Према једној сатиричној дефиницији, „политика је активност којом се жели постићи неки циљ, обично обмањивањем других“. Изгледа да то важи и за политику и за „Политику“

Фото: Цензоловка

„Политика“, најстарији дневни лист на Балкану, крајем јануара ушла је у сто шеснаесту годину постојања. Када је њен оснивач, Владислав Рибникар,1904. пријавио покретање дневног листа са називом „Политика“, написао је да ће то бити политичке и независне новине. Њихов, за прилике на Балкану прилично дуг век, може се приписати пре свега наизглед неутралном ставу листа, иако се, заправо, готово увек – мање или више – приметно налазио на страни власти.

Како на интернету сами наводе за себе, „лист данас спада у дневно-политичке новине које се држе високо-професионалних новинарских стандарда листа који негује културу дијалога и слободу изражавања“. Лепо смишљено и написано, једино је питање колико је то могуће остваривати.

Током свог дугог живота „Политика“ је доживљала различите успоне и падове, а у последњим годинама 20. века, пошто се била претворила у дневни билтен СПС-а Слободана Милошевића и ЈУЛ-а Мирјане Марковић, заслужено је стекла назив „Слободанка“.

После Октобарских промена, и „Политика“ је променила смер, али се лако могло препознати на чијој је страни, односно, која јој политика одређује „високо -професионалне новинарске стандарде, културу дијалога и слободу изражавања”.

Ново суморно доба најстаријег дневног листа на Балкану, (и скоро свих штампаних и електронских медија у Србији) забележено је са доласком на власт напредњака и њихових коалиционих партнера. Стање се приметно погоршало 2016. године, када је смењена главна уредница Љиљана Смајловић, на њено место постављен Жарко Ракић (који је све до данас остао само вршилац дужности главног и одговорног уредника), извесном броју сталних спољних сарадника захваљено на сарадњи, а „Политика“ се сврстала међу остала јавна гласила које контролише председник Српске напредне странке.

Међутим, било би нетачно и непоштено рећи како се „Политика“ не разликује од осталих , готово свих медија у Србији, који су отворено и без оклевања увек на страни Вучићеве дружине,

У најстаријем дневном листу на Балкану, који никако не личи на „ Информер“ или на вести Телевизије Пинк, повремено се објављују и написи аутора који изражавају неслагање са политиком и поступцима власти и предлажу сасвим друкчија решења од оних које нуде званичници, а пре свих, AV. Уз њих се, у истој тој рубрици – „Погледи“ – такође , могу прочитати и написи апологета (најчешће прелетача из странака које су биле на власти до 2012. године) који одушевљено хвале намере и поступке напредњачког вође…

Да избегне могућност било какве замерке, уредништво је исписало напомену: “Прилози објављени у рубрици „Погледи“ изражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа“.

На другим страницама, онима које исписују новинари „Политике“ и, ваљда, „изражавају уређивачку политику листа“, објављују се вести, репортаже, интервјуи , чији је главни циљ величање председника Српске напредне странке и његових саучесника у власти, а понекад се стиче утисак да су их они сами писали, док су им новинари само позајмили имена. Други заједнички циљ тих текстова је да увери читаоце како права опозиција, у ствари и не постоји, односно, да је она потпуно неорганизована и збуњена и да зна једино шта хоће: да дође на власт, али не нуди никакво решење корисно по земљу, па је јасно да она и не може да оствари своје намере.

О свему томе читалац ће добити подробно обавештење или од новинара „Политике“, који ће свеобухватно анализирати слабости опозиције и доказивати зашто она не може да се уједини и делује ефикасно, или ће лист своје странице уступити непосредно некоме од политичара из власти.

Готово да нема теме стране гђи Михајловић, а коју ће она радо обрадити за читаоце „Политике“. Уредништво је увек спремно да јој уступи простор како би министарка саобраћаја, звана Зорка Коридорка, чија изградња путева по Србији све више личи на Зидање Скадра на Бојани, коментарисала скоро све што се деси у земљи, а нарочито када се укаже згодна прилика да се опозиција извргне руглу и осуди.

Странац који не зна много о овдашњим приликама, и први пут се нашао у Србији, а који на други начин замишља новинарски позив, вероватно би се запитао због чега новинарима најстаријег дневног листа на Балкану, никако не пада на памет како је неопходно да се чује непосредно мишљење и те и такве опозиције, уместо што их наводе и коментаришу они сами или политичари на власти. Због чега се њихова реч чује само препричана и преко посредника?

А можда би се још више зачудио кад би схватио да се ствари могу променити на сасвим једноставан начин. Довољно је да, рецимо, неки члан опозиционе странке буде из ње избачен, као што је био случај са Срђаном Ногом, па да се новинари „Политике“ заинтересују за његове ставове и интервјуишу га, очекујући да ће на његовом случају показати слабост опозиције, односно, раскол у странци која га се одрекла.

Према једној сатиричној дефиницији, „политика је активност којом се жели постићи неки циљ, обично обмањивањем других“. Иако сатирична, дефиниција се мора схватити озбиљно, јер медији, како електронски, тако и штампани, играју значајну улогу у „обмањивању других“. А пошто се то, пре или касније, ипак, лако препозна, није никакво чудо што је најстарији дневни лист на Балкану у последњим годинама прошлог века добио надимак „Слободанка“, док данас свакако све више заслужује да се назове „Вучићанка“.

Categories: Судбина као политика

Tags: Војислав М. Станојчић, Политика