Не замерам Правосудову што је критичан према српским властима. То сам и ја. Уосталом, ако се човек бави овим послом, подразумева се да буде критичан. Замерам му што није поштен, правдољубив и искрен

Никола Н. Живковић (Извор: Царса)

О тексту о којем говорим ја нисам аутор, већ преводилац. Главни уредник сајта „Стање ствари“ пре неколико дана замолио ме да га „посрбим“. Аутор се зове Сергей Правосудов и он је „директор Института национальной энергетики“. Радо сам се одазвао том позиву. Као директору тако значајног Института њему су отворена врата за најутицајније медије у Русији. А да је то тачно довољно је да укуцате, „гуглујете“, његово име и видећете да моја тврдња није погрешна.

Сем тога, он ми није непознат. Неки Правосудови чланци преведени су и на српски, а о њему су, веома критички писали многи наши публицисти. И ја сам написао текст „Правосудов други пут међу Србима…“, а објављен је 12. децембра 2014. на сајту „Стање ствари“. Текст који је Правосудов тада написао, у својим главним тврдњама идентичан је овом кога сам пре неколико дана превео.

Прво упада у очи да је Правосудов некоректан. Како може да поистовећује Београд и Софију?! Чак и више, он тврди да је Бугарска поузданији партнер од Србије. Ни то није неко изненађење за Србе. Знамо да је у Русији у последњих сто педесет година увек било бугарофила. Дакле, да је Правосудов србофоб – то је његова лична одлука и приватни став. Проблем настаје тада, када он наступа у јавности и то као представник тако угледног руског института.

Ваља казати, јасно и гласно, неколико чињеница: Бугарска је увела санкције Русији, Србија није. Софија је у оба светска рата била непријатељ Москве, а Београд савезник. Бугарска је члан војног НАТО пакта, који у Русији види свог највећег непријатеља. Србија није члан НАТО-а и надам се да то никада неће ни бити. Једном речју, Срби су после неколико чланака Правосудова могли да упознају глас Русије који се прилично ретко чује у нашим медијима, а који, у то сам убеђен, не представља аутентични глас руског народа.

Не замерам Правосудову што је критичан према српским властима. То сам и ја. Уосталом, ако се човек бави овим послом, подразумева се да буде критичан. Замерам му што није поштен, правдољубив и искрен.

Правосудов пише да је „садашња политичка елита Србије практично у пуном саставу састављена од људи, који су овом или оном степену повезани са обавештајним службама САД, Велике Британије“. То је тачно. Али, шта друго очекује од земље која се у пролеће 1999. године готово 80 дана сама борила против Америке и њених НАТО-савезника? Где је тада била Русија? САД су у октобру 2000. године извршиле државни удар и од тог времена Србијом влада квислиншки режим. Да је Москва у пролеће 1999. помогла Београду данас бисмо имали другачију ситуацију не само на Балкану, него, вероватно, и у Европи.

Тамо где Правосудов говори „Руководители Сербии любят говорить о том, как они любят Россию“, то ја не знам. Вероватно је он о томе боље обавештен од мене. Или је сам Правосудов директно учестовао у преговорима са нашим министрима, или су му руски представници „Газпрома“ то испричали. Ако. Но, он такође пише „Сербы постоянно говорят о том, как они любят Россию.“

Намерно нисам превео ову реченицу. Прво зато што верујем да сваки Србин може да је разуме. Поред тога, неки коментари су ми замерили, да нисам био коректан, јер Правосудов говори наводно само о „руководиоцима Србије“. Ако ми не верују, имају руски сајт, па нека провере.

Текст С. Правосудова на сајту “Самовар”

Тако сам дошао и до другог дела могла наслова: Да ли треба одговарати на коментаре? Мој одговор је кратак – треба. Изузеци су наравно они, анонимни, злонамерни људи, који су понашају нецивилиовано, неваспитано. Где се, дакле, не критикује неки текст аргументима, већ се вређа сам аутор. Када сам полагао испит из философије, код мог уваженог професора Гаје Петровића, та логичка грешка се зове „argumentum ad hominem“.

Једним словом, не одговарам на писма која су ван правила доброг понашања, простачка, већ само на она која се баве критиком самог текста, дакле, тамо где нема ничег личног. Тако ми један критичар замера да нисам добро обавештен по питању руске економије. Слажем се. Нисам економиста. Но, када нешто не знам, онда се информишем код оних који то знају. У конкретном случају, ја сам прочитао текстове неколико водећих руских економиста. Ево њихова имена:

Сергей Глазьев, советник президента РФ, член Национального финансового совета Банка России, доктор экономических наук, академик Российской академии наук; Михаил Делягин, доктор экономических наук, государственный советник Российской Федерации, член научного совета при Совете безопасности РФ; Валентин Юрьевич Катасонов, доктор экономических наук, профессор кафедры международных финансов МГИМО.

У њиховим бројним економским анализама пронашао сам и одговор на питање: Коме у Русији заправо припадају највеће компаније?

За оне који читају на руском, предлажем да укуцају „yandex.ru“ (или да то исто покушају на Гуглу) и то са питањем: „Кому на самом деле принадлежит газпром и роснефть?“

Ускоро ће добити стотине сајтова, који ће свакоме ко жели да сазна, казати, прецизно, ко је власник највећих фирми. Навешћу прва два сајта, које сам добио преко „јандекса“: https://finobzor.ru/72058-komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html; и http://russkievesti.ru/novosti/ekonomika/komu-na-samom-dele-prinadlezhat-gazprom-i-rosneft.html, 16.12.2018.

Ево што ту стоји: Руски медији нас непрестано уверавају о томе, да најкрупније нафтне и гасне компаније у потпуности припадају држави.

Исти извори, међутим, кажу да то просто није истина: Русија је власник 50,23 % акција (РФ владеет 50,23% акций „Газпрома“); власник АДП: 25,20%. АДР – это Американская Депозитарная Расписка (ADR – American Depositary Receipt). А овде је реч о „The Bank of New York Mellon“ и она контролише једну четвртину акција. Америчка страна влада блокирајућим пакетом акција „националног дотојанства Русије“ и потенцијално може да уложи вето на одлуке Савета директора Газпрома“. (25,2% акций Газпрома де-факто контролируются The Bank Of New York Mellon. Американская сторона обладает блокирующим пакетом акций „национального достояния“ и потенциально может накладывать вето на решения Совета директоров Газпром.)

Тврди се, да САД одлично зарађују на „Гаsпрому“ (США отлично зарабатывают на „Газпроме“). Ещё 24,57% владеют некие частные лица, физические и юридические.

Остала регистрована приватна лица као власници чине: 24,57%. Глава компаније Милер добио је високо одликовање (Однако главе компании Алексею Миллеру это не помешало получить орден „За заслуги перед Отечеством“ Первой степени).

Како стоји са „Роснефть“? Акционари су: „Роснефтегаз“: 50%+1 акция; затим 19,75% BP (Роснефти принадлежит Британской BP), а 18,93% продано катарскому инвестиционному дому. Около 10% находится в собственности у разнообразных физических и юридических лиц).

Извор: Гугл

И за „Роснефтгаз“ се у медијима тврди да је она 100% у власништву државе Русије. Но ни то, као што видимо, није тачно. Информације „Роснефтгаз“ на њеном сајту не постоје. А то је чудно, зар не? (своего сайта у компании нет. Странно, не правда ли?). Највиши државни чиновници признају да су беспомоћни пред „Роснефтегазом“. Ко је свемогући покровитељ те компаније? Куда одлазе многе милијарде профита? А незнамо ни оно најважније: кому стварно припадају „Газпром“ и „Роснефть“ („Сами чиновники признают свое бессилие перед „Роснефтегазом“. Что за всемогущие покровители у этой Компании? Куда уходят многомиллиардные прибыли?“ И самое главное: кому все-таки реально принадлежат „Газпром“ и „Роснефть?“)

Укратко. Водеће државно-приватне компаније Русије припадају руској држави: („ведущие государственно-частные компании России – Газпром, Роснефть и Сбербанк, принадлежат нашей стране лишь частично) – Газпром – 50,0075%, Роснефть – 50% + 1 акция, Сбербанк – 50% + 1 акция.

Те велике компаније су формално руске, но правно и фактички Русији припада само половина. Коме припада друга половина? („Формально да, Газпром – „национальное достояние“, Роснефть – „благо России“, Сбербанк – госбанк, но юридически и фактически Российской Федерации принадлежит лишь половина собственности. Кому же принадлежит другая половина спросите?“)

Сбербанк 45,64% припада иностраним компанијама и грађанима, а то је државна банка број 1 у Русији, а припада наводно потпуно руској држави („45,64% акций якобы государственного банка №1 принадлежит иностранным компаниям и гражданам.) Греф је председник Сбербанке и ради као члан управе америчке банке „JP Morgan Chase“ („Герман Греф совмещает председательство Сбербанком с работой членом правления в JP Morgan Chase“).

Веома богате компаније су „Сургутнефтегаз“, „Норильский никель“, „Новолипецкий металлургический комбинат“, „ЮКОС“, „Сибнефть“. Њихова вредност процењује се на стотине милијарди америчких долара. У погледу власништва, и код споменутих компаније ситуације такође није ништа повољнија за Русију.

Бавим се писањем преко 40 година. Прво што сам научио, то је када сам писао дипломски рад – како из философије, тако и из историје – да за сваку тврдњу наведем извор. Проблем код многих људи, који критикују ауторске текстове – а у овом случају и моје – јесте веома прост. Многи од њих – под претпоставком да су добронамерни – имају информације само из масовних средстава информација. А овде веома често имамо посла са владином, или чак, партијском пропагандом. И њихови закључци су, логично, веома далеко од темељне научне и академске расправе. Одатле, ето, и код мојих текстова долазе често неспоразуми са мојим критичарима. Ако је човек, електричар, водоинсталатер, инжењер, лекар, столар, адвокат, њему просто остаје веома мало времена да се бави са неким озбиљнијим радом, који се тиче општих државних, економских и политичких питања наше земље, Европе и света.

Categories: Разномислије

Tags: Никола Н. Живковић, Русија, Сергеј Правосудов