Oве покладне недеље посебно се подсетимо овог дела свакодневне молитве „Оче наш”: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…”
Извор: Фејсбук страница свешт. Ненада Илића
Све важно за наш живот садржано је у молитви „Оче наш”.
И то су нам и растумачили многи Оци.
„Оче наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу…”
Шта ми радимо на свакој Литургији ако се не молимо заједничком Оцу који је и са нама али надилази и време и простор? Сви смо ми деца заједничког Оца, међусобно браћа и сестре. Шта радимо кад изађемо са Литургије ако не покушавамо да унесемо у свој живот и поступке вечни живот Царства Божијег? Шта радимо ако не покушавамо да своју вољу подредимо Божијој, као његови анђели?
„Хлеб наш насушни дај нам данас..”
Шта радимо ако се на Литургији не причешћујемо Небеским Хлебом за вечност? И ако тај Хлеб Живота свакодневно не чувамо као оно најважније? Не тражимо више од основног, од хлеба земаљског који нам је неопходан за живот земаљски. А преко основног ће бити колико се трудимо и колико Бог да.
А ове покладне недеље, недеље праштања, посебно се подсетимо овог дела свакодневне молитве „Оче наш” која стоји иза свих наших молитви:
„и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим…”
Као што и ми опраштамо дужницима својим…
Баш као што и ми опраштамо дужницима својим.
Понешто, мало, много, све…
Мера нашег ослобађања од таме и греха је мера коју сами успостављамо праштајући. Праштајмо, људи. Праштајмо браћо и сестре, децо Оца Небеског.
У Јеванђељу за ову недељу Господ нам каже:
„Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.”
Бог је Љубав и безгранично је његово праштање које је и нама заповедио. Бог је непојмљив и ван времена и простора, али Он је и у свакоме од нас колико му својом вољом остављамо места. Не можемо га лако раздвојити од свега онога што се у нама преплиће. Треба и себи да опростимо. А ако не праштамо другима, нећемо ни себи моћи да опростимо. Бог који нас држи у постојању, Који је у нама и толико изнад нас, неће нам опростити јер је то наш избор. Унутрашњи. Од нас зависи.
Последњи део молитве шапућемо целог живота, али ћемо га посебно бити свесни у посним данима пред нама:
„и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла”.
Недавно су римокатолици најавили промену у овим речима молитве.
Сматрају да је „не уведи нас у искушење” засновано на не сасвим тачном преводу и да треба у ствари да гласи „не препусти нас искушењу”.
И православни Оци праве разлику између искушења која нам Бог даје да би нас према нашим даровима и могућностима ојачао и искушења која нису од Бога него од Злог. Утолико не одбацујемо сва искушења, али молимо Бога да нас не уведе у искушење које нећемо моћи да издржимо, признајемо своју слабост и оглашавамо да Он наш једини Избавитељ.
Постићемо, покушаћемо да живимо за време поста у мало већем подвигу него иначе, подвигу – двигу и по, кретању и по ка Царству Божијем иствовремено ширећи Царство Божије у нама и око нас, али не треба да заборавимо да је Он наша снага, наша доброта, наша љубав. Ако то не заборавимо, неће нам се десити да меримо једни другима подвиг, ко како пости или не пости, ко је у посту колико бољи или гори. И постићемо радосно, јер није циљ да се изолујемо и некако усамљенички преправимо, него да заједнички у време поста јаче осветлимо трагове Будућег Царства у ономе како данас живимо.
„Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин.”
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Да се придружим овом лепом чланку свештеника Ненада Илића о Праштању, поруком и опоменом Светог Василија Великог: – “Корист од поста не ограничавај само на уздржавању од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела.”