Завршни post scriptum „разграничењу“ од „реалистичког“ (не)знања

Часлав Д. Копривица

Господин Мијатовић је данас поново одговорио на мој јучерашњи одговор, и најновији прилог закључио је ријечима: „Бојим се да је даља расправа између нас бесмислена.“ Уважавам његову жељу, највећим дијелом се слажем с том оцјеном, али ипак, због опште духовне добробити, не бих још неколике ствари оставио недотакнутима. Најприје, примјећујем да се опсег питања гдје се мој уважени опонент и ја споримо ипак смањује. То се може тумачити двојако: или тиме да нас двојица (више) немамо шта да разговарамо, или тиме што једној од страна у полемици мањка полемичке „џебане“, пошто на одређене аргументе друге стране нема шта да каже, па их радије прећуткује. И то је у реду.

Погледајмо, само накратко, шта ми г. Мијатовић у својем новом полемичком прилогу приговара: „Г. Копривица и надаље широко користи следећу памфлетску логику: Мијатовић (у неким стварима) говори исто што и Вучић, ergo Мијатовић није у праву и његов је патриотизам сумњив.“ Пођимо од посљедњега. Да ми је Ваш патриотизам, г. Мијатовићу, сумњив, вјерујте ми да бисмо другачије расправљали. Варате се ако вјерујете да ја користим „памфлетску логику“, тј. да држим да Ви нијесте у праву само зато што се Ваша позиција увелико подудара с Вучићевом. (Пошто не коментаришете моје уочавање високог степена подударности Ваше и Вучићеве позиције, допустићете ми да закључим да то питање обојица сматрамо расправљеним.) Није Ваше становиште погрешно стога што се поклапа с Вучићевим, нити је пак исправно зато што се поклапа с Ћосићевим, иако ја, опростићете ми, не спадам у оне који дијеле удивљеност историософским визијама знаменитог писца. Ту није одлучујући ни Ђосићев ауторитет нити Вучићев „антиауторитет“. Не, Ваша, Ћосићева и позиција, нажалост, многих других из српске интелектуалне класе је дефетистичка из разлога које сам навео у прошлом и претпрошлом својем прилогу, на шта ми Ви ничим убједљивим не одговористе, или дио мојих приговора прећутасте. Вучић је пак издајник зато што злоупотребљава ендемски дефетизам српске интелектуалне класе, који не датира од јуче (ето, Ви с поносом истакосте да сте још 1990. били за отуђење дијела своје отаџбине) – да би испунио налоге западњачких „реалиста“. Да, страни агресори-реалисти, који успостављају нове реалности на српским просторима, и овдашњи интелектуалци-реалисти објективно су у савезу, док потоњима највећу помоћ дају овдашњи петоколонаши – и они на власти и другдје – који јако добро знају да издају своју земљу. Надам се да смо ово сада разјаснили.

Пошто сам изиронисао на рачун америчког наводног нетражења признања независности „Косова“, г. Мијатовић ме изненађено пита: „(Прати ли уопште Копривица шта говоре Трамп и Болтон (‘ми не искључујемо територијална прилагођавања’) или ‘зна’ да је то фолиранција?)“ Оно што засигурно знам јесте да се „територијално прилагођавање“ не искључује с признањем. Посебно ми није јасан Мијатовићево запажање из претходно прилога да пошто Американци од нас не траже признање Косова и Метохије, па ми зато баш то треба да „искористимо прилику“ да се разграничимо. (Nota bene: Опет логика из репертоара Вучић-Дачићеве школе, што није ни чудо, јер што су „реалисти“ и издајници ближе својем циљу, простор им постаје све ужи, па тада нема ни много могућности за другачије „аргументисање“.) А разграничење, ако сам добро разумио, г. Мијатовићу, не укључује признање, или би са својом покрајином требало да се разграничимо да би и даље наставили да тврдимо да је она дио Србије и да је потражујемо, тамо гдје треба? И када смо већ код тога ко од нас двојице шта прати или не прати, чуди ме како нијесте примијетили вијест да је извјесни Метју Палмер изјавио: „Србија треба да призна Косово као независну, суверену државу, а да исто то учини и Косово, рекао је на панелу посвећеном Југоисточној Европи на Делфи-форуму“. То што је дотични носилац „високог“ звања „Замјеника помоћника“ не треба да Вас завара то није званични став САД, већ то само говори на којем нивоу се с нама опходи империјална олигархија из В/Фашингтона. Укратко, срж тога становишта је сљедећа: ако ће територијална прилагођавања помоћи момку на терену“ (Вучићу) да заврши посао – немамо ништа против, али Разграничење-скупа-са-признањем нема алтернативу. Не видим да се позиција г. Мијатовића суштински разликује од уподобљавања вашингтонском диктату, али зато видим да он није у току, јер ова вијест (најкасније) је од прекјуче, и као линк је пренијета на Стању ствари, а сада, у 13.00, стоји тик уз линк за његово посљедњи одговор.

Г. Мијатовић ме затим љубазно обавјештава да је преговора под окриљем УН било, и да су одржани у Бечу 2006–2007, „а њихов крајњи неуспех некима баш служи као аргумент да резолуција 1244 више не важи“. То краткoтрајно фингирање преговора с „обиљеженим картама“, под диктатом „непристраснога“ Ишингера, нема никаквих додирних тачака с правим преговорима, који о овако осјетљивим питањима знају трајати и годинама. Запад је само инсценирао преговарање, знајући да Србија неће моћи да пристане на немогуће, да би се на таласу геополитичке инерције од отцијепљења Црне Горе, такође инсцинираног од стране Запада, довршило давно замишљено геополитичко префигурисање простора бивше Југославије. Као што је Рамбује искоришћен као претекст за агресију 1999, тако је и Беч 2006/07. искоришћен као претекст за инсценирање сецесије и њено признавање, али због тога ниједан нити други дипломатски перформанс не можемо сматрати заправо преговорима. Но и да је било истинских преговора, немогућност да се дође до рјешења значи да се, до даљњега, задржава status quo. Супротан аргумент, поготово тврдња да због неуспјеха преговора више не важи 1244, не би „прошао“ ни код кога с елементарном правном културом, мада је и пуки здрав разум довољан да се прозре ништавност овакве „логике“.

Ипак, г. Мијатовић вјерује да ми је задао одлучујући полемички удар сљедећом двореченицом:

„Централна идеја г. Копривице садржана је у питању ‘зашто ми не бисмо сачекали прилику да силом вратимо оно што нам је силом отето?’. Одговор: зато што та прилика највероватније никада неће доћи. Косово је у чврстом загрљају САД и ЕУ, а геостратешке околности се неће битно променити током следећих деценија.“ (истакао Ч. К.)

„Сљедеће деценије“ и „никада“, колико знам, немају исто значење, осим ако се, по некаквом историјском скоројевићству, не сматра: Послије мене – (долази) никада! Ипак, г. Мијатовић опрезно додаје „највероватније“, јер, као научник, зна да је неозбиљно износити аподиктичке тврдње о сразмјерно далекој будућности. Но притом се са посљедицама овог вјероватног суда, тј. нагађања, однекуд опходи као да је ријеч о непобитној истини. Нека буде да ће тако заиста бити у наредних неколико деценија, мада то не можемо знати не само стога шта се никада у људској повијести она није одигравала „брже“ и била утолико непредвидљивија, него и зато што је, да парафразирам „дичне“ Британце, highly likely да оно у шта искрено вјерује г. Мијатовић напросто више није могуће, и да ће свијет у наредних неколико деценија истрпјети корјените промјене.

И поново долазимо до нечијег (не)вјеровања. Наиме, за г. Мијатовића је извјесно је да ми никада нећемо скупити довољно снаге да надјачамо Албанце, као што му је јасно да Русија никада неће довољно ојачати да нам омогући да сразмјерно самостално, тј. само ми и Албанци, рјешавамо косовско питање. (О томе колико је пута Русија нама прискакала у помоћ у посљедња три стољећа, када су нам страни „реалисти“ са свих страна радили о глави, знају сви који су упућениији у српску историју – у које г. Мијатовић никако не спада, а његов „аргумент“ из претходног прилога да му је један „руски експерт за Балкан рекао деведесетих да су једном (1914) ушли у рат због нас Срба и тешко страдали…и знајте да други пут нећемо поновити грешку“ има подједнаку тежину као када би неко у иностранству сматрао мјеродавним за став Србије оно што му каже, рецимо, Јелена Милић).[1] Г. Мијатовић самоувјерено додаје „Мислим да је овај став и данас важећи у руској политици.“ На основу чега г. Мијатовић све ово „мисли“ и „зна“ – да оставимо по страни да му је промакла да су се ствари с Русијом „малчице“ промијениле од деведесетих? Иако ме при крају својег најновијег текста позива да „погледам чињенице“, он се позива на нешто што није чињеница – наиме, на своју вјеру да ће садашње чињенично стање (тачније оно како он види тренутне чињенице а што је вишеструко спорно), заувијек остати на снази, ваљда као некакве вјечне чињенице. Из некога разлога г. Мијатовић је овдје склон да занемари оно што сви озбиљни људи, какав је и он, знају, а то је да се о будућности друштва и међународних односа не може говорити с аподиктичком сигурношћу, осим ако не претендујете да будете „видовњак“. Укратко, у темељу позиције г. Мијатовића не стоје чињенице, већ вјеровање – добра вјера у непријатеље, у њихову вјечну снагу, а лоша вјере у свој народ и у његове потенцијалне савезнике… Управо то је дефетизам, г. Мијатовићу – ирационална вјера у трајну свемоћ непријатеља и трајну „свенемоћ“ своје земље и својега народa; quod erat demonstrandum.

Г. Мијатовић ми, поред својих невјештих покушаја с логиком, покушава предочити неке ствари из историје, показујући да је то за њега terra incognita. Поред осталих, мада ово није најкрупнији примјер његове зјапеће историјске необавијештености, али је најтипичнији за становиште умјерено до радикалног дефетизма међу српском интелигенцијом, који се опасно граничи с издајом, он самоувјерено истиче и ово: „А српску државу створио је један који се одликовао памећу и лукавством, а не сјајним војним победама.“ Нагађам да би то могао бити Милош Обреновић, идол свих колаборациониста посљедњих деценија, који су се потајно надали да би могли постати „други Милош“ – од Вука Драшковића до Александра Вучића. За све њих имам „новост“. Милош Обреновић је све своје умијеће, лукавство, па и, зашто не рећи, подлост, практиковао на подлози онога што је извојевао на бојном пољу; а бијаше М.О, г. Мијатовићу, смион и неустрашив, ништа мање од Карађорђа. Само због тога што Турци не могаху да га поразе на бојном пољу ми данас имамо државу. „Лукавство“ и „памет“ могу нешто да постигну само ако су прије тога смјелост и побједничка храброст створили простор за преговарање и маневрисање. Принципијелизам је једина подлога и „умјеривач“ прагматизма, јер само се тако зна да има онога о чему се ни са ким не преговора. То су јако добро знали они који су смишљали и пјевали наше народне пјесме, који, коначно, бијаху њени јунаци, као и сам Обреновић, што, као реалну традицију, Ви тако неумјесно багателишете. Чудā из 1804, 1815. и 1918 не би била могућа да се тада мислило као што Ви вјерујете. А прије сто година Србијом управљаху не мање „модерни“ и не мање начитани од Вас, којима, међутим, нијесу биле потребне књиге да, попут Вас, (не) разумију Косовски завјет.

Упамет се „реалисти“ – да не бисте трајно остали на погрешној страни српске историје.

Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука

[1] За неупућене, и у Русији постоји «Друга Русија», и баш тако се зове.

Прочитајте још

• Бошко Мијатовић: Разграничење с Албанцима?
• Милош Милојевић: Одговор Б. Мијатовићу или Само без панике
• Бошко Мијатовић: Одговор М. Милојевићу или Имају ли радикалне патриоте план за Косово
• Часлав Копривица: „Умерено родољубље“ или Одговор Б. Мијатовићу
• Бошко Мијатовић: Опасне илузије – одговор Чаславу Копривици
• Часлав Копривица: Беспутни прагматизам са (блиједо) националним ликом – нови одговор Б. Мијатовићу
• Бошко Мијатовић: Одговор Ч. Копривици – народне песме нису путоказ за будућност

Categories: Разномислије

Tags: Бошко Мијатовић, КиМ, Часлав Копривица, разграничење