Пошто смо изагнати из соцреалистичког Едена који нам је тада личио на разблажену верзију пакла, спознали смо зашто је чак и сиви сиротињски соцреалистички рај, прави-правцати рај за овај прави-правцати пакао
Борис Јовановић: Гладни, сити, незасити
Тамо где нуле владају антропологија је увек подређена зоологији
Рајко Ђурић
Наведена мисао господина Ђурића, подразумјева се, могла би да гласи: Тамо гдје нуле владају антропологија је увијек подређена зоологији. Иста нам је судба клета, разлика је само у изговору. Беда је можда нешто биједнија од биједе, али је и биједа ужасавајуће бедна. У Титограду, дакле, или Биограду, сасвим свеједно…
Сјећате се можда, ви препотопски којима и сам маленкошћу својом и маргиналношћу својом припадам, како су нам очеви и матере говорили: Једе се шта се има, а не шта се хоће. Па би нам још зачинили: Није ти ово хотел. Јер, претпостављао се у нашем соцреалистичком Едену, да је довољно оно што се има и , наравно, да само у хотелима има и онога што се жели. И још: да је од мајчине кухињице у којој је увијек било таман, па до хотела, у којем је увијек било превише, дуг пут страдалништва. Права правцата калварија. Ако хоћеш и више него што имаш, може те стрефити маљ метафизичког усуда. То је оно о врећи и ономе ко је хтио још…
Пошто смо поодавно изагнати из соцреалистичког Едена који нам је тада, док ништа нијесмо знали, личио на разблажену верзију пакла, спознали смо зашто је чак и сиви сиротињски соцреалистички рај, прави правцати рај за овај прави-правцати пакао. Не дао нам Онај који често дријема, а никада не спава, да и ово црно чудо које нас је притисло некада буде прави правцати милоистички рај за пакао који ће нас тек снаћи. Тешко је и најмаштовитијем маштару и најлунатичнијем мјесечару замислити будућност која ће бити толико гора од ове неподношљивости у којој се давимо…Но, никад се не зна, како кажу паметари, који све знају, али не знају оно што је најважније…
Бити гладан, тешко је. Бити сит, добро је. Бити незасит, страшно је. Са становишта зоологије и антропологије које постају сестрице близнакиње у овим нашим антрополошко-зоолошким временима. Некако црни човјек све више подсјећа на црњу животињу и само чека да се изречена чињеница и еволутивно потврди. Дакле, ускоро ће нам израсти рогови и реп, а постаћемо и папкари или копитари у зависности од генетичкеог шифрарника и националног и партијског опредјељења…
Гладно чељаде тумара пустињом живота са једином и јасном намјером да чиме год запуши своју бескрајну безданицу глади. Гладна јединка неће постати сита персона све дој је незаситих који се хране њеном глађу. Кад незасите але мину овим незаситим свијетом, гладни ће се наситити. А то ће бити-отприлике никад. Можда, како би то протолковали наши премудраци: кад крме исправи репић или кад неко објави збирку италијанских епских јуначких пјесамах..
Ситио чељаде тумара такође својим путељцима и путевима и оно само по себи није ништа криво. Дакле, живо је и здраво, ништа му не фали, има колико му треба. Као ономад у горенатукнутом соцреалистичком рају. Ситост није кривица. Ситост је ваљда подразумјевајућа правица. Сит није крив што је сит. Само је гладан крив што је жив. И још нешто: Сит гладноме вјерује. Јер ситост у себи носи сјећање на утољену глад. Сума сумарум: сити нијесу проблем, нити је њихова ситост узрок нечије глади…
Назасити, дакле, носе собом цијело проклетство овога гладнога свијета. Незасит је онај скот који гладноме не вјерује. Који гладнога не чује. Који гладнога додатно изгладњује. Који гладноме умјесто хлеба нуди камен. Коме је гладни крив што је жив и који у бескрајној глади јадника који гладује види бескрајно трајање своје незаситости…Језива немаштина гладних је псећа раздраганост његовог алавог оргијања…
Незасити дакле није чељаде, није човјек, он је створ који може да прождере све што оком види и ухом чује осим сопствене и страшне незаситости. У трбушини наших незаситих створова може се наћи много више него у трбугху оних страшних препотопских немани које и данас харају нашом митолошком подсвјешћу. Ако би неко некада неким метафизичким скалпелом распорио неког нашег незаситника згрануо би се од страшног утробног чуда. У незаситој трбушини могао би пронаћи готово све оно што није за јело, али јесте за ждерање…
Незасите але прогутале су све важно из прошлости. Полокале су цијелу нашу садашњост и покркале су будућност која вјероватно неће доћи уколико је неко не ослободи из утробних незаситих трапова…
Незасити су, дакле, зло наших малених гладних царстава. Јер кад неко пождере слободу, посрче истину и полоче правду оставио је само глад која га и даље храни…
Елитне мисли
Шта ли мисле и како ли се преиспитују наши домобрани, чланови прве обитељи и њихови подрепни љубимци…да ми је да знадем…
Никада нећу бити елитни створ, једноставно није ми се дало. Себи сам крив. И у тој кривњи, без особите кривице, одиста уживам. То ми је некако једино уживање у том друштвено-политичком смисленију. И науживаћу се, ако Бог да, још дуго у сопственој маргиналној утопији…
Но, то што никада нећу бити чланом подземне елите и уваженим припадником елитистичног скоруп- серкла, не отима ми право да својевољно и самовољно думам о нашој сербско-дукљанској елити, кад већ за боље и нијесам…
Шта ли, заправо, мисли наша елита и како ли, о забога, испира своју глибаву савјест…
Могу макар слутити, јер слутити једино знам…
Елитни чо’ек, што би се рекло најелитнији елитиста, овако некако може којевитезати у мрклом мраку сопствене мркле савјести не би ли му некако у тој мрклини лакнуло елитној душици:
Јесам крао. И крашћу. И точка. Али, то што сам крао није крађа. То су, брале мој, виши интереси. И то што сам крао, не значи да сам лопов. Јер да нијесам крао, не би ме ни било. А да ме није, тешко би и било било чега од свега овога што треба да буде. И још нешто: крали би и други још више и још љепше да су на моме мјесту. Дакле, да закључим и умирим савјест своју: Моја крађа није само моја ствар. Она је у потпуности ствар општих интереса и напретка у свим сегментима друштва. Којег друштва?- пита ме намучена савјест. Па друштва лопова без којих не би ни било крађе која је гарант нашег поштења…
Тако некако блажи живу раницу савјести најелитнији елитиста који столује у Титограду или Биограду, сасвим је свеједно. А кад га отровна жаока савјести баш онако подло боцне, препирање прљаве савјести се наставља у самоћи, наравски, и у глуво доба ноћи његових глувих и аветињских предсједничких лагума:
Јесам лагао. Лагао сам. Али та моја лаж, тако ми истине, истинитија је од сваке истине. Лажима сам бранио више истине и то знају сви они истинољупци, друштвено одговорна чељад, који су схватили да је лаж једина истина која гарантује будућност и просперитет. Кад год сам лагао, а лагао сам кад год сам морао, мислио сам на истину. И само на истину. Јер истина не може бити ухваћена у лажи. Шта би било, понекад се озлојеђено питам, да нијесам лагао? Да ли би било наше опште истине, народне истине? И да ли би било било чега осим голе истине да нијесам истински лагао? А ко је то могао живјети од голе истине? Било када и на било ком мјесту…
Тако некако наш најелитнији елитиста, у Титограду или Биограду, сасвим је свеједнако, наставља своју исповијест набоден на трн сопствене савјести која се још увијек у тренуцима самоће као гладни црвић пробуди негдје у дубоком мраку:
Јесам издао. Издао сам. Али та издаја није у име издаје, већ у име патриотизма, уколико је та ријеч још увијек у вањској употреби. Патриотизам је оно кад волите нешто без интереса. Патриотизам је, дакле, потпуна будалаштина, што не значи да лично нијесам патриота који издаје у име патриотизма. Моја издаја није само моја ствар. Моја издаја је ствар свих нас. Свих нас који смо, када је било најтеже, издали и тако једном заувијек исписали својом херојском издајом вјечну оду патриотизму. Да није моје издаје када бисте овакви какви сте, а никакви сте, били патриоте? Мислите мало о томе, патриотски издајници…
Тако некако најелитнији створ у Титограду или Биограду, одиста је идентично, наставља своју мантру самозадовољства, своју одбрану од ала и врана прокљуцале крвожедне савјести. Негдје у тами. Потпуно сам. Заиста сам. Сасвим сам. Јер најелитнији елитисти су увијек сами. Заиста сами. Сасвим сами. У мраку сопственог поноса који и није од овога свијета:
Јесам кукавица. Кукавица сам. Но, мој кукавичлук је ствар елитног јунаштва. Да није мог јуначког кукавичлука не би ни било нашег херојског доба, наших витешких прегнућа. Мој кукавичлук, мој херојски кукавичлук, је коријен и срж вашег херојства. Утувите то и притврдите ако сте већ утувили. Да није свих мојих елитних мана, не би ни било ниједне ваше врлине, врли мој нови свијете…
И све тако некако. Под притиском повампирене савјести. У Титограду или Биограду, свеједно…
Колумне су објављене на сајту Феномени.ме