Не подржавам само ја вашу земљу и народ – Србија је подржава мене и моју уметност, и због тога сам увек уз вас, каже уметник пореклом из Украјине, који са поносом носи руски, али и српски пасош
Сергеј Полуњин (Фото: Вечерње новости)
Нисам само ја тај који подржава вашу земљу и народ – Србија је та која подржава мене и моју уметност, и због тога сам увек уз вас – каже Сергеј Полуњин, једна од најсјајнијих балетских звезда данашњице, уметник пореклом из Украјине који са поносом носи руски, али и српски пасош (баш као и своје тетоваже којима, вели, ни тачан број не зна). Полуњин се у среду сусрео са београдским новинарима у једном ресторану крај Саве, са својим домаћинима из Народног позоришта и екипом представе “Посвећење”, коју ће на Великој сцени националног театра извести током три предстојеће вечери.
Свет је до те мере мали да за свој први “сусрет” са Србијом у ствари можете захвалити – оцу Константина Костјукова, управника Балета у коме вечерас гостујете?
Да, невероватно је то, али Константинов отац био је мој први учитељ балета у Кијеву, током те четири прве, и за сваког играча најважније године учења. Он ми је често помињао Србију, говорио ми о Београду, граду у ком његов син гради каријеру солисте и првака балета Народног позоришта. “То је једини прави посао за мушкарца!”, стално ми је наглашавао. “Мораш постати најбољи, првак балета, то је једини начин – ако не можеш да будеш водећи играч, заборави на балет!”
То сте одавно постигли, играте само водеће улоге, али сте један од ретких који је каријеру првака Лондонског краљевског балета “заменио” – статусом “слободног играча”. Каква је позиција балетских уметника данас?
Нисам задовољан професионалном позицијом и статусом играча, сматрам да бисмо морали бити много боље подржани, да се услови рада морају побољшати, при чему не мислим само на законску регулативу већ и на ангажман менаџера и агената. Требало би креирати другачије, компетитивно окружење налик ономе какво постоји у фудбалу или неким другим индустријама.
Склони сте прављењу искорака, пробијању граница, па и оних балетских – своју уметност “извели” сте са елитних сцена и истовремено је “увели” чак и на музичке фестивале?
Заиста волим балет и премда сматрам да нема потребе мењати основу, саме покрете, мислим да би свакако требало осавременити начин причања прича, али и извођења, па и музику – волим када се у балетску музику уводе елементи фламенка, етно-мелоса или ма чега “новог”, другачијег. Волео бих да уведем балет у другачије, модерније, популарније окружење, на музичке фестивале, па и у клубове, зашто да не? Мој први фестивалски наступ био је управо на отварању новосадског “Егзита”, уследило је гостовање на једном фестивалу у Амстердаму, где је моја балетска представа проглашена једном од најбољих ствари целокупног програма.
Сергеј Полуњин (Фото: Jacob Sutton)
Тако сте заплесали и на великом платну, у “Играчу” и “Белој врани”.Како уопште видите будућност класичног балета, и руске школе?
Дивно је и инспиративно користити језик плеса, увести га у филм, позориште и друге уметности. Видим велику могућност комуникације између филмског језика и језика игре. Понављам, оно чему стремим није никакво увођење нових, “модернијих” покрета у балет, већ његово излажење ван крутих, традиционалних граница и простора сведених на позоришну сцену.
Оригинална, првобитна техника поникла у руској школи балета је напросто незамењива, ту је руски балет неприкосновен. Када спознате, усвојите и савладате ту основу, схватите да све оно мноштво различитости и модерних техника и покрета произлази из тога.
Са београдским играчима сусрели сте се и током рада на снимању филма “Бела врана”, а сада ћете сцену делити и са Дејаном Коларовим. Ко вам је још од овдашњих играча “запао за око”?
Радећи на филму, готово све чланове ансамбла Београдског балета сам видео или упознао, сада ћу наступати са московским играчем Алексејем Љубимовом и са “вашим” Дејаном који је сјајан плесач. Лично сам препоручио, односно одабрао и Љиљану Велимировић, коју сам “кастовао” да игра ролу моје мајке у нашој продукцији “Сатори” играној у Лондону. У истој представи бриљирао је и млади Ђорђе Калинић, дечак за којег са поносом могу да кажем да је први корисник стипендије овдашње Фондације “Сергеј Полуњин”. Причињава ми велику радост и част што је наша фондација том бескрајно талентованом, будућем професионалном играчу, омогућила школовање на балетској академији у Бечу.
“ПОСВЕЋЕЊЕ” НИЖИНСКОМ
Представа кореографкиње Јуке Оиши “Посвећење”, посвећена Вацлаву Нижинском, а на музику Игора Стравинског, после премијере у Швајцарској изведена је у Словенији и Русији. Захваљујући њој делимо искуство стварања са публиком, а иако лично нисам превише размишљао о Нижинском док нисам стао на сцену “као он” – откако је играм ушао сам у његов унутрашњи свет, његове емотивне ковитлаце, и савладао лекцију о времену, пролазности и континуитету.
ФОНДАЦИЈА
Фондација “Сергеј Полуњин” којом управља Зринка Милошевић, усмерена је на пружање свих врста подршке играчима, од деце до одраслих професионалаца. Жеља ми је да широм света оснујемо овакве фондације које ће се бавити промоцијом плеса, чувањем постојећих и креирањем нових кореографија, али и решавањем проблема који су до сада везивани само за институције, не и за појединце.
Марина Мирковић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар