, свака реч ти мима места, а наше власти нек се над овим замисле-

    Свиђа ми се

  3. Ово је будућност Србије.

    Само, у једном грешите, Бојана: ми, данашње генерације, знамо о историји и страдању нашег народа више него што су знали наши родитељи, што је ипак напредак.

    Свиђа ми се

  4. Lijepa i pametna đevojka!

    Свиђа ми се

  5. Свака част, Бојани!
    Није често да се у говорништву стекну и изврсан говор и суштинска порука/вапај.

    Oно што бих напоменуо, јесте да је онај што је у Задру дописао љ на уби Србе, учинио је то пре свега зато што је политичар, а након тога хвалио је полицију и кудио српске медије што шире дезинформације, мржњу итд. Хоћу рећи политика Хрвата је увек иста према Србима било да су ,,леви“, ,,десни“, усташе, домобрани, домољуби, суверенисти, хдз-овци, мост-овци, итд.

    Такође, нисам сигуран да је истинита прича о настанку приче Ђурђевдан. Милслим да је извесни професор Видовић више пута то износио. Ал’ не мари, поента у изврсном говору је била и више него на месту.

    Свиђа ми се

  6. Primer jedne devojke srpkinje,kako bi trebalo da devojka sa 22godine(a nekad je bilo i ranije,mada je i ovo retkost,u moru dosadnog egocentrizma i egoljublja-tako predviljivog i dosadnog) da bude zrela,samostalna,rodoljubiva i nacionalno osvescena da se vec nazire obris buduce zene majke.Lep primer i da se jos koja sestra ugleda na tebe mi smo u dobitku,a ne na neke mediokritete sa helankama podignutim samo malo ispod ramena sa oblakom pomisli da je ceo svet pod mojim nogama…Srpskom otacastvu je potrebno danas vise vise nego ikad osvescenje mladog narastaja konacnog stavljanja tacke na nametnutu stogodisnju zabludu jugoslovestva,izvuci gubitke te velike lazne ideje na celu pricu i pocinjanje novog reda u novom pasusu i okretanju sebi i svome jedino pravome,a to je svetosavskom indetitetu …

    Свиђа ми се

  7. Моја. Чарапанка. 😊

    Свиђа ми се

  8. Србија треба да се поноси оваквим младим интелектуалцима и интелектуалкама. И да их љубоморно чува од „Света“. Јер, имамо многа искуства са нашим интелектуалцима оба пола. Многи од њих, који одлазе у Свет, враћају се са измењеним погледима на своју земљу и своју историју.

    Свиђа ми се

  9. Сада замислите како би Србија изгледала да сваке године десетине хиљада овако паметних младих не оде у иностранство?

    Злочин над Србијом ради управо власт Србије својим разграђивањем институција, стварањем култа личности од морона, убијањем сваке наде за нормалан живот.

    У Србији ће остати само стари и бангљави, неспособни, ружни и глупи. А такви стварно нокоме не требамо.

    Свиђа ми се

  10. Зато треба омогућити младима да са таквим талентом и младалачком снагом и вољом остану у својој земљи. Они ће променити на боље стање у Србији. У вези са мојом напоменом да се млади после дужег боравка у иностранству, другачије односе према својој отаџбини, има доста примера. Једна наша земљакиња, која је живела и радила у Француској, дошла је у Србију убрзо после 2000. године. Њена прва порука нама је била: – „Ми Срби још увек живимо у прошлости“. Нека ми се опрости ако грешим, али мислим да је тиме хтела да каже, да и ми треба да се окренемо „европским вредностима“ и савременој „цивилизацији“. Имали смо доста примера наших стручњака из области економије, који су дошли из иностранства на позив наших власти. Њихови учинци се могу ставити на проверу. Оно што је видљиво, заступали су упорно Светску банку, ММФ, нови порески систем и увођење страних банака у Србију. Њима треба захвалити и за данашње бројне „агенције“ за наплаћивање дуговања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s