Говор Бошка Обрадовића на обележавању 20 година постојања Двери

Бошко Обрадовић (Фото: Двери)

Поштовани гости, драги пријатељи и верни саборци,

После 20 година, прелазећи пут од студентског часописа и прве српске патриотске НВО, преко Покрета за живот и хришћанско-социјалне уније до модерне политичке организације породичних људи, Двери могу да потврде основну мисао са својих почетака: „Нема и неће бити политичке и економске обнове српског друштва и државе док прво не дође до духовне и моралне обновеˮ.

Ми смо студирали код најбољих Срба нашег времена. Наше путовође су: Патријарх Павле, Предраг Драгић Кијук, Љубомир Протић, Данило Лазовић, владика Данило Крстић, Лазар Милин, прота Љуба Петровић, прота Дејан Дејановић… Они су нас учили да пре свега „будемо људиˮ, по речима Светог Патријарха, да је „православље нормалноˮ, како је говорио велики мисионар и духовник прота Љуба, да нам је поред грађанског потребно и „сеоско васпитањеˮ, како га је назвао луцидни Данило Лазовић, или да „свако од нас може да буде користан за националну стварˮ, како је проповедао наш највећи учитељ Кијук. Многима смо захвални за све што су за нас учинили за ових 20 година, посебно бројним добротворима из Отаџбине и расејања – без њих и њихове подршке не бисмо успели. Ту свакако морам споменути и саборце који више нису са нама али су дали значајан допринос, све наше породице које смо угрозили непрестаним одсуствовањима, све Вас овде присутне и оне оправдано одсутне који никада нисте одустали, док ћу посебно истаћи само породице покојних наших сабораца који су ушли у „Књигу незабораваˮ нашег Покрета: породице Ђорђевић, Борокић, Влајковић, Блага… Велико хвала свима!

Упркос крилатици „Из пораза у пораз до коначне победеˮ, коју је пола у шали а пола у истини говорећи о Дверима и савременој генерацији Срба изрекао проф. др Мило Ломпар, сматрам да после 20 година ипак можемо да констатујемо једну велику победу: идеја Двери, хришћански систем вредности који заступамо, оно што је Свети Владика Николај назвао „светосавски национализамˮ, успела је да опстане и да се као „река понорницаˮ Милоша Црњанског после вишедеценијског потирања у југословенству и комунизму појави на површини краја 20. и почетка 21. века и поново постане битна за формирање закона живота српског народа.

Да смо само то урадили – да смо сачували најважнију српску националну идеју и од ње направили савремени друштвено-политички покрет – није мало. Остало је много тога што нисмо успели да се изборимо јер смо изложени бескрајним клеветама и лажима а да нас многи никада нису ни упознали нити то желе. Многи опет, пресвучени комунисти, најрадије би да нас нема и да наша мисао поново буде забрањена.

Оно што најчешће чујемо од свакога ко нас директно лично упозна јесте „Па, Ви сте у Дверима тако нормалниˮ – из чега можемо да закључимо да се неко озбиљно потрудио да нас представи у другачијем светлу. Можда неко ко сам није баш нормалан, ко – по оним стиховима великог хита југословенског рокенрола – „воли само себе, свог јединог себеˮ, док сви други морају да буду поништени. Али, ту се као и у свему другом држимо поруке великог руског мислиоца Александра Солжењицина из култног текста „Не живети у лажиˮ.

Фото: Двери

Отпор лажима и Великом Лажову је данас питање части, моралног здравља и интелектуалног поштења.

Једна од тих великих заблуда о нама је супротстављање грађанског и националног које ми одбацујемо.

Нема већег грађанина и истовремено већег родољуба од једног Милана Ракића који од најпознатијег српског песника и конзула у Приштини постаје четнички комита код Војводе Вука, испред чијег споменика у Београду су се сабирали први дверјани на почетку нашега рада. Ваљда је то потпуно нормално да сваки српски родољуб треба да буде достојанствен и толерантан грађанин, а сваки грађанин патриота.

Друга велика неистина је да смо ми против Европе. Не, Србија је Европа, а Медитеран је „прва Европаˮ: Атина – Рим – Цариград – то су европски почеци. Није европска цивилизација настала на северозападу већ на југоистоку нашег континента. Ми, дакле, нисмо против Европе – ми само не верујемо Централном комитету у Бриселу, ми смо ЕУ-скептици. Европа је наша цивилизацијска колевка, али која Европа – хришћанска Европа, Европа нација, Европа која поштује различитости националних култура, брани традиционалне породичне вредности, разуме значај домаћих важних економских сектора, штити државне границе од мигрантске кризе и дозвољава право да народ одлучује како ће живети у својој земљи. И тврдимо да је прворазредни европски интерес стратешка сарадња са Русијом, која је такође део Европе. Европи није потребан сукоб већ сарадња са Русијом. У тој Новој Европи ми видимо своје место и спремни смо да о томе разговарамо са свим нашим политичким партнерима из других европских земаља.

Немамо нити један једини разлог да се стидимо што смо Срби, већ имамо хиљаде разлога да се поносимо припадношћу својој нацији као једном од најстаријих европских национално освешћених народа. Ми смо светосавски родољуби, модерни конзервативци, социјалне и економске патриоте, хришћанске демократе.

Ми смо следбеници Савиног Законоправила, Лазаревог косовског опредељења, Његошеве поезије слободе, Карађорђевог и Дражиног устаничког духа, српског становишта Милоша Црњанског, Николајевог Свечовека, Павлове духовне лепоте, Новаковог победничког менталитета…

Зашто сам посебно на крају истакао једног спортисту? Зато што нам је доста пораза, губитничког менталитета, неверовања у себе, кукања и изговарања. Време је за српске победе. Време је да победимо прво све оно лоше у себи, да бисмо имали са чим да „изађемо пред Милошаˮ. Време је за нову политичку културу дијалога у оквиру које нормално разговарамо са свима иако се не слажемо о свему, и где се договарамо око ствари од општег интереса. Ми из Двери немамо разлога да не будемо носиоци ове нове политичке културе, као што наши политички партнери немају разлога да не воде дијалог са једном нормалном, пристојном и културном конзервативном политичком опцијом која постоји свуда у Европи и свету. Наш програм су културна политика идентитета, српске интеграције, породица на првом месту, социјална солидарност и максимална нетолеранција на криминал, корупцију и неправду, као и – да се то увек подсетимо – очување Косова и Метохије у саставу Србије. И са овим темама нема игре, нема повлачења, нема предаје!

Фото: Двери

Наш став је и политичка некоректност према колонијалном маниру и духу самопорицања. Доста нам је одрицања и вређања свега што је српско у Србији. Без самопоштовања нема самопоуздања, а без вере у Бога, Српство и себе нема обнове Отаџбине.

Ми смо народ слободарско-демократске традиције, наша химна не говори о било ком Богу већ о Богу Правде, а ако нешто као народ мрзимо (а све смо само нисмо народ мржње) – онда је то неправда: међународна, национална, економска, социјална, правосудна… Не знам да ли су Двери лево или десно, али знам да смо за ново српско предузетништво у свим друштвеним областима, да смо модерна десница када бранимо духовну вертикалу: државу, нацију, веру, историју, српски језик и ћирилицу, породичне вредности, као и да смо модерна левица када се супротстављамо банкарским дерикожама, криминалним приватним извршитељима, страним корпорацијама које освајају наше тржиште и претварају нас у јефтину радну снагу или када штитимо сваког пензионера, радника, војног, полицијског или просветног синдикалца, трудницу и породиљу који су данас социјално угрожени…

Двери и Србија треба да буду прве у освајању модерних савремених информационих технологија, европски Јапан после завршетка Другог светског рата у коме се свако од нас труди да у послу којим се бави осмисли једну новину и унапреди га, и да – истовремено – никако не заостајемо у јачању еколошке свести, прехрамбене и здравствене безбедности тако што подржавамо грађанске активисте против ГМО или против мини-хидроелектрана које уништавају нашу животну средину…

Наш приоритет је стварање услова за развој предузетништва и нормалан живот свих грађана од свога рада у својој земљи, јер је демократија могућа тек када су људи своји на своме, независни и са развијеном критичком свешћу.

Тек тада нам више неће требати вође, већ ће постојати систем; тек тада политичари више неће владати, већ служити народу и Отаџбини. Прави систем су институције, спровођење закона, слободно предузетништво, заштита домаћег економског интереса, обезглављивање бирократске и партијско-паразитске хидре зачете у комунизму, порасле у социјализму и погубне у младом вишепартијском систему Србије.

Кад вратимо поштовање према свештенику, учитељу, лекару и војнику – створићемо ново васпитање и нове генерације пристојних људи оданих Отаџбини и правим вредностима. Али, на томе путу мораћемо да се обрачунамо са онима који су нас опљачкали и уништили за ових 30 година, који мисле да Србију претворе у непрестани ријалити шоу и да простаклук, кич и шунд не буду само врста анти-музике и других анти-уметности, већ и накарадни систем вредности у медијима, политици, националном васпитању…

Не знам за Двери, али знам за идеје Двери да су будућност Србије. Без модерне конзервативне идеологије коју сведочимо неће бити политичких промена у Србији. Без идеја Двери неће бити могуће формирати будућу Владу Србије. Нико више не може да заустави доношење закона о пореклу имовине, пореску реформу у корист брака и породице, враћање обавезног служења војног рока, стварање Развојне банке Србије, стављање домаће привреде, пољопривреде и села у епицентар државне пажње и помоћи…

Сличне идеје данас владају бројним европским земљама, попут Аустрије, Италије, држава Вишеградске групе… Двери су данас најмодернија европска политичка чињеница у Србији. И то не треба никога да изненађује – Европа и свет су се променили. Предлажем да једном коначно не каснимо за светским променама, већ будемо њихов саставни део, и да разговарамо са свима тражећи место под Сунцем за своје државне и националне интересе.

Још једном: ко смо ми? Ми смо политика „српског становиштаˮ – српски национални интереси пре свега, изнад Истока и Запада, утемељени у нашој пребогатој античкој, византијској, хришћанској, светосавској и европској култури и традицији. Ми смо слободарски народ, народ контактне културе са другима, народ који је демографски озбиљно угрожен и мора да победи одсељавање и нестајање, али и народ са великим демократским потенцијалом који је утемељен управо у нашој домаћинској суштини, у нашој гостољубивој кући на путу, у нашем отвореном и космополитском Београду као српској престоници, у нашој Србији различитих народа и јединствене културе настале прожимањем великог броја различитих култура.

Фото: Двери

Не знам како би звучало на српском језику када бих по узору на актуелног америчког председника за крај узвикнуо: „Учинимо Србију поново великомˮ, али знам да су нам данас потребни политичари који су по речима младог Џона Фицџералда Кенедија – „узори храбростиˮ.

И знам да нисам Србин ако заборавим Косово и Метохију, Републику Српску Крајину, Републику Српску, Црну Гору и сваког Србина који живи ван граница Србије, а посебно широм расејања.

Као што нисам Србин ако заборавим или угрозим свог комшију друге вере или нације, јер ме то не учи моја вера. Управо супротно, све традиционалне религије поручују исто: Оно што не желиш да чине теби други – не чини ни ти другима!

Драга браћо и сестре, дверјани, дверци, дверови, девери, звери или како нас све нису звали за ових 20 година,

Никада не сметните с ума да смо ми ушли у политику да је осолимо хришћанским врлинама, смислом, истином, правдом, родољубљем, моралом, а не да је додатно обљутавимо својим гресима и слабостима. И нека то буде моја порука поводом 20 година Двери: нека Двери и сви ми заједно никада не успемо у политици ако ћемо урадити било шта што је на штету нашега народа и државе. Ако су Двери, да парафразирам Ивана Иљина, потребне Богу и Србији, и ако будемо достојни тога призива, онда су Двери потребне и свима нама. Као што сте управо видели – долази Млада Србија и у Дверима, долази смена генерација, долазе нови млади одушевљени људи, долази будућност Србије. Имале су се Двери рашта и родити!

Наша идеја је неуништива, наши идеали су животни, наша снага је у стрпљењу, поштеном односу према другима и непрекидном континуираном раду на добру свога народа и државе.

Честитам Вам 20 година Двери и завршавам Његошевим стиховима: „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може!ˮ

Како радили – тако нам и Бог помогао!

Аутор је председник Српског покрета Двери

Categories: Судбина као политика

Tags: Бошко Обрадовић, Двери