Албански медији извештавају да је између Москве, Париза и Вашингтона постигнут тајни споразум о стварној предаји Косова од стране Београда
(Руска народна линија, 2. 3. 2019)
Јавност у Србији је озбиљно узнемирена писањем албанске штампе (која се позива на немачке изворе), према којој је наводно постигнут тајни споразум између Москве, Париза и Вашингтона о стварној предаји Косова од стране Београда.
Павел Вјачеславович Тихомиров
Према тврдњи приштинских новина Bota sot, која се позива на агенцију Presheva jone (Наше Прешево), споразум се састоји од 22 тачке и предвиђа давање сагласности на улазак Косова у УН. Потом промену граница и гарантовање посебног статуса српским манастирима који ће бити препуштени Албанцима, а за узврат се Србији јемчи да ће ући у ЕУ најкасније до 2022. године.
Сагласно плану који се појавио у албанској штампи, Косовска Митровица неће припасти Србији, већ ће добити статус слободног града на рок који није краћи од 35 а дужи од 100 година. Градом би управљало Председништво од три члана: један Србин, један Шиптар и један представник УН са мандатом од пет година. Према плану, град би имао свој буџет, свој пасош, своју полицију, док ће се о укупној безбедности старати НАТО. Званична валута биће евро.
Сходно том плану, Прешево ће припасти Републици Косово, а град Бујановац ће такође добити статус посебног дистрикта на 35 година. Председништво посебног дистрикта Бујановац чини ће, као и у Косовској Митровици, три члана, а полиција ће бити вишенационална. Буџет дистрикта финансираће пропорционално Србија, Косово и ЕУ. У Бујановцу ће уз евро, у оптицају бити и динар, на пасошу ће се налазити симболи ЕУ, али ће грађани моћи да имају и пасоше и Србије и Косова. Град ће добити статус слободне царинске зоне. Српска војна база „Југ“ постаће америчка база. Испунивши те услове, Србија ће добити статус члана ЕУ 2021. или 2022. године, а Косово до 2030. године. Потом се предвиђа спровођење неке врсте „Маршаловог плана” са инвестицијама од 3,5 милијарди евра намењених Србији и 1,2 милијарде евра за Косово.
У наведеним албанским новинама се помиње још један услов, а тиче се „уклањања из српских и албанских уџбеника у току следећих десет година терминологије која распирује међунационални раздор“.
Коначни споразум треба да буде потписан између 28. јуна и 13. јула 2019. године. До краја октобра, обе стране треба да измене своје уставе, а са 1. новембром 2019. треба да отпочне примена у пракси свих тачака споразума.
Георгиј Енгелхарт (Извор: Срна)
По речима научног сарадника Института за славистику РАН, Георгија Енгелгарта, није више ни за кога тајна да је у току разрада идеје „разграничења“, „а на руском језику размене територија између Србије и Косова и стварног признања, тзв. Републике Косово“. „Имајући у виду техничке детаље тог споразума и то предвиђену предају Приштини територије јужне Србије, врло је вероватно да ће и у том региону доћи до озбиљног заоштравања. Не може се искључити појава озбиљног незадовољства код становништва на територијама које треба да се предају Приштини. Међу онима који тамо живе, у значајном броју су избеглице са Косова или ветерани рата од 1998. и 1999. године, а они не горе од жеље да се нађу под влашћу својих непријатеља“, приметио је Енгелгарт.
Коментаришући изјаву министра иностраних послова Србије да се Владимир Путин сагласио са идејом „разграничења“ са Косовом, Енгелгарт је истакао да та изјава показује једну карактеристичну ствар: „Службени Београд, који покушава да изложи српској јавности ову непопуларну одлуку, свим силама се труди да се сакрије иза ауторитета Русије и да одговорност за такву одлуку пребаци на њу“.
Разуме се да Срби у глас вичу „Косово је Србија“ и „нећемо размену”, али трезвени гласови полугласно говоре да избора нема ни Вучић, кога притискају одоздо протестима (које је такође изрежирао Запад), али ни сама Србија, која двадесет година после НАТО агресије више нема војску, ни потенцијал за реванш, а Москва је доста далеко.
Вучић је сатеран између чекића притисака са Запада и наковња протеста, који објективно служе за додатни притисак на Вучића, што нам уосталом кажу и наши пријатељи који учествују у протесту. Фотографија председника Руске Федерације са Хашимом Тачијем (за Србе злогласним командантом ОВК, који је данас један од лидера за сада непризнате „Републике Косово“) представља за српске конспирологе сигнал да ће Москва у решавању косовског питања заиста попустити под притисцима Берлина и Париза.
Утисак додатно појачавају сигнали из Москве. Осим стручног мишљења Георгија Енгелгарта, пуно емоција је изазвао чланак, преведен и објављен на порталу Стање ствари, главног уредника компанијског гласила „Гаспрома“ и директора Института за националну енергетику, Сергеја Александровича Правосудова, који је првобитно био насловљен „Србија – слаба карика?“, да би потом наслов био промењен у „Србија и Турски ток.“
Све то је изазвало узнемирење у српској јавности, које су злобници већ успели да представе као доказ да су Срби, наводно, „већ схватили да је цар го“. При томе имају у виду разочарање српског народа у способност Кремља да буде гарант тога да је „Косово Србија.“
Колико пута треба поновити да се разочара само онај ко себи дозволи да буде очаран, ко трезвено не посматра глобалну ситуацију, чији је локални појавни облик, између осталог, и косовска криза.
Ипак, ми данас нећемо говорити о психолошким специфичностима српске русофилије, већ о проблему тзв. размене територија у замену за признање.
Павел Тихомиров, помоћник главног уредника Руске народне линије
Доц. др Зоран Чворовић
Своје мишљење о том плану (лажном или стварном) у интервјуу Руској народној линији изнеће стални саговорник Балканског клуба, правник Зоран Чворовић:
„Проблем који разматрамо има два аспекта: правни и територијални.
Правни аспект. У међународном јавном праву се под разграничењем подразумева обележавање (демаркација) границе између две независне државе. Демаркацијом се званично и прецизно утврђује гранична линија и тада су могуће мање корекције дотадашње фактичке линије разграничења. Пошто споразум о утврђивању (демаркацији) граничне линије, којим се решавају и евентуални гранични спорови, могу да закључе само државе, онда је у праву проф. др Слободан Самарџић, када ових дана упозорава да је Вучић планирао да у оквиру споразума о разграничењу призна тзв. Републику Косово. Пошто међународне споразуме могу да закључе само суверене државе које располажу правом на закључивање уговора (ius contrahendi), Србија би закључивањем споразума о разграничењу признала тзв. Републику Косово за државу пуног суверенитета. Из угла уставног поретка Републике Србије, такав споразум би био противуставан, јер по важећем Уставу, неприкосновену и недељиву територију државе Србије чини и АП Косово и Метохија. Самим тим, закључење таквог споразума, али и све радње и изјаве које представници државе дају у том циљу, представљају извршење кривичног дела угорожавања територијалне целине Републике Србије из члана 307 Кривичног законика РС.
Територијални аспект. Територијални добитак Србије од таквог разграничења био би у погледу Косова и Метохије мизеран – не више од 7% територије КиМ. Албанцима би била предата северна Косовска Митровица, акумулационо језеро Газиводе и део општине Зубин Поток, као и рударско-металуршки комбинат „Трепча“, док би Србији припало неколико брдско-планинских села и варошице Лепосавић и Звечан. Када се погледају територијални уступци тзв. Републици Косово на југу Србије онда се види да је тзв. територијално разграничење још погубније за српске националне интересе. Тзв. Република Косово би добила општину Прешево и са њом део Коридора 10, ауто-пута који повезује Западну Европу са Малом Азијом. Тиме би тзв. Косово добило контролу над најважнијом саобраћајницом Евроазије (римски пут Via militaris и средњовековни Цариградски друм), чиме се прекида непосредна путна комуникација између православне Србије, Македоније и Грчке. Евентуално измештање ауто-пута на исток не би анулирало штету која би настала преузимањем од стране тзв. Републике Косово дела моравско-вардарске долине.“
После стварања косовске НАТО државе на централној балканској косовско-метохијској висоравни и моравско-вардарској долини, где се секу најважнији путеви који повезују Западну Европу и Малу Азију, као и Јадранско и Црно море, војна неутралност Србије би била неодржива, а руски утицај у региону би постао физички немогућ.
Са руског посрбио: Зоран Чворовић
Categories: Посрбљено
Да Бог да поцркали сви који се сложе са једним оваквим планом! Да Бог да их стигла Лазарева клетва!
Лазареву клетву неко мора да оствари. Да ли у Вулинивој војсци има некога ко би смео мрко да погледа “врховног команданта”? Јасно је да ствар мора бити дигнута на виши ниво од понављања Аписовог подухвата. Уопште није питање шта са Вучићем, него шта и скиме после њега. Има ли Тихомиров неку идеју у вези са тиме?
Узгред, Србе не брине, штавише и не занима их, шта пишу шиптарске новине. Брине их шта је у српским новинама прећутано.
Na žalost “trezvenih glasova” iz što agresorske, što defetističke kace, Srbi i te kako imaju vojsku! Vojska Srbije i posle svega što je od 5. oktobra pretrpela od strane kompradorsko-kvislinških instalacija je zavetno-moralno najbolji i državotvorno najfunkcionalniji deo društva.
“Trezvenom” Vučiću i njegovoj “trezvenoj” opoziciji bi bilo mnogo lakše da izdaju Kosovo i Metohiju kada srbska vojska danas ne bi bila u mogućnosti da vojno reši ono što treba da rešava. Ovako moraju da izvode zavođenje za Goleš planinom krivinom za krivinama. Odatle i generisanje “trezvenih” vojnih stručnjaka koji Srbima prosipaju znanje o nepostojanju njihove vojne sile 😉
#pametuglavu
#oružjenadomakruku
Најмање вероватно од свега написаног, је да ће Москва попустити пред притисцима Вашингтона, Париза (и Берлина). Зашто би то Русија урадила? Зашто би стала на страну оних који су НАТО агресијом на СРЈ-Србију 1999. године отели сувереној држави њену територију? Једино ако би тиме вратила целу Украјину у свој савез. Како је то мало вероватно очекивање од Запада, који има дубоке и јаке разлоге за приближавање границама Руске федерације, не може се прихватити као разлог. Други разлог је молба председника Вучића, да се учешћем Русије у овом Споразуму умањи или бар ослаби гнев народа Србије на своју власт због предаје Косова и Метохије, и још дела југоисточне Србије отетом “Косову”. Русија није у таквом стању, као крајем прошлог века, да прихвата такве неморалне Споразуме. Чак је и тако ослабљена, својим учешћем у Споразуму са агресорима на Србију јуна 1999. године успела да Резолуцијом у СБ УН бр. 1244 угради гаранцију за останак Космета у оквире Србије (СРЈ). Русија је свесна да је НАТО пакт заузео готово цело Балканско полуострво. Зашто би му додао још и отето “Косово”? Једино ако је Србија другим тајним Споразумом већ приступила НАТО пакту? Ако је то тако, а није немогуће са досадашњим властима у Србији, онда Русија може да “опере руке”. Али онда нема потребе да држи у тајности своје учешће у садашњим договарањима са Западом. Нема потребе ни да штити неверну власт у Србији од народног бунта због издаје своје земље. Једини разлог би био очување привредних, трговинских веза између две државе. Нисам сигуран да смо овако мали и са слабом индустријом велики потрошачи њихових енергената. А што се тиче продаје наших пољопривредних производа Русији, нисмо се показали много озбиљни у томе.