Никола Варагић: Венецуела и БРИК

Ако падне Венецуела, цела Латинска Америка ће дуго бити под контролом Запада. Да ли ће Мадуро тако брзо и лако да падне, или ће се одржати попут Асада у Сирији?  

Пре десет година, изгледало је да државе Латинске Америке више неће бити колоније или под контролом САД, ЕУ и ММФ-а. Широм латиноамеричког дела континента, на власти су били антиимперијалисти. Цена нафте је била виша, па су државе попут Венецуеле биле у много бољем економском стању. Тада су формиране организације које окупљају државе Латинске Америке, са циљем да се створи независан економски систем и пружи отпор САД-у. Бразил, Еквадор, Боливија, Венецуела… имале су председнике који су били против „новог светског поретка“. У међувремену, у већини држава дошло је до промена у власти. Аргентина поново сарађује са ММФ-ом, а Бразил са САД. У Венецуели је нестабилно од смрти Уга Чавеза – сада траје велика криза, самопроглашени председник Гваидо предводи протесте опозиције против председника Мадура, наследника Чавеза.

Николас Мадуро са супругом поздравља присталице (Фото: Бета/АП)

Практично све државе Организације америчких држава и Меркосур-а, стале су на страну опозиције и Запада, а против Мадура. Уз Мадура је остала Куба, Мексико је уздржан, неке државе, попут Колумбије, су савезници САД, а Бразил и Аргентина признају Гваида, исто као и већина држава ЕУ. Гваидо је латиноамеричка верзија Макрона и Трудоа (Макрон не може сада да подржи Гваида због проблема које има у Француској, Трудо је већ упутио помоћ из Канаде и свим снагама подржава Гваида, али не због људских права, него зато што и Канада жели део резерви нафте Венецуеле). Данас су, дакле, практично све државе Латинске Америке на страни САД, ЕУ, НАТО-а и ММФ-а. Док је Чавез био жив, стање је било другачије, Венецуела је имала више савезника у Јужној и Средњој Америци.

Режим у Венецуели сигурно није савршен, као што није ни на Куби. Обични грађани у тим државама носе најтежи терет револуција, револуционари не воле критику и опозицију. Доста је гладних и сиромашних људи, па зато не чуди што Мадуро има доста противника унутар своје нације, и зашто је толико Венецуеланаца спремно да прода све резерве нафте које имају странцима (тј. САД). Обични грађани, из опозиције, верују да ће живети много боље ако отерају Мадура, а своје нафтне компаније продају компанијама из САД (наивни међу њима верују да се то неће догодити када Гваидо дође на власт, исто као што су Срби веровали да ДОС и СНС неће распродати привредне и природне ресурсе Србије). За стање у Венецуели нису криви само странци. Исто тако, за разлаз са Бразилом или Аргентином, крива је и Венецуела. Ипак, таква Венецуела, коју представља Мадуро, који још увек има подршку народа, жели да остане суверена држава и да сачува резерве нафте. Колико год Мадуро има мана, насилно рушење Мадура, од Венецуеле ће направити нову Либију или Сирију. То је горе, него опстанак Мадура на власти. То је горе и за грађане Венецуеле који су против Мадура, и за грађане Латинске и Северне Америке, и за ЕУ, и за цео свет. Какве су користи биле од рушења Гадафија или од покушаја рушења Асада? Било је више штете него користи, зато су они који признају Гваида на погрешној страни историје.

САД су одлучиле да повуку војнике из Авганистана, Ирака и Сирије (то је за похвалу, као и напори да реше кризу са Северном Корејом), али, да ли то значи да ће ти војници САД сада учествовати у нападу на Венецуелу? САД граде зид на граници са Мексиком, јер не желе улазак избеглица из Латинске Америке. У рат против Венецуеле биле би увучене и неке суседне државе (Колумбија је већ у сукобу са Венецуелом), настала би хуманитарна криза због које би милиони избеглица из тог дела света кренули ка САД. До тога може да дође и ако не буде рата, него Венецуела остане под блокадом. Русија и Кина су далеко и не могу да обезбеде помоћ за грађане Венецуеле, ако криза буде трајала годинама. Мадуро не може да опстане на власти ако нема подршку Бразила, Аргентине и Мексика.

Бразил је, поред Русије, Индије и Кине, оснивач БРИК-а. Аргентина је, у једном тренутку, била близу чланства у тој групи држава. Сада Бразил и Аргентина подржавају Гваида, док Русија и Кина подржавају Мадура. И БРИК и Меркосур настали су да би се пружио отпор хегемонији Запада и успоставио мултиполаран поредак у свету, а сада су скоро све државе Меркосур-а, предвођене Бразилом, који је и део БРИК-а, на страни САД и ЕУ. Наравно, то не значи да су Бразил и Аргентина обичне колоније, у латиноамеричким државама постоје јаке антиимперијалистичке снаге, али, док се оне не етаблирају у власти, без обзира што већина латиноамеричких држава има добре односе и са Русијом, можемо да кажемо да је Латинска Америка, поново, пала под утицај Запада, скоро исто као у време колонијализма. Ако падне Венецуела, цела Латинска Америка ће дуго бити под контролом Запада. Да ли ће Мадуро тако брзо и лако да падне, или ће се одржати попут Асада у Сирији?

Делује као да је Мадуро у безизлазном положају. У држави има јаку опозицију, државе из суседства и са америчког континента подржавају опозицију, народ је гладан, цена нафте је ниска, савезници су далеко, Венецуела је скоро изолована. Међутим, ни стање у САД није повољно за још један рат (док траје политичка криза), унутар Запада сада постоје поделе (нису ни све државе ЕУ признале Гваида), у Француској су протести, Велика Британија излази из ЕУ, а Италија је све ближа Вишеградској групи држава, док су, у војном смислу, Русија и Кина, а посебно као савезници, најмање равноправни противници САД и НАТО алијансе. У латиноамеричким државама постоје јаке снаге које се боре против доминације САД и европских колонијалних сила. Те снаге су сада у дефанзиви, битка је изгубљена, али, рат није готов – те снаге могу поново да дођу на власт у неким државама (следбеници теологије ослобођења, Че Геваре, Фидела Кастра, Чавеза, пријатељи Русије и Кине…).

За сада, Мадуру стиже подршка из Русије, Кине, из неких исламских држава, унутар неких држава ЕУ постоје снаге које се не залажу за рушење Мадура, Србија не признаје Гваида… Запад има лоше искуство у Либији и Сирији и унутрашње проблеме због чега не може тек тако да крене у још један освајачки поход. Али Мадуро може да падне и без рата, ако нема подршку држава Латинске Америке, зато Запад не мора да жури са војном интервенцијом. Са једне стране, Венецуела није острво и нема једнопартијски систем попут Кубе – народ је подељен, суседне државе су против режима, па је тежа одбрана државе и режима, због чега ће Мадуру бити тешко да се одржи на власти ако криза дуго траје. Очигледно је да су политике које су успоставили латиноамерички лидери, попут Чавеза, доживеле пораз (из тог угла гледано, режими у Венецуели и на Куби су такође на погрешној страни историје). Са друге стране, и они који руше Мадура имају своје слабости. Венецуела није Либија и Мадуро, вероватно, неће проћи попут Гадафија. Међутим, ако дође у исту ситуацију као и Асад, то неће бити добро ни за грађане који су за власт, ни за оне који су против власти у Венецуели, ни за државе у том делу света, ни за САД, ни за свет, јер би то значило да је у Венецуели грађански рат, у коме учествују и војске држава које се граниче са Венецуелом, и, наравно, војске САД и Русије (у некој мери), па ће тај грађански рат да створи још једну кризу са избеглицама, проблеме у светској економији, итд. Становници Латинске Америке поделили би се на оне који подржавају власт у Венецуели и на оне који подржавају САД, то би се пренело на Латиноамериканце који живе у САД. Тај рат би се раширио по целом америчком континенту, стигао би и до Чилеа на југу и до Канаде на северу.

Зато велику одговорност имају највеће латиноамеричке државе. То је америчко питање и кризу у Венецуели треба да решавају америчке државе. Бразил, Аргентина и Мексико, као највеће и најмоћније латиноамеричке државе, треба да се поставе између САД, Канаде и Гваида, са једне стране, и, Венецуеле, председника Мадура и следбеника Геваре, Кастра и Чавеза, са друге стране, и треба да помогну да грађани Венецуеле изаберу председника на демократским изборима и да тог председника признају све стране, тј. цео свет. Мадуро не може да опстане на власти уз помоћ силе, а Гваидо не може да дође на власт уз помоћ силе. Коришћење силе ниједној страни не може донети добро. Краткорочно, Мадуро може да падне ако расте подршка опозиционим лидерима, док су све државе Латинске Америке или Групе из Лиме против њега. Али дугорочно, криза слична овој у Венецуели, може да се догоди у скоро свакој држави Латинске Америке, зато би се насилно рушење Мадура уз помоћ САД вратило као бумеранг властима у Бразилу, Аргентини, Мексику, Колумбији…

Без обзира што су, у овом тренутку и у овом сукобу, ближе САД, Бразил и Аргентина су и даље у добрим односима са Русијом и Кином. Бразил и Аргентина треба да одрже добре односе и са Русијом и Кином и да изграде боље односе са САД. Све док се САД мешају у сукоб у Украјини (руска зона утицаја), или на Тајвану (кинеска зона утицаја), не може да се очекује да се Русија и Кина неће мешати у кризе на америчком континенту (исто тако, све док САД имају своју војну бази на делу територије Србије који држе под окупацијом, не може се очекивати да ће Србија подржати САД  у сукобу са председником Венецуеле). Што САД буду више притискале Мадура, то ће Русија и Кина више помагати Мадура, а то ће широм Латинске Америке створити поделе на оне који подржавају интервенцију САД и оне који су против мешања САД. Ако САД освоје Венецуелу и ту поставе своје војне базе, ближе су освајању Амазоније и Патагоније. Постоје Латиноамериканци који то желе, али, има и доста оних који ће пружити јак отпор таквим покушајима САД и квислинга. Може да се догоди да САД и Канада војно-економски освоје целу Јужну Америку, али, да изгубе Северну Америку, где би Латиноамериканци постали већина, а шпански званични језик.

Најбоље решење за кризу је дијалог између власти и опозиције. Ако се Венецуеланци сами међу собом не договоре, велике силе ће направити договоре на штету Венецуеле (тако се може десити и трампа између САД и Русије, према којој би САД препустиле Украјину Русији, а Русија би препустила Венецуелу САД). Добро је што је Група из Лиме, за сада, против употребе силе и војне интервенције у Венецуели. Бразил, Аргентина и Мексико морају да покажу да су суверене државе. Са те стране, Русија и Кина су њихови природни савезници и то тако треба да остане, али, те државе треба да остану отворене и за дијалог и за трговину са САД, без које нема стабилности на америчком континенту. Они који су на правој страни историје, не стварају недемократске или једнопартијске системе (не гуше опозицију – као што то ради режим у Венецуели) и не нападају (као демократске државе) друге државе (због природних ресурса – као што то раде САД). Сви морају да се мењају – ако не желе рат. У супротном, свет ће бити у још већој кризи, и ближи светском рату.



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

2 replies

  1. Похвале вриједан коментар,непристрасан (што је код нас ријетко).

  2. “Очигледно је да су политике које су успоставили латиноамерички лидери, попут Чавеза, доживеле пораз (из тог угла гледано, режими у Венецуели и на Куби су такође на погрешној страни историје).”

    Нису они на погрешној страни историје. Такав привид је створен од стране империјалиста, који су онемогућени да присвајају природна богатства из тих земаља. Они чине много да те богате земље западну у сиромаштво широких слојева становништва. Која је намера САД и других сличних земаља према Венецуели? Економским мерама, блокадама трговине, у овим богатим земљама изазивају сиромаштво које ствара народну побуну.против власти. А онда ту побуну користе за оптуживање режима и борбу против њега. То су опробане методе широм света. Тужно је да у тој завери против Венецуеле учествују и њени најближи суседи. А и они су преживели сличне последице, као сада њима суседна држава.

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading