Смрт је тема над темама јер не постоји ни један сегмент друштвеног или приватног живота који није обележен смрћу, било да се ради о избегавању, заборављању или интензивном сећању на смрт, истакла је др Павићевић
Др Александра Павићевић (Фото: Снимак екрана/ИЕС)
Научни саветник Етнографског института САНУ др Александра Павићевић, која се у свом научном раду бави питањима смрти, развојем и еволуцијом породице и брака, као гост Института за европске студије, одржала је предавање на тему смрти, умирања и одлагања тела у постмодерно доба.
Смрт, као тема над темама, означена је на овај начин јер не постоји ни један сегмент друштвеног или приватног живота који није обележен смрћу, било да се ради о избегавању смрти, заборављању смрти или интензивном сећању на смрт.
На самом почетку свог излагања, др Павићевић наводи разлику у приступу и односу према смрти између традиционалних и савремених друштава. Традиционална друштва је карактерисало интензивно сећање на смрт које се испољавало кроз различите ритуале и суочавање са смрћу, док савремена цивилизација почива на интензивном забораву смрти упркос свакодневној изложености сликама смрти у медијском садржају. Међутим, у приватном простору савремене цивилизације, смрт није нешто о чему се радо и често говори и размишља. Социолог Питер Бергер је у студији друштвена реалност религије написао да је свако људско друштво у крајњој инстанци само група људи повезана пред лицем смрти.
Истраживања која је ауторка спроводила о овим темама, обухватају литературу са подручја Британије, Америке и Француске. Са повратком религије крајем XX века, расте и интересовање научника за проучавање смрти и почиње се са објављивањем научних часописа на ову тему и стварањем покрета за подизање свести. На нашим просторима долази начелно до промене приступа овој теми у периоду након смрти Јосипа Броза Тита, што ауторка објашњава уз помоћ медијске анализе великих земљотреса у Македонији 1963. и Црној Гори 1979. Она наводи да је медијска анализа земљотреса у Македонији представљена као један стратешки потенцијал заједнице док смрти заправо нема.
У књизи Време без смрти, ауторка прави компаративну анализу на релацији урбано-рурално и закључује да у руралним срединама иако постоји још одређени део обичаја који су под „морање“ ипак нема више велике разлике у односу на поступања у градским срединама. У свом раду, она се бави и проучавањем смрти као средства и одраза политичке идеологије односно религије. У свом раду она прави и компаративну анализу 4 велике сахране: Јосипа Броза Тита, Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и патријарха Павла.
За сахрану Слободана Милошевића наводи да одвијала у кључу паганско-хришћанске реторике уз формирање мита у народу о његовој смрти. Осим тога, читава организација сахране је била прилично нетипична, од места на ком је сахрањен, времена сахране и слично. Смрт Јосипа Броза Тита је испраћена седмодневном жалошћу уз приче о његовој величини, успесима и подвизима и сахраном која се по симболици може поистоветити са фараонском сахраном. Зоран Ђинђић се сахрањује као један православни хришћанин, иако се он за живота није на тај начин изјашњавао и његову сахрану прати једно медијско извештавање које је много отвореније и укључује и породицу, пријатеље али и грађане. Оно што повезује ове три сахране јесте затворени ковчег. Политичке религије тј. политички ритуали негирају смрт, односно користе је као начин за продужавање идеолошке идеје у вечност.
Сахрана патријарха Павла била је потпуно другачија и њени елементи говоре у прилог томе да се радило о једном ексклузивно верском догађају. Медијско извештавање је било без сензационализма а сахрана је организована уз отворен ковчег, чиме је урбана заједница после дуже времена суочена са смрћу. Религија признавањем смрти отвара врата вечности и вертикалног памћења.
У закључку свог предавања др Павићевић се осврнула на питање модерне кремације и навела да је она била дубоко идеолошки обојена све до тренутка њеног масовнијег прихватања у другој половини XX века. Модерна кремација има снажно антирелигијско обележје уз идеју да то буде један вид грађанске сахране. Ова идеја се крајем XИX века јавља у различитим земљама и почиње се са оснивањем друштава који промовишу кремацију и имају за циљ изградњу крематоријума. То је време снажне секуларизације и смањења улоге цркве и религијских заједница у колективним идентитетима. На подручју Србије, пиониром ове идеје се сматра Јован Јовановић Змај, који у свом делу Ђулићи и Ђулићи увеоци расписује манифест кремације. Најзначајнији за промоцију кремације код нас био је лекар Војислав Кујунџић, који је оснивач удружења крематиста „Огањ“ а касније и часописа Огањ. Уочи изградње крематоријума на Новом гробљу пројектована је Алеја заслужних грађана са већинским делом предвиђеним за колумбаријум, што је говорило о очекивањима од заслужних грађана да својим примером покажу који је идеални модел сахрањивања.
Соња Драговић Секулић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар