Никола Варагић: Није срамота бити женско (ако си жена) – одговор Д. Илићу са „Пешчаника“

Реаговање на текст Дејана Илића „Sramota je biti žensko“, Пешчаник, 7. 3. 2019.

На латиници и масним словима су цитати из Илићевог текста, на ћирилици су моји коментари:

Crkva naprosto hoće da ima puno i neprikosnoveno pravo na tela žena uopšte, kao što već polaže pravo i na njihove duše.

– Православна Црква напросто неће да има пуно и неприкосновено право на тела жена уопште, нити полаже право и на њихове душе. У хришћанству, свако је одговоран за себе (своју душу) пред Богом и људима. Христос је помагао жене, око Христа су биле и жене, у Цркви има много жена, и жене су шириле хришћанство… Пре Христа, жене су биле мање поштоване. Ко воли и поштује Богородицу, он воли и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Он поштује и све остале жене – као што поштује Богородицу, и своју мајку, сестру, супругу, кћерку, синовицу… Зашто жена не би поштовала таквог мушкарца? Зашто би жена желела да мења таквог мушкарца? Да ли прави мушкарац може да буде нешто друго, него – прави мушкарац? Права жена воли и поштује правог мушкарца, исто као што и он воли и поштује њу. Они постају једно и као једно треба да се питају и око деце.

Patrijarh Pavle pročuo se pored ostalog i svojim militantnim stavom protiv abortusa. Okačiti kecelju s natpisom „Abortus je žensko pravo“ na njegov spomenik nije ništa drugo do u javnom prostoru reći da se to pravo – ne da!

– Зашто је став против абортуса милитантан, а став за абортус није милитантан? Абортус је дозвољен. Да ли је на неком референдуму изгласано право на абортус? Окачити кецељу с натписом „Абортус је женско право“ на споменик патријарха Павла није ништа друго до непоштовање другог и другачијег, то је пример нетолеранције према другом и другачијем.

Kada crkva traži da se ukine pravo na abortus, ona to ne ograničava samo na svoje vernice. Ona traži da se to pravo ukine svim ženama bez razlike.

– То су последице. Нико нормалан не жели да нека жена буде силована или преварена и да због тога жели да абортира. Црква тежи идеалу. Суштина је да жена не мора да абортира. Суштина је да се мушкарци и жене искрено воле, тј. да свако нађе себи сродну душу супротног пола и да производ љубави између мушкарца и жене буде дете (или деца). Абортус је убијање бебе, то је чињеница, коју заговорници абортуса неће да прихвате, можда да би им тако савест била мирна. Црква се не залаже против абортуса, него против разврата и насиља – Црква се залаже за љубав и за рађање деце, да људи живе у срећним породицама. Права која тражи Црква – то су верска права верника или грађана који верују.

Treba, međutim, primetiti – sukob je započela i produbila crkva, prekoračivši liniju vere s namerom da čitav javni prostor ustroji prema sebi. Odgovoriti na takav napad ne znači produbiti sukob… već odbraniti elementarno pravo na pristojan život.

– Са оваквом логиком, господин Илић и њему слични, могу да скрнаве сваки споменик и сваку цркву, храм или манастир. Што се тиче СПЦ, она је деценијама била прогањана, а то што се подижу цркве и манастири, или споменици, то је жеља верника који чине Цркву. Цркве нема без верника, а тих верника у Србији нема мало, све их је више, они имају своја грађанска и верска права, то су грађани Србије. Као грађани, имају право да се питају и за јавни простор, имају права да попуне јавни простор и имају право да бране јавни простор од нехришћана или антихришћана који би да читав јавни простор устроје према себи и да избаце све што је хришћанско и да сруше сваки споменик и сваку цркву која им смета.

Spomenik na Tašmajdanu jeste onda i spomenik protiv prava na abortus. Ko god ga je podizao, morao je to da zna.

– Шта има лоше у томе што се неко противи убијању беба и што жели да се бебе (људи) рађају? На страну какав је то споменик и да ли му је ту место. Да нема тог споменика, они или оне би скрнавили цркву поред споменика.

Neko će reći – ne može se život patrijarha Pavla svesti na jedan njegov sporni stav. I biće u pravu. Ali, iz tog života se taj stav ne može ni isključiti. Nazvati kačenje kecelje skrnavljenjem znači zaštititi od preispitivanja krajne spornu nameru crkve da preko svetovnih ustanova upravlja životima žitelja Srbije kao da su oni svi bez razlike na to pristali kao njeni vernici. Kao što crkva bez ustezanja i bez srama javno realizuje takvu svoju nameru, u javnom prostoru joj na to treba i odgovoriti.

– У Србији се деценијама сваки „јунак“ доказује тако што ће да вређа „попа“. Не постоји Југословенки и српски филм у коме се не вређају „попови“ и Црква. У мејнстрим медијима стално се лоше пише о свештеницима и епископима, приказују се као лудаци, педофили, лопови, итд. Невладине организације антихришћанске оријентације сада имају већи утицај у власти, него СПЦ. СПЦ је у сукобу са владом због политике око КиМ, док је председник Владе Србије жена која је са другом женом добила дете. Нико је због тога не прогони. То не значи да се верници са тиме слажу. Чињеница је да је нико не прогони. Наравно, (на неком) референдуму (када би се одржао), верници и сви остали који нису верници СПЦ али се залажу за традиционалну породицу, биће против тога да хомосексуалци могу да имају децу. Свако треба да има право да изнесе свој став, и свако треба да има право да гласа. Важне одлуке морају да се доносе на референдумима. Не могу сваки хир или свака жеља сваке емотивно нестабилне особе да се намећу као правна норма свим људима. Не смеју деца да буду објекти за задовољавање жеља. Деца нису објекти. Не могу деца да се производе у лабораторијама. Децу не треба убијати, нити производити у лабораторијама.

Мi se možemo pitati šta je zaista tako uvredljivo u kačenju kecelje na spomenik patrijarhu. Poruka ispisana na kecelji? Zašto bi ona za bilo koga bila uvredljiva? S njom se možete ne slagati, ali zašto bi vas ona vređala? Ostaje nam dakle – kecelja. Kecelja sama je izrazito rodno obeležena. Kecelja tu stoji kao metonimijska identitetska zamena za ženu. Okačiti nekome kecelju oko vrata – živog ili spomeničkog, svejedno – znači napraviti ga ženom. Intervencija aktivistkinja na spomenicima muškim istorijskim figurama nije ništa drugo nego poziv – zamislite da su svi oni bili žene.

– Погрешан закључак господина Илића. Најмање је спорна кецеља. Спорно је наметање свог става и одузимање права другом да има свој став и своје место у јавном простору.

To je dobra intervencija i smislen poziv – šta bi se zaista dobilo ili promenilo da su ti muškarci bili žene. Ništa? Sve? Ima dobrih razloga da se o tome razmišlja. Ali, ni crkva ni predsednica za rodnu ravnopravnost neće da misle. Umesto racionalno, i crkva i predsednica reaguju iracionalno i u glas viču – sramota je biti žensko. Crkvu, da ponovim, nažalost razumem. Ali predsednicu – nikako.

– Не знам за председницу коју помиње господин Илић, али Црква ни сада, ни било када у прошлости, није викала да је срамота бити женско. Толико је светих жена у Православној Цркви, али то не вреди говорити људима који једино сами себе (и своје тело) слушају.

Закључак:

Заговорници абортуса прво окаче кецељу на споменик патријарху Павлу, па онда кажу да је сукоб започела СПЦ. То је небулозно. Ово је још један доказ да феминисткиње не воле мушкарце. Црква негује љубав између мушкараца и жена. Нису све жене феминисткиње. Против абортуса је и много жена, не само међу верницама. Шта је са правима тих жена?

Противницима Цркве смета споменик у парку. По тој логици, може да им смета и црква Светог Марка која је поред споменика патријарху Павлу. Они не желе да уопште постоји Црква. Чињеница је да велики број грађана Србије припада Српској православној цркви, настанак и опстанак ове државе је повезан са црквом, и све док је то воља већине грађана, нико нема права да скрнави споменике и цркве и да тако вређа друге и другачије.

То што је неко у мањини, не значи да је у праву или да је увек правда на страни мањине. Када би таква мањина постала већина, овај народ би нестао. Када би таква мањина била већина у свету, нестао би цео људски род. Не може наука да производи човека. Свако има право да машта да ће бити могуће клонирање људи или да ће наука да победи смрт, али то је само машта. Наука треба да се развија, али и наука има своје границе. Наука не може да омогући вечни живот човеку. Христос може. „Благо онима који се опростише безакоња, и којима се греси прикрише. Благо човеку коме Господ не прима греха“ (Рим. 4,7-8).

У Србији је дозвољен абортус, али, противници абортуса би да угуше сваку критику и да забране различито мишљење, вређају вернике који другачије мисле од њих и онда вернике оптужују да су нетолерантни. То је безобразно. Са таквим акцијама, екстремни левичари производе реакцију екстремних десничара. Да ли је важно ко је први почео?

Ако је дозвољен абортус и ако се сваке године у Србији уради велики број абортуса (тј. убије велики број беба), и ако нико у извршној власти и правосуђу не доводи у питање то право, и ако то право (жена) подржава и много мушкараца, попут господина Илића, шта је смисао качења кецеље са тим натписом? Смисао је да се вређају верници, јер је циљ да се уништи све што има везе са вером и Црквом, тј. циљ је да се уништи традиционална породица. А то је фашизам. То верницима смета, а не кецеља на споменику.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“