Слободан Самарџић: Укидање албанских царина – последња фаза преговора о признању „Косова“

Из европских престоница добијамо вести да је права платформа, правно обавезујући споразум о узајамном признању „Србије и Косова“, спремна и да чека да се терен разбистри

Слободан Самарџић (Фото: З. Илић/РАС Србија)

Има нечег уврнутог у атмосфери која се продукује поводом хировитог царинског потеза косметских Албанаца према Србији (и Босни и Херцеговини). Као да је мафијашко Косово огромно трговинско подручје, привредна снага и политичка сила од глобалног утицаја и значаја. Нема државе, чланице Савета безбедности УН, која ово није осудила, међу њима и Сједињене Државе; Европска унија готово свакодневно критикује овај чин, о Србији и да не говоримо. Али, нема те силе на свету која би убедила Албанце да укину ову драконску трговинску меру.

Разуме се, реч није о трговинској него о политичкој мери. Њен циљ је, како кажу албански шефови, да принуди Србију да призна сецесију Косова. И да то учини једностраним актом признања, евентуално на преговорима са јасним и унапред познатим исходом – признање. Сада проблем албанских заштитника, САД и ЕУ, није довођење у питање једне зоне слободне трговине (CEFTA), још мање економска штета нанета Србији и Србима у покрајини, него застој процеса који треба да заврши признањем сецесија Косова од стране Србије. Такво држање САД и ЕУ није изненађујуће имајући у виду чињеницу да су оне биле и остале главни политички и војни (НАТО) ментори албанске сецесије. Чуђење може да изазове једино став званичне Србије који је истоветан са ставом званичника САД и ЕУ. Сведоци смо хорског певања против албанске царинске политике где се глас званичне Србије одлично уклапа.

Србија има економске штете од стопроцентне царине, као што и највећи корисници негдашњег српског извоза, Срби из покрајине, сада доживљавају додатну егзистенцијалну угроженост. Али, за власти Србије овај, како би требало, кључни аспект проблема одлази у други план, иза несхватљивог интереса да се та препрека отклони како би се наставили разговори о предаји Косова и Метохије. Када су Албанци безобзирно увели драконске царине, власти Србије нису имале други излаз до да прекину политичке разговоре, премда су за тако нешто имале десетину разлога и пре увођења царина. Такође, ни западни учесници нису имали други излаз до да прихвате разлоге српске стране и покрену своју антицаринску агитацију против Албанаца. Тако је створена ова уврнута атмосфера – сви против једног, један против свих, као у комедијама Макса Сенета, где маса полицајаца јури јадног скитницу Шарлоа.

Али, шта је у овој савременој слици уврнуто? То су две ствари: прво, моћне западне силе не могу да убеде мало и безначајно Косово да врати царине на пређашње стање иако Косово због тога не би имало никакве економске штете. (Ако Трамп буде ускоро умирао, његове последње речи биће: јесте ли убедили тог Харадинаја); друго, и Србија се свим силама бори за исти циљ иако зна да његово остварење значи губитак Косова и Метохије.

Извор: Бота сот

Ad 1) Очигледно је да западне силе не желе да примене средства која им стоје на располагању да би завршиле овај релативно једноставан посао. Уместо примене озбиљног притиска или неког вида присиле, оне чекају да албански реалисти у покрајини однесу превагу над фундаменталистима. Одсуство директног притиска или принуде, као и спремност на стрпљење, последица је чињенице да су САД и ЕУ родитељи малог монструма и да пред светом хоће да манифестују своју одговорност за његову даљу егзистенцију. Примена насилних средстава била би доказ да су приликом сношаја направили прекршај, неку врсту источног греха. Иако су свесни да све већи број светских држава отворено говори о првобитном греху, њихова још увек светски релевантна моћ пружа им покриће за недело.

У крајњој линији, западне силе на челу са САД принудиће носиоце албанског отпора да овако или онако прихвате очински савет. Као и увек у таквим приликама – за њихово добро, јер, са становишта западних учесника, српски преговарачи на челу са Вучићем неће пружити већи отпор крајњем (тј. почетном) решењу. Ето свима њима раграничења (о томе у мојим прилозима у овом блогу овде и овде).

Ad 2) Други парадокс решава се на нивоу политичких чинилаца Србије, а не Србије као такве. Зато што у идеалном решењу имамо три добитника – западне силе, албанско Косово и политичку номенклатуру Србије, и једног губитника – Србију. Наиме, није Србија та која се бори за исте циљеве у овој ствари као и западне силе, већ је то српска политичка класа потпомогнута делом културног сектора. Дакле, оно што на први поглед изгледа уврнуто, то да „Србија“ учествује у игри око укидања царина имајући у виду политичке последице тог чина, делује рационално из угла политичких циљева српских учесника: они тиме посредством свеколиког утицаја западних сила на Србију само учвршћују своју власт.

Сада је српска јавност изложена медијском дрилу с циљем изазивања масовне неурозе због одлагања укидања царина, читај: последње фазе преговора о признању. Интензивира се утисак да без обављања тог посла земља и народ немају будућности, да је ово не само добра него и последња историјска прилика за излазак из Египта на челу са српским Мојсијем. Безочно се симулира наше ново пријатељство са Америком цитирањем далекосежних изјава њених главешина као што су – заменик помоћника државног секретара, директор за европске послове, државни подсекретар за политичка питања и слични, дакле људи који на пропутовању кроз Београд преносе сентенце Божјих заповести. Оно што је овде једино тачно јесте, да се свима страшно жури сем Харадинају. А овај, као да је то битно, излуђује наше политичаре својом платформом за преговоре, не зато што њоме хоће да добије признање сецесије Косова од Србије, него зато што доводи у питање да се то исто обави кроз „разграничење“.

За то време из европских престоница, не само из Франкфурта него и из Брисела, добијамо вести да је права платформа, правно обавезујући споразум о узајамном признању „Србије и Косова“, већ спремна и да чека да се терен разбистри. Кажу, још пар месеци, па одмах после одмора. Тада ће да се разврне све оно што се сада уврће.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 9. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

6 replies

  1. Odlicno zapazanje u pasusu Ad 2)
    Vec dugo govorim isto.
    Ono sto se predstavlja kao srpska vlast, ne samo da ne radi u interesu zemlje, nego je u istom taboru sa neprijateljem.

    To je neprijatelj, infiltriran u sam vrh srpke vlasti!

    To je toliko strasno da je obicnom coveku tesko i da zamisli tako nesto.
    Imali smo svakakvih vladara u istoji, ovakih i onakvih, koji su donosili katastrofalne odluke po zemlju, ali niko to nije radio svesno i proracunato. Niko, sve do sada.

    Свиђа ми се

  2. Samo cekam da kazu kako „kosovarske“ carine (sta bi sa raspravom o tome da li je carina ili administrativni prelaz) iscrpljuju nasu ekonomiju.“Izludjuje nase politicare“, izludjuje treba pod navodnike, jer su „nasi“ politicari glumci u istoj predstavi.Setimo se samo performansa sa ofarbanim vozom, kada je trebalo „kosovarsku“ policiju dovuci na sever.O vojsci „Kosove“ vise nema ni reci!

    Свиђа ми се

  3. Г. Самарџић је врло јасан у својим предвиђањима исхода ове економске „агресије“ квазидржаве „Косова“ према Србији и БиХ. Укључио бих се коментаром који би мало другачије предвидео исход.
    Косовски Албанци су својом изгласаном Платформом о преговорима са Србијом отворили карте до краја. Србији је сада јасно шта нас чека после настављања преговора. На Платформу „Косова“ треба да уследи нова, и једина, Платформа Србије. Она треба да се донесе исто тако преко Скупштине Србије. Волео бих да видим како ће наш државни врх моћи пред посланицима Скупштине да предложи признавање „Косова“ за независну државу. То ће бити тумачено као директно кршење Устава. Посланичка већина, односно сви посланици, су свесни да су лично одговорни за доношење одлука које су у супротности са Уставом. Никакви разлози и „драматизација стања“ због прекида преговора, са сепаратистима и њиховим заштитницима и саветодавцима, не може да натера носиоце законодавног и Уставобранитељског органа да прекрши Устав. Посланици треба, и мора, да затраже од државног врха извештај о ставу свих велесила по питању Косова и Метохије. Јер треба признати, са годинама закашњења, да Свет није више униполаран. Па кад је тако, зашто бисмо ми негирали то ново стање? То стање нама може само да одговара. Јер је свима јасно да Запад, уз неке часне изузетке, стоји на страни признавања „Косова“ за државу. Тај њихов став, често прикриван од власти Србије, због напора за Евроинтеграцију, је свима познат. Од Руске федерације треба затражити званичан став о питању Косова и Метохије. Јер се и ту спекулише, са наше, а и руске стране, разним чланцима и разговорима са неким контраверзним личностима из Русије. Треба такође затражити и званичан став од НР Кине. Када се све добије добије, онда ће Скупштина моћи лакше да разматра и донесе Платформу о наставку преговора. А државни врх мора да поштује одлуку Скупштине, или да се повуче из преговора.

    Свиђа ми се

  4. Невезано за текст, шокиран сам чињеницом да Самарџић објављује текстове на заједничком блогу са Бошком Мијатовићем. Ово баца сјенку сумње на његове ставове.

    Свиђа ми се

  5. Jos pre nekoliko godina, od kada je Vucic „poceo da sadi tikve s’djavolom“, profesor Samardzic je tacno predvideo u svojim raznim tekstovima kako ce se sve odvijati. Malo je onih koji su mu verovali koliko je pogubna politika prema KiM koju predsednik Vucic vodi i evo nas, tu smo gde smo Izgleda na samom kraju koji ce biti stetan za sve nas a pogotovu za nas narod koji zivi na Kosovu i Metohiji.

    Свиђа ми се

  6. Нама нису данас потребни само пророци него и спасиоци. Треба створити такву атмосферу у Србији, која ће спречити овакве одлуке државног врха са председником Вучићем на челу. Овакав пасиван однос јавности према питању Косова и Метохије, омогућава нашим преговарачима да одлучују како се њима чини за погодно. Не можемо се помирити са тиме што СНС коалиција има већину у Скупштини. Сви ти људи у њој срећом не мисле као Вучић, Дачић и други. Треба јавно мњење у Србији покренути из ове апатије. Не треба само ћутке слушати популистичке говоре председника Србије о већим платама и пензијама и изградњи фабрика за аутомобилске каблове. Не може се привредни развој Србије, или њено чланство у ЕУ, везивати за препуштање Косова и Метохије сепаратистима Албанцима. „Српска листа“ на Косову и Метохији слепо следи Вучићеве ставове и планове. Као да нису свесни да ће их они препустити албанској држави „Косова“ са терористима на њеном челу. Понекад се има утисак као да је Србима на Космету свеједно у којој ће држави живети. Јер су увидели да их њихова браћа из матице лако препуштају. А пре тога су их разним „Инсајдер“ акцијама приказали као велике отимаче новца из Буџета Србије.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s