Путинов став о Космету је био недвосмислен, чак и децидиранији него обично. Ако је Вучићу и прикачио орден брзо је постало јасно да то сигурно није учинио због Косова
Владимир Путин и Александар Вучић (Фото: РИА Новости)
Прошло је отприлике месец и по дана од Путинове посете Београду, што значи да то одавно није битна тема Вучићеве таблоидне машинерије. Потиснуле су је друге, важније. Рецимо, у међувремену, Ана Брнабић је постала поносни тата, заувек нас је напустио Шабан Шаулић, а извесна Теа Таировић (која је била гошћа на његовом последњем наступу) није породици упутила телеграм саучешћа, у АМС Србије, познатој кадровској луци СНС-а, чули су се смртоносни пуцњи испаљени из пиштоља кума министра Небојше Стефановића коме је, касније током претреса, у стану пронађено још 9 (девет) пиштоља и за све је имао дозволу… И тако редом.
Јењава и скупо плаћена заједљивост српских НАТО лобиста и Соросових испостава у Србији, којима је Путинова посета веома сметала. Генерално гледано, просечни медијски конзумент већ се тешко присећа да је Путин уопште и долазио у Србију, а камоли онога што је поручио, а плаћени режимски аналитичари истресли су на наше главе своје домаће задатке док је посета трајала и дан-два након ње, па заћутали. По налогу. Све у свему, време је за озбиљну и објективну анализу Путиновог боравка у Београду и онога шта је та посета значила Србији, шта српском народу, а шта Балкану као једном од важних чворишта геополитичког судара униполарног и мултиполарног света. Тим пре што је, за нешто више од 8 сати колико је провео на тлу Србије, Путин одаслао толико порука да ће евро-атлантски аналитичари на њима радити бар 8 месеци. Но, то је већ део његове харизме. Ми ћемо се задржати на неколико питања од значаја за нас и ове просторе.
Какав је стварни однос Путина и Вучића?
Кренућемо од чињенице да је ово била прва Путинова посета Београду која у српском народу није дочекана са свеопштим одушевљењем, већ са извесном дозом зебње. Два су разлога. Први је сусрет Путина и Тачија у Паризу који је, ма како куртоазан био, у српском патриотском дискурсу пробудио стрепњу да Русија може омекшати свој принципијелни став о Косову као неотуђивом делу Србије, а други намера Путина да Вучића одликује руским државним одликовањем, орденом Александра Невског, што се опет могло тумачити као вид подршке ономе ко све бескурпулозније издаје Космет и све отвореније окреће леђа Православљу. (Па и самој Русији, без обзира на реторику.) Вучићева таблоидна медијска машинерија постарала се за остало, креирајући илузију да Путин Србију има у фокусу пре свега захваљујући Александру Вучићу.
Но, када је Путинов авион слетео и врата се отворила прво што је пало у очи било је да нема погаче и соли као традиционалне српске добродошлице драгим гостима. Само пар месеци раније таква погача, велика и лепо печена, сачекала је генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, уз неизбежну децу у народним ношњама. И Вучићев осмех од ува до ува. Логично питање да ли је Столтенберг који носи батину Вучићу дражи гост од Путина који носи орден, оставићемо без одговора и обратити пажњу на руковање двојице председника. Продужени стисак који је потрајао на евидентну Вучићеву иницијативу и уз Путинов усиљен осмех. Видљива дистанца. Нешто касније, испред палате Србија, Путин је поздрављајући се са Ивицом Дачићем показао много више присности, чак и загрлио српског вицепремијера и министра иностраних послова. Занимљиви детаљи. Посебно што је након тог тренутка Дачић просто нестао са фокуса камера.
Александар Вучић, Владимир Путин и Ивица Дачић (Фото: Танјуг/Тања Валич)
Ако изузмемо предавање ордена које је имало своју прописану форму, следећа цртица која нам говори понешто о односу Путина и Вучића виђена је на конференцији за штампу где је Вучић упорно покушавао да руског председника приволи да се обрати „грађанима“ окупљеним испред Храма Светог Саве. Добро обавештен да се заправо ради о организованом партијском скупу СНС-а (замишљеном као одговор на протесте опозиције суботом), на који је Вучић са преко 1.000 аутобуса довлачио своје, већ професионалне, симпатизере из читаве Србије, председник Путин је то прво уљудно, а на Вучићево дипломатски непримерено инсистирање и категорички одбио, јасно стављајући српском председнику до знања да је превише велики играч за такве мизерије. Но, просто је невероватно, какве безочне силе периодично поседају свест Александра Вучића. Ни на троструко Путиново „њет“ он није одустао већ је позвао патријарха Иринеја, домаћина Путинове посете Храму и на њега вршио притисак да замоли Путина да се обрати окупљенима, знајући Путинов однос према вери.[1] На крају, Путин се одлучио за компромисно решење. Није се обратио али је пришао окупљенима, поздравио се са некима од њих, и кратко поручио на српском језику „Хвала вам на пријатељству“[2], а затим отишао на аеродром. Ако је и имао било какву симпатију за Вучића, сигуран сам да је она нестала након тог дана.
Путин, Србија и српски народ
Оно што је веома важна димензија Путинове посете Београду јесу његови сусрети са представницима Срба ван Србије. Упркос згуснутом програму Путин је нашао времена да се сусретне са представницима Срба у окружењу, првим људима Демократског Фронта Црне Горе Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем, лидером босанских Срба Милорадом Додиком и представником Срба из Хрватске Милорадом Пуповцем. Дакле, требало је да се појави Путин па да Београд бар на један дан буде оно што треба да буде у сваком тренутку – центар одбране интереса српског народа на простору читавог Западног Балкана.
Ово јасно показује да Путин српско национално питање не везује само за Србију и српски режим, већ да шири директне контакте са институционалним представницима Срба у региону. Из овога би се могла извести два битна закључка. Први, да Путин садашњи статус српског народа, односно његову расцепканост на више балканских државица насталих разбијањем Југославије, сматра привременим решењем. И други, да он нема превише поверења да ће Вучићчева Србија, као матица, успешно бранити права и интересе Срба у региону. И једно и друго исправан је резон.
У овом контексту, са посебно великом пажњом се очекивао Путинов став о Космету. Он је био недвосмислен, чак и децидиранији него обично. Ако је Вучићу и прикачио орден брзо је постало јасно да то сигурно није учинио због Косова. Путин се у старту позвао на Резолуцију 1244 УН и није је „испуштао“ до краја свог излагања на ову тему. При томе, јасно раздвајајући битно од небитног, много је мање говорио о фамозним таксама него о нелегалном формирању тзв. „Војске Косова“ за коју је рекао да „представља кршење резолуције 1244“.
Дочек Владимира Путина испред Храма Светог Саве 17. јануара 2019.
„Та резолуција не допушта постојање било каквих оружаних формација на Kосову изузев контингента Уједињених нација“[3] – упозорио је Путин. И не само то. Подсетивши да је резолуцијом 1244. предвиђено да одређени број српских полицајаца и граничара може да буде на територији Kосова, Путин се запитао: „Где су они?“[4] – јасно стављајући до знања српском председнику и јавности у Србији да српски режим има простора за пуно активнији однос према косметском питању. Но, Вучић се понашао као да то није чуо. Говорећи о Косову након руског председника, био је толико безобзиран и нетактичан да Резолуцију 1244. поново није ни поменуо. Ваљда зато што она не предвиђа „разграничење“. Вероватно постоје и неки други разлози, али сигурно је да Вучићево зазирање од помињања Резолуције 1244. прелази у личну патологију. Када је није поменуо у Београду испред Путина где ће је поменути?! А без ње не постоји решење косметског питања иоле повољно по Србију и српски народ.
У сваком случају, заокружујући своје ставове о косметском питању Путин је још једном подвукао да Русија подржава обострано прихватљиво решење за Kосово на основу Резолуције 1244. Савета безбедности УН. Да ли је то био став државника, порука Вучићу и Западу или нешто треће показаће време.
Путин и Балкан
Сам боравак руског председника у Београду, програм посете и изнети ставови јасно показују да Русија нема намеру да Балкан препусти Западу упркос устоличењу НАТО-а у Црној Гори и Македонији. Москва је одлично свесна да је евро-фанатизам балканских народа давна прошлост и да садашње окретање Западу у региону почива на две варљиве полуге:
- самовољи корумпираних политичких елита, која нема упориште у вољи грађана
- гажењу интереса православних народа у региону које има границу трпљења
Отуда Путин ради управо оно што треба да ради – чека, али не спава. Потписивање одговарајућих аката о сарадњи са Србијом за чак 24 економска и државна пројекта, током ове посете, показује пут који је одабрао, при чему не треба сметнути с ума да Русија има одличне економске односе и са Хрватском и Словенијом. При томе приоритет остају енергетски пројекти јер они ни у Европи ни у региону немају озбиљну алтернативу.
Када се томе додају и добри односи са Турском, која је увек важан балкански играч, шта год се код њих дешавало јасно је да Путин има своју балканску стратегију што нас може само да радује. Наравно, неке ствари једноставно морамо сами урадити…
Уместо закључка
Путин је у Београду провео који минут више од осам сати, а отприлике неких тридесетак минута он и Вучић разговарали су „tet-a-tet“ (у четри ока). Сви смо довољно одрасли да знамо како, у смислу политиче акције, то време може бити значајније од вих оних протокола и конференција за штампу које смо видели. Наравно, не мора да буде тако.
Морамо регистровати и чињеницу да је баш човек кога је Путин загрлио, Ивица Дачић, тачно месец дана након Путинове посете (18.2.2019), отворено изјавио да у Влади Србије постоји група људи која Вучићеву болесну идеју „разграничења“ третира као званичну државну политику, а којој и сам припада. Ово фрапантно признање да у српској влади седе људи који отворено крше Устав земље и чине кривично дело признања капитулације или окупације из чл. 306 КЗ РС и кривично дело угрожавања територијалне целине у помагању из чл. 307 у вези са чл. 34 и 35 КЗ РС, изазвало је буру реакција у јавности и довело до подела у самој влади.
Човек кога Путин није загрлио, али му је без сумње веома близак, министар Ненад Поповић, оградио се од Дачићевог лупетања. Од сопственог лупетања, по свом устаљеном обичају, покушао да се огради и сам Дачић, а пошто се и твитовало постало је јасно да је противуставни рад на „разграничењу“ у српској влади добрано одмакао упркос Вучићевим лагаријама да никакав „Споразум“ није на видику. Јавности се растумачило и то да појам „разграничење“ подразумева акције две међусобно признате државе…
[1] http://beogradski-glas.rs/politika/vucic-trazio-od-patrijarha-da-moli-putina-da-se-obrati-narodu-ispred-hrama/
[2] https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/foto-putin-zavrsio-posjet-srbiji-vucic-ga-tretirao-gotovo-kao-bozanstvo-u-beogradu-bio-i-pupovac/8285030/
[3] https://www.kurir.rs/vesti/politika/3191117/putin-u-beogradu-o-rezoluciji-1244-a-gde-su-srpska-vojska-i-policija-na-kosovu-pristinske-provokacije-propala-su-stvar-evo-sta-kaze-vojni-analiticar
[4] Исто.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар