Иако сам, наравно, виђао фотографије, а био сам у Москви и раније, из неког разлога сам се запрепастио кад сам видео колико се у ноћи црвене петокраке на кулама Кремља
Фотографије: ФБ страница свешт. Ненада Илића
Баш сам дошао из крајности у крајност. Ништа грађанскије од Амстердама и ништа царскије од Москве.
Стигао сам у сред ноћи у Москву да са закашњењем од годину дана примим награду за мој роман „Цариградски друм“. Мислим не ноћас, сутра би требало. Тада нисам могао да дођем, а боље икад него никад. Мада ће сада да ме придруже додели за ову годину неких других награда, али из истог сибирског круга је, па ето и мене као трапавог додатка.
Хотел ми је одмах поред Кремља па сам изашао мало да прошетам иако сам закаснио и два сата у односу на нормалне шетаче. Код њих је сред ноћи. Заборавио сам колико је овде све велико.
Прешироки булевари и огромна здања.
Иако сам, наравно, виђао фотографије, а био сам у Москви и раније, из неког разлога сам се запрепастио кад сам видео колико се у ноћи црвене петокраке на кулама Кремља. Једно поред другог и огромни споменик Светом кнезу Владимиру крститељу Русије и петокраке које нису никад скинуте, нова Саборна црква и огромни плакати са црвеноармејцима, а на све стране неки новогодишњи украси нешто као код нас па десет пута више, ови у облику шампањских чаша – као неких буржујских симбола, а све заједно…
Није лако разумети Русију.
Организатори су ми написали да само треба да пређем улицу и да сутра поподне дођем на доделу у Државни библиотеку. Да би улицу прешао треба једно петсто метара лево или десно да одем до пешачког прелаза, а да прелазим ван прелаза нешто широко као Дунав по чему се непрекидно нешто котрља и у сред ноћи – нисам луд.
Па и кад све успем, треба да нађем салу у тој зградурини. После сам прочитао наставак обавештења – јесте Државна библиотека (названа наравно – Лењинова), али то јој дође као неки депанданс, Дом Пашкова, лепа стара зграда, умирујуће средње величине и нема везе са Лењином…
Јутро је паметније од вечери. Треба преспавати ову прву ноћ у земљи чуда.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Заиста је све ЦАРСКИ!Свако добро од Бога!
Свако поштовање о.Ненаду за његова литерарна дела, уључујући ту и награђени роман, али за приметити је да непрекидно објављивање његових површних записа о површнм утисцима из прозаичних ситуација је досадило. Вербална верзија Инстаграм видео баналности.
O ономе о чему се не може говорити, треба ћутати. Лудвиг Витгенштајн
@Don Quixote-у је досадило “…непрекидно објављивање његових [о.Илића ] површних записа о површнм утисцима из прозаичних ситуација..“. Хтео бих да кажем да падање у очи шизофрене ситуације да на Кремљу још увек сијају црвене петокраке – а недалеко стоји споменик св. кнезу Владимиру није ни мало површан запис, нити површан утисак. Напротив – о. Илић добро наглашава: “петокраке које нису никад скинуте“… а оне су дубоки, неизбрисиви симбол зла, и све док оне и маузолеј оног вампира – Лењина уз све остале трагове бољшевичке страховладе широм те огромне територије не буду са гађењем одбачени и збрисани са лица земље – та територија неће имати морално право да полаже права на наслеђе традиција историјске Русије.
@Иоанн Дубињин
Нису инстаграм руминације о.Ненада само о петокракама, тако да поента мог кратког коментара није у њима (петокракама) него у указивању на нарцисоидно-наметљиво прежвакавање туристичких утисака од Холандије до Русије.
А за уклањање црвених знамења на Кремљу побринуће се становници и вођство данашње Русије, чак ни не приметивши презриве, мржњом бремените коментаре потомака емиграције некада обесправљене терором револуције и грађанског рата.
Немогуће је порећи да је прогон руског православног народа који је уследио после 1917-те најстрашнији масовни дугогодишњи погром хришћана и хришћанства невиђен од времена Нерона.
С друге стране, нема веће погибије у историји цивилизације од оне коју је поднео руски народ (и други народи СССР-а) у Отаџбинском Рату.
Крв оних првих вапије пред Господом и Руска Црква је препуњена легионима новомученика.
Али то не може бити ни разлог ни оправдање да неко ниподаштава двадесет пет милиона жртава који изгибоше под знамењем петокраке.
Поготово њиховим потомцима нико не може довести у питање морално право да у новим условима обнове предањске позиције (државне, политичке, културне) у које ће (хтели то критичари или не) морати бити уграђено и историјско искуство 20-ог века.
Русија је једна, непрекидна, историјска, увек жива, никада покорена, са степама од чијег бескраја је само бескрајнија руска душа и тако ће остати до есхатона.
Петокрака и скарадне представе по београдским позориштима…
Ко о чему, *** *****!!
Царска Русија, па царска Русија! Који је то цар, молићу лепо, осим Петра Великог и донекле Јекатерине, радио на развоју Русије и просвећивању Руса? Руски цареви су углавном били неспособњаковићи окружени дегенерисаним племством, које је живело од робовласништва. У царској Русији је индустрија била “развијена” на нивоу статистичке грешке и тако је држава дочекала Први светски рат скоро потпуно неспремна. После Првог рата, свиђало се то некоме или не, тај социјализам (свакако наказан на многим пољима) је ипак развио индустрију и створио Црвену армију, која је успела да одбрани државу и народ у Другом светском рату. Да не беше Црвене армије, данас не би било Русије. Нит’ је све у социјализму било лоше, нит’ је у царизму све било добро. И једно и друго је свакако део руске историје и Руси ваљда имају право да одлучују о томе, које ће симболе задржати.
@Наташа каже:
“…Царска Русија, па царска Русија! Који је то цар, молићу лепо, осим Петра Великог и донекле Јекатерине, радио на развоју Русије и просвећивању Руса? Руски цареви су углавном били неспособњаковићи окружени дегенерисаним племством, које је живело од робовласништва. У царској Русији је индустрија била „развијена“ на нивоу статистичке грешке …”.
У данашњој Србији је под утицајем бољшевичко/југокомунистичке пропаганде, знање о историји и развоју Руске Империје отприлике испод нивоа дечијег вртића – о чему је речито сведочење и горњи цитат ове @Наташе препун глупости. Ево вам – само у односу на Србију, примера само једног од тих “неспособњаковића“, императора Александра II – победника над Турском, чијим је ултиматумом Турској 1876 г. после катастрофалног пораза српске војске од стране Турске, Србија била спасена од поновне турске окупације и повратка у стање као под Милошем Обреновићем (што се у историји Србије крије мање-више “као змија ноге“). После победоносног рата Русије против Турске 1877/8 г., баш захваљујући том истом “неспособњаковићу“, императору Александру II и жртавама Русије, Србија је )не својом заслугом) добила независност на Берлинском Конгресу 1878 г.
Нећу даље траћити време ни напор, али могао бих сваку тврдњу те @ Наташе лако да побијем аргументима – али: чему, и за кога?
Ето како по Вама Наташа лоша историја Русије ,која је трајала неколило, вјекова стаде у неспособњаковиће цареве, а све оно што је спасло Русе и Русију стаде у мање од једног вијека. Није ли прво довело до другог и није ли прво заслужно за друго? И да ли би било другог да није првог? При томе не мислим на ужасни сурогат хришћанства псеудорелигију лењинизам и агресивни комунизам, већ на херојство руског народа и њихов отпор сваког злу, па и нацистичкој змији.
Мали прилог овом мишљењу: Зашто се Стаљин присјетио православља када је Хитлер био пред вратима?
Petokrake nisu “neskinute”, vec su ostavljene (kao i na migovima i suhojima, dresovima CSKA (posle raspada SSSR-a jedno vreme je hokejaska ekipa nosila pingvina, kao Pitsburg, pa plavu zvezdu, a sa Putinom se vraca crvena), SKA….).Za Ruse je Drugi svetski rat “otadzbinski”, kao i rat protiv Napoleona, tako da ce petokrake ostate dok je Kremlja)
” Није живот што и булевар прећи… “
“Свештеник Ненад Илић: Ноћ у Москви и црвене петокраке на
кулама Кремља”
Шта ли се може видети ноћу у Амстердаму?
Црвених петокрака нема, али зато има НАТО застава са
”стилизованим” КУКАСТИМ КРСТОМ!
Има ли разлике?
Има – само у геометрији и боји поменутих симбола, а суштина иста:
све на погибао и смрт душе и тела!
Петокрака је симбол – ЦРВЕНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ,
а кукасти крст је симбол – ЦРНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ!
Ред би било да нам о. Ненад Илић изнесе и своје утиске
из једне Амстердамске ноћи, украшене НАТО заставом,
са ”стилизованим” КУКАСТИМ КРСТОМ, и објасни
разлику између ХРИСТОВОГ и КУКАСТОГ КРСТА!
Драган Славнић
Г. Дубињин, сећам се, да је постојао и Санстефански уговор, којим је Русија дозволила стварање Бугарске до Ниша. Да су цареви и племство били прогресивни и способни, створили би парламентарну монархију, образовали би народ и омогућили му живот достојан човека, а не би укидали кметство тек негде у другој половини 19-ог века. Како су наречени снобови људе третирали као стоку, зато је и била могућа револуција. Имам право на своје мишљење, које сам изнела без вређања других коментатора, за разлику од Вас, који сте свој коментар украсили непобитном историјском чињеницом, али је његова суштина свакако била напад ад хоминем. Верујте ми, Ваше превасходство, да ме то није изненадило.
Г. Максимовићу, нисам уопште помињала хришћанство. Нисам верник, али поштујем туђа верска осећања, при чему користим дискреционо право да приметим, да се велики број оних, који се изјашњавају као хришћани, уопште тако не понашају.
Као и обично, врло ми се допао чланак оца Ненада. И не само дапао већ и подстакао да преведем и овде окачим писмо наставника Француза (Benoit Lourdais) који води разред мога унука у посету Петрограду. То је писмо родитељима ученика школе Les Lazaristes y Лиону :
“Драги родитељи
После ноћи под снегом, јутрос смо пошли аутобусом у посету меморијалном гробљу Пискаревское.
То место је некропола северноисточно од Ст Петербурга, у рејону Пискаревка. То импресивно место посвећено је сећању на 470 000 цивила и 50 000 бораца умрлих током страшне опсаде Лењинграда.
Посетили смо музеј опсаде и одбране Лењинграда.
Музеј је посвећен историји опсаде и животу становника
у то време. У музеју су изложени предмети за личну употребу, интимни дневници, писма, фотографије и одликовања војника.
Дан смо завршили посетом руске православне катедрале Св Исака саграђене између 1818 и 1858, за време императора Александра I, Николаја I и Александра II. Она подсећа на катедралу Св Павла у Лондону. То је једна од највећих катедрала са куполом на свету. По својим димензијама, она је трећа у Европи, после базилике Св Петра и катедрале Св Павла у Лондону.
Попели смо се на кров катедрале. Величанствен поглед . . . “
ПС – Наставник је свако вече слао извештај родитељима. Овде сам ја приказао само један од шест дана.
Па господине Дубинин ,неће бити да сте у праву.Србија је у рат 1876 ушла потпуно неспремне али гурана од руске тајне дипломатије где је глава био Игњатијев посланик у Цариграду.Говорили су нам само ви крените па ће и Цар да се умеша .Осим нешто руске помоћи у новцу и ратним потребштинама права помоћ је изостала.Оно руских добровољаца на челу са ген.Черњајевим који је био и неспособан као врховни комадант, никад пре тога није командовао у рату,од њих је била мала вајда.А што се тиче Сан Стефанског мира он је био на штету Србије.Русија је жртвовала око 200.000 војника да би Бугарској донела слободу а да би Бугари после само 7г. најурили русе из Бугарске.Никад није Русија ни намеравала да БиХ припадне Србији.Рајхштатским уговором 1875 Русија је допустила А.У да првом приликом окупира БиХ.
Слава Богу имају Руси чиме да се поносе осим црвене звезде и Лењина !
Настављам о посети младих Француза Петрограду. Ево писма које њихов разредни старешина пише њиховим родитељима 18 02 2019
“Драги родитељи,
Наш боравак у Петрограду се лепо одвија. Ђаци су одушевљени, сунце је свеприсутно. Ипак мислим да је у Француској топлије.
Данас смо посетили катедралу Богородице Казанске.
ИКОНА БОГОРОДИЦЕ КАЗАНСКЕ је изузетно поштована у православној цркви. Посебно руској. Она датира из 1572 год. Поштована је и од католика, мада је њена слава уписана само у литургијски православни календар. Две велике катедрале су јој посвећене, у Москви и у Петрограду. Слављена је 21 јула и 4 новембра.
Поподне, откриће Невске перспективе.
Лаку ноћ
Benoit Lourdais”
Народ који после сваке промене режима поруши све што је претходни стварао биће осуђен на то да вечно живи у рушевинама. То не значи да све треба чувати као неко благо које су нам преци оставили у аманет, али свакао значи да не треба да себи дозволимо да се спустимо на ниво комуниста, који су и нама и многим другим народима нанели немериву штету у свом сулудом покушају да се обрачунају с прошлошћу.
Отац Ненад погрешно поистовећује српство и руско искуством с монструозном идеологијом комунизма, као и српски и руски однос с прошлошћу, и сагледава ствари ван њиховог правог друштвеног и историјског контекста.
Да, врхове кремаљских кула заиста “красе” црвене петокраке, али отац Ненад не помиње да је пола њих замењено златним двоглавим орловима, и да се изнад свега издижу величанствени златни крстови и куполе кремаљских светиња.
Да, црвена петокрака је симбол идеологије која је и Русима и Србима нанела велики зло, али и симбол под којим су милиони Руса положили своје животе у одбрани своје отаџбине. То је симбол који је био на челу хероја који су сломили нацизам. Зато те петокраке више нису (само) симболи комунизма, коме су Руси јасно рекли збогом, већ и једног времена и људи који су живели у њему. Симболика црвене петокраке у руском контексту је зато нешто сложенија него што се на први поглед чини.
Један од разлога зашто су неки од симбола из времена СССР задржани тиче се достојанства, и жеље за очувањем неког вида континуитета. Мало је људи које, чак и поред дубоке вере у Христа и обећани нам вечни живот, смрт, пропадање, растанак и неуспех остављају равнодушним. Нико ми не може рећи да у распаду једне земље – а мени су и комунизам и југословенство били и остали анатема – нема нечега крајње тужног, и да у том колективном неуспеху нема нечега трагичног и недостојанственог. СССР су генерације Руса звале својом домовином. Преко ноћи, исти тај СССР, у коме су Руси провели знатни дуже него ми у СФРЈ, и читав један свет – који јесте био изграђен на трулој идеологији, али није нужно сав био труо – заувек су нестали, уз тријумфални грохот Запада, а да Русе нико није ни питао да ли су то желели. Није ли то нешто што срозава достојанство једног читавог народа? Мени је драго што данас нема Југославије и СССР, али то не мења чињеницу да је начин на који су ова два неуспела пројекта окончана био јадан, бедан и у складу с интересима других, а не Срба и Руса.
Но, позабавимо се ми сопственим проблемима. Не заборавимо да аустроугарски каплар још лежи у Кући цвећа, као да нам није нанео зло од кога се још дуго нећемо опоравити, већ нас задужио. То је нешто што свакако треба да нам више смета од петокрака на кулама Кремља.
@Хаеул: На неки начин се донекле и могу сложити са Вашим резоновањем и саосећам са болом оних који су веровали у поменуте режиме, и болно доживели слом својих режима (СССР и Југославија). Али – мислим да Вам је ово погрешно: “…Народ који после сваке промене режима поруши све што је претходни стварао биће осуђен на то да вечно живи у рушевинама…“.
Промене режима (тј. да све дође одједном “наглавце“) нису својствене стабилним друштвима и временима. Све, у ствари, зависи од двеју ствари:
– На који начин је претходни режим уклоњен – нпр. насилнички, злочиначки, велеиздајнички – јер, и сам Путин је у једном тренутку неопрезне искрености признао да су бољшевици својим војним пучем, 1917 г., у сред Великог рата извршили акт велеиздаје Русије у корист Немачке (која их је, уосталом, за то и финансирала);
– Како је тај нови режим током свог постојања (мал)третирао своје поданике. Што се жртава бољшевичког режима тиче, оне броје много милиона убијених, умрлих од глади (насилна колективизација, голодомор), убијених и умрлих у Гулагу, итд., итд., као и уништених живота већине оних који су преживели. Ту не рачунам оне силне милионе погинулих у II Светском рату, мада је и у томе улога бољшевичких властодржаца била повелика, јер су спасавајући себе и свој режим – то важи за 1941/2 г. – нештедимице и без обзира на огроман број мртвих, безобзирно жртвовали животе масе својих лоше обучених и опремљених војника под командом неспособних бољшевичких официра , а оне који су пали у немачко ропство цинично прогласили издајницима.
Дакле – по оба критеријума, бољшевички режим пада на испиту морала и историје. Зато би – по узору на Немачку, која је (истина, под принудом) после II Светског рата доследно збрисала све симболе и споменике злочиначког нацистичког режима и забранила њихову даљу употребу, а у циљу оздрављења друштва, било потребно то урадити и са већином трагова бољшевичког режима. Мада – свестан сам да у постосвјетској Русији до тога никада неће доћи.
Што се тиче “Куће Цвећа“ и Цвећке која у њој лежи, свестан сам, такође, да до њиховог уклањања неће доћи, бар све док су генетски и духовни потомци његових оданих сарадника на власти.
@Иоанн Дубињин
Поштовани, међу нама нема суштинске разлике у ставовима. Да сам ја 1991. био на челу Русије, трпео бих Знамя Победы, с његовим српом и чекићем, али бих уклонио Лењинов маузолеј, петокраке с кремаских кула и већину других трагова бољшевизма. У томе, ипак, не бих следио варварски пример бољшевика и титоиста, који су у својој хистеричној мржи проливали крв и уништавали културно и духовно наслеђе, и супротно здравом разуму и чињеницама, стављали знак једнакости између својих политичких противника, тј. ЈВуО, и усташа.
Зато, рецимо, свакако јесам за уклањање споменика времена које је, на срећу, заувек иза нас, али нисам за уништавање онога што има историјску, уметничку или културну вредност. Дакле, да уклањању гроба “Цвеће”, али не паљењу књига Бранка Ћопића или рушењу Музеја Југославије (у коме је, узгред, потребно завести ред како не би служио као неки вид луна-парка за југоносталгичаре, већ јасно сведочио о периоду двеју Југославија).
Оно с чим се никако не могу сложити је ставање у исти кош нацизма и бољшевизма. Идеја да се између те две немиле историјске појаве може ставити знак једнакости проистекла је из кухиње оних који су данас главна претња, не само нама Србима и нашим легитимним националним интересима, већ човечанству и људској цивилизацији у целини. Иза тог резоновања крије се прљави покушај додатне маргинализације Русије коју, уз Кину, виде као своју највећу препреку.
@Don Quixote
У то шта је коме досадно нећу улазити, али ма шта мислио о самим импресијама и закључцима оца Ненада (а то сам већ изнео изнад), у овом виду комуникације нема ничега спорног. Живимо у 21. веку. Некада су људи такве импресије записивали у свом дневнику, или их делили са својим пријатељима путем писма. Многи то и данас чине, док су други прешли на Инстаграм и сличне платформе. Да ли је то банално или не, зависи од садржине онога што делимо с другима, а не саме чињенице да то чинима на Инстаграму.
@Хаеул
Па ја и нисам коментарисао медијум општења него управо баналност комуницираног кроз површност употребљене форме. Инстаграм је поменут као убедљив пример система масовне размене баналности. Форма и употреба лако упропасте садржај и садржину — узми за пример изображења икона на поштанским маркама — прво марку пљунеш и залепиш, а затим је поштански чиновник удари печатом (уместо чекићем).
@Don Quixote
Имате право да коментаришете и критикује.
Што се тиче Инстаграма, као “система масовне размене баналности”, технологија је оно што од ње направимо.
@Хаеул
“Имате право да коментаришете и критикује.”
Ма хајде! Где бих ја без такве дозволе.
И ти си, брате православни, као и аутор горе, досадио…
Пре свега, оцу Ненаду Илићу честитам награду коју је добио у Државној библиотеци у Москви.
Која нажалост, још увек носи име Лењина.
Углавном се слажемо да је под симболом ЦРВЕНА ПЕТОКРАКА убијено мноштво људи у 20ом веку. Милиони су гинули ЗА њу, милиони ОД ње.
То се може рећи и за друге симболе. И за КУКАСТИ КРСТ.
Можда је број страдалих ЗА и ОД ХРИШЋАНСКОГ КРСТА (и ПОЛУМЕСЕЦА) током задњих 2000 год, такође огроман.
Мој унук се вратио у Француску са школске екскурзије у Петроград. Одушевљен. И прекјуче, 3 марта, слушао концерт руског црквеног хора царске катедрале Феодоровски (1). Концерт је одржан у новосаграђеној руској православној катедрали у Паризу, на обали Сене, на 300 м од Ајфелове куле.
(1) – Ову катедралу је у Царскоме Селу саградио цар Николај II, царској породици и династији Романова. Бољшевици су је опљачкали и претворили у складиште млека и поврћа. Црква је обновљена а прве службе су одржане тек 1996.
CONCERTS EXCEPTIONNELS DU CHŒUR PÉTÉRSBOURGEOIS « POUCHKINE CHOEUR»
Chœur de la cathédrale Féodorovsky de Pouchkine (Saint-Petersbourg) interprétera les meilleurs œuvres de Rachmaninov, Tchesnokov, Kastalsky et d’autres. Concert sera accompagné par les commentaires sur le chant liturgique orthodoxe et sur la famille impériale Romanov.
@Don Quixote
Као прво, обраћајте ми се с онако како доликује, јер Вам се и ја обраћам с дужним поштовањем.
Као друго, ја Вам нисам давао своју “дозволу”, већ просто констатовао да имате право да говорите, слагао се ја с тим што говорите или не.
Као треће, осећајте се слободним да ми се не обраћате и да не читате моје коментаре.
@Хаеул
“… осећајте се слободним да ми се не обраћате и да не читате моје коментаре.”
Ваља сопствена правила применити прво на себи.
Највећа вредност бесплодних и плитких текстова Ненада Илића садржана је у чињеници да покрећу лавину коментара, међу којима има фантастичних.