Процурило је у јавност и изазвало скандал, а довршава се без знања јавности. И даље се ради на размени територија између Србије и Косова. То је кобна грешка, оцењује Кристијан Шварц-Шилинг
Кристијан Шварц-Шилинг (Фото: Oliver Rüther/WirtschaftsWoche)
Челично начело Запада да се нове етничке поделе морају избећи по сваку цену више се не примењује. Председници Косова и Србије су, према свим расположивим информацијама, постигли „договор“: Косово ће предати Србији подручје северно од Митровице с већинским српским становништвом, док ће подручја с већинским албанским становништвом на југу Србије у Прешевској долини бити предата Косову.
Лобисти су добро обавили свој посао. Иако је план у почетку изазвао отпор на више страна, а посебно у редовима њихових народа, чини се да се он сада успешно реализује и приводи крају. То би Србији донело чланство у ЕУ, а Косово би било признато и добило место у Генералној скупштини Уједињених нација.
Корекције граница отвориле би Пандорину кутију
Двојица мојих бивших колега, Педи Ешдаун и Карл Билт – некадашњи високи представници у БиХ – заједно са мном су у августу 2018. послали „отворено писмо“ министарки спољних послова ЕУ Федерики Могерини и упозорили да се Пандорина кутија територијалне размене не сме отварати. И то зато што то иде на руку сепаратистичко-националистичким снагама, не само у региону – а посебно у Босни и Херцеговини – већ и у многим другим земљама. То би отворило пут још већим поремећајима који се ретко завршавају без рата.
Не ради се само о сну о Великој Србији који је довео до рата почетком деведесетих година прошлог века, већ и о – као што сам сазнао у јануару ове године у разговору са албанским премијером Едијем Рамом – могућем уједињењу Албаније и Косова, идеји која никада није у потпуности одбачена. Он ми је у разговору рекао да веома цени непоколебљивост Ангеле Меркел и став немачке политике према промени граница, али и да се плаши да би крајње ослобађање Косова из окова Србије могло да потраје предуго или би могло да се не деси никада и да зато у спајању Косова и Албаније види конкретну опцију.
Веома изненађује да политичари Европске уније у Бриселу, који строго одбацују политику промене граница по етничком принципу, данас не виде ову опасност и сматрају да су таква решења могућа. Који су разлози довели до тога?
Нова политика великих сила на Балкану?
На овом месту у игру очигледно улазе Сједињене Америчке Државе. Председник Трамп и сам жели да се повуче из кризног региона Балкана и пристао је на преговоре о размени територије између Србије и Косова. Ово је потпуни преокрет досадашње политике САД и председник Трамп је то ове године поткрепио са два писма послата председницима Косова и Србије.
Ту се поставља питање: какве су Трампове намере и шта је његов циљ? Постоје спекулације да он следи „договор“ са Путином о подели утицаја на Балкану између две велике силе, Русије и САД. Према формули: Косово иде у НАТО, а Србија остаје под утицајем Русије, заједно са јасним одбацивањем чланства у Алијанси. На тај начин он дестабилизује регион, посебно Босну и Херцеговину, јер тамо тон диктира политички лидер из Републике Српске, сада председник Председништва БиХ Милорад Додик. Он већ годинама говори да улазак БиХ у НАТО долази у обзир само под условом да Србија учини такав корак. И ту Трамп чини уступак Русији, чији утицај у региону несметано расте.
Постоје и спекулације, посебно присутне у круговима НАТО, да Трамп жели да обе земље, и Косово и Србију, види у НАТО, али и да жели да ограничи руски утицај на Балкану. То би евентуално могло да буде објашњење за промењену позицију ЕУ.
Ко ће покупити крхотине?
Уверљиво и логично је само то да Србији и Косову, без америчке подршке, не би могла да прође ова неприхватљива размена територије. С обзиром на високи степен непредвидљивости америчког председника, тешко је предвидети која од те две спекулације ће се показати као тачна. Сигурно је да би и једна и друга опција имале огромне последице по Балкан.
Шта ће се десити након тога? Мото овогодишње Безбедносне конференције у Минхену гласио је: „Ко ће покупити крхотине?“ Када једном повучете границе по етничким линијама, како можете да спречите да Санџак припадне Босни и Херцеговини, а Република Српска Србији? И шта ће онда бити са Северном Македонијом, која је управо решила спор са Грчком и која би се, након новог повлачења граница по етничкој линији, нашла пред новим проблемом: шта ако Албанци у Северној Македонији изразе жељу да живе у етнички чистој држави?
И Румунија, земља која данас председава Европској унији, с тим моделом би имала велике проблеме. Исто као и Грчка. А Шпанија их има већ одавно – са Каталонијом. При том скоро да нико не размишља о људским правима, основним правима човека, правима мањина и апсолутно неопходној правној држави – а све би то морало да влада унутар свих тих земаља; као и о међународном праву, које би морало да се поштује у спољно-политичким односима.
Преостаје ми само да апелујем на Савет Европске уније и Европску комисију да призову европске вредности и да се присете система вредности на којем ЕУ почива. Ако се то не догоди, онда не би требало да нас чудити када, због погрешних политичких одлука, поново будемо суочени с таласима избеглица и мукама гладних и сиромашних.
И да се још једном вратим слогану овогодишње Конференције о безбедности у Минхену: „У случају погрешног развоја догађаја, крхотине у Европи неће покупити земље које цртају нове границе, већ Европска унија!“
Проф. др Кристијан Шварц-Шилинг био је од 1982. до ’92. министар за пошту и телекомуникације у немачкој влади канцелара Хелмута Кола. Из протеста према уздржаности немачке владе током рата у БиХ поднео је оставку. Десет година био је међународни медијатор за БиХ, у периоду 2006-2007. обављао је функцију Високог представника у БиХ. Повремено пише колумне за Дојче веле
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Од припадника нације која је, сањајући о Großdeutschland, расној „чистоћи“ и светској доминацији, у два наврата изазвали рат који је довео свет до руба пропасти и однео десетине милиона живота, не желим да слушам о Великој Србији – понајмање ако је то праћено негативним конотацијама.