Ми смртници, једноставно, морамо да се постарамо за то да, после „ослобођења“, не дочекамо нова безакоња и још црње дане
Mилош Ковић (Фото: Јутјуб)
Пре нешто више од месец дана, у јавности се појавило писмо подршке суботњим грађанским протестима под насловом „105 од 5 милиона“, са потписима сто петоро запослених на Филозофском факултету у Београду (Пешчаник, 18. 1. 2019). Ту се, са пуним правом, власти оптужују да „урушавају институције и примену закона“ и да „прогонима у таблоидима, претњама, притворима, судским процесима и насиљем покушавају да застраше и понизе грађане Србије“.
На овом месту сам, међутим, изразио чуђење (Политика, 28. 1. 2019) јер се у овом документу српске власти оптужују да „одустају од европског пута и добросуседских односа“, док се ни једном речју не помињу Косово и Метохија. Указао на то да се питање Косова не може одвајати од борбе за људска права, владавину права и демократију. Тамо грађани Србије трпе најстрашније урушавање институција, безакоње, прогоне, претње, притворе и судске процесе. То је последица оружане агресије водећих земљама ЕУ (1999) и њиховог рада на стварању Велике Албаније. Са изузетком Грчке и Румуније, које нису признале „Косово“, наши „добросуседи“ у томе су им дали пуну подршку. Албанија је чак учествовала у нападу на Србију и данас свима званично саопштава да ће припојити ове српске територије. Српске власти на овакве добросуседске поруке одговарају речитим ћутањем. Уколико Александар Вучић и сарадници успеју у своме науму да „разграниче“ Србију са Косовом и Метохијом, преко 70.000 наших грађана биће изложено опасности од дословног уништења.
Ових дана на Филозофском факултету смо се, међутим, изнова уверили на који начин део потписника писма „105 од 5 милиона“, а реч је о онима који долазе са Одељења за историју – Радош Љушић, Влада Станковић, Никола Самарџић, Дубравка Стојановић и остали – схвата чак и тако неспорна начела као што су „одбрана институција“, „примена закона“ и борба против „прогона“, „претњи“, „насиља“ и „понижења“.
Читаоци Политике су, да подсетим, већ годинама невољни сведоци прогона професора и студената Одељења за историју, које организују и спроводе управо ови храбри борци и боркиње за владавину права и људско достојанство. Потписник ових редова их је, заједно са још двоје колега, Жарком Петковићем и Вером Васиљевић (професорка на Одељењу за археологију), спречио у покушају да нам одузму професорска звања и радна места. Ови хуманисти спречавали су чак и наше студенте постдипломце да одбране своје дипломске и постдипломске радове. Тада је кроз истог „топлог зеца“, морао да прође и колега Ђорђе Бубало. Од тада до данас, међутим, сви универзитетски и факултетски статути и правилници, упозорења ректора, универзитетског омбудсмана, правних служби Универзитета и Факултета, покушаји договора, нису спречили ове хероје јавне речи и мисли да, уз позивање на аутономију Одељења, звање и посао одузму колеги Александру Фотићу.
Данас је у току беспримерно, вишемесечно злостављање професорке Мире Радојевић. Марљиви спроводилац налога наших грађана и грађанки, управник Одељења за историју Милош Јагодић, заиста се својски труди да, упркос слову статута и правилника, спречи њено унапређење у звање редовног професора.
Најгоре, међутим, тек долази. У наредних месец дана ови хуманисти ће покушати да са посла избаце доценте Небојшу Шулетића и Мају Николић. Њихове реферате о овим колегама, препуне измишљотина, са све именима потписника, свако може да прочита на сајту Филозофског факултета.
Зашто то чине? О томе могу само да нагађам. Зашто се о томе јавно не изјасне? Зар трибине на Филозофском факултету, на којима баш они уче студенте грађанским врлинама, не носе наслов „Није филозофски ћутати“?
Потпуно је невероватно да професори Универзитета у Београду већ годинама морају да трпе срамотно насиље, кршење процедура и воље факултетског Већа. Је ли могуће да не постоји законски начин да се прогони зауставе? Хоће ли овај текст помоћи да се безакоње и јавни скандал на Филозофском факултету коначно прекину?
Недела једне клике, наравно, не приписујем свим потписницима писма „105 од 5 милиона“. Напротив, то су колеге које се, својом убедљивом већином, годинама супротстављају насиљу на Одељењу за историју и, у факултетском Већу, гласају на основу проверљивих чињеница.
Немам намеру ни да оно што грађани и грађанке са Одељења чине припишем покретачима суботњих протеста. Међу оснивачима Савеза за Србију су људи који су, у време најгорих прогона, јавно стали иза мене и мојих колега. Али немам ни трунку сумње у то да бисмо једног дана, уколико би хуманисти са Одељења за историју и њима слични приграбили власт, данашњих прогона, претњи, насиља и понижења могли да се сећамо као доба хармоније и пристојности.
Слобода од насиља и владавина права? Наравно, али само за одабране. Није спорно право на различите политичке ставове, него дволичност. Јавна одбрана грађанских врлина, а иза затворених врата, разуларено насиље. Ми смртници, једноставно, морамо да се постарамо за то да, после „ослобођења“, не дочекамо нова безакоња и још црње дане.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 26. 2. 2019)
Categories: Преносимо
Ovo je, inace, nacin na koji funkcionisu nasi fakulteti i to zna svaki student.Moj omiljeni primer je Miljenko Perovic, bivsi dekan FF-a u Novom Sadu, vojvodjanski separatista, crnogorski separatista, predsednik komisije za izmisljanje “crnogorskog” jezika (mrtav ‘ladan je rekao “u skladu sa principima postmoderne”, ja umro od smeha, inace, druga dva clana su Hrvat i Ukrajinka!), osudjen za mobing i vezan za najgnusnije afere-traceve na fakultetu, a doktorirao na sovjetskoj filozofiji!Najznacajniji trenutak u mom sagledavanju stvarnosti u Srbiji je bio pokusaj da po fakultetskoj i Univerzitetskoj biblioteci pronadjem radove mojih profesora.Ispostavilo se da su doktorirali na poljskim i ceskim marksistima, a da neki nisu ni dosli do doktorata, od kojih i najzahtevniji.Tada sam poceo da shvatam da ako je tako nesto moguce u nauci, pa kako je tamo gde su moc i novac.Strasno je neprijatno kada gledas na TV nekog koga predstavljaju kao profesora fakulteta, sto implicira neku nadprosecnost, a ti ga znas i znas kakav je glupak.Rados Ljusic je slovio za patriotu (sada je, valda, “neradikalni patriota”), kao i Kosta Cavoski, a onda saznas sta sve rade kada “niko ne gleda”, a neke primere iz “patriotskog” tabora i licno znam.Koliko smo talentovani za prirodne, tehnicke nauke, matematiku, toliko smo liseni talenta u humanistici, ali to je razumljivo, jer humanistika je rezultat celokupne kulture, nju proizvodi celina i talenat je tu ono na kraju, a ne pocetku, i jos je kod nas je uvek bila pod pritiskom politike i negativne selekcije!Danasnja Srbija je primer zasto je znacajna humanistika!
Професоре, нисам знао какви су ови професори. Нисам имао лоша искуства са Вама, професорком Миром, професорима Шулетићем и Фотићем.
Potpuno je razumljivo što su prvo osvojili univerzitet. Sa narodom može i Vučić, ali za studente se mora angažovati ergela drugosrbijanaca. Čak i da studenti znaju šta je crno, a šta belo, kao što uostalom i znaju, oni će radi bržeg i lakšeg osvajanja diplome javno da se saglase sa nametnutim mišljenjem. A posle će zbog zaposlenja isto da podiđu nekim drugim nametnutim igračima… Najpošteniji su oni koji odlaze, a i oni se tamo sretnu sa idejnim tvorcima cele priče i opet bude isto. Zemlja kojoj je omladina zavedena ili je ucenjena nema perspektivu. Zbog toga mi matori moramo sebe da potrošimo u borbi protiv isto tako matorih, ali zlih trovača omladine. Bolje mi da stradamo, jer onda, makar teoretski ima nade. Treba podržati profesora Kovića. Nije mala stvar otvoreno reći ono što on govori.
Ситне, мртве душе, подлост калемљена на увређеност, нискост у симбиози са завишћу, савест и стид трампљени за статус, образ и част размењени за малограђанску таштину и духовно – телесни курварлук као иницијација у ” интелектуалну ” секту, лакоми превртљивци, полунаучничке протуве и осветољубиви ђилкоши у звању професора – врли господине Ковићу, морате начинити подвиг, подвиг посве налик Херкуловим, те станете ” уроборосу српских универзитета ” на главу тј. на реп тј. на главу и на реп каменом правде… Већ сте замахнули руком која камен подиже !
Срамотно је шта дозвољава декан Филозофског факултета, а срамотније је што Ректорат ћути.
Прочитао сам добро написани текст професора Ковића и коментар @ Komentar ceka pregled, и нисам се ни најмање изненадио. Жао ми је што морам рећи, али све што он описује је (ма колико то жалосно било) ипак потпуно нормално и логично. Те особе које држе моћ у својим рукама су стасале и психолошки и морално су формиране у друштвеној и политичкој клими која је завладала после 1944 г., а која и данас (упркос тзв. укидању комунизма) несметано влада и одређује ток догађања не само на Универзитету него у друштву и држави у целини. Те особе су стандардни производ такве климе, мада – мора се рећи да за то треба ипак имати и неке (можда чак и генетске) предиспозиције. Оне омогућавају (не)природни одабир монструма који испливавају у таквој клими на врх и будући у већини, дају тон свему. Они су у том накарадном систему савршено нормални и примери су чак и за углед. Г-дин Ковић и слични њему се по свему, а нарочито по моралу и етици очигледно разликују и сметају систему, па је потпуно логично да их систем и његови експоненти на сваки начин тлаче. И мени је, во времја оно (пре 50 година) таква атмосфера била неприхватљива – али пошто сам реалиста, нисам ни покушавао да се борим и сизифовски подносим околности, па сам се покупио и отишао из земље. Студије на Београдском Универзитету (медицина) и услови живота у друштву су ми остали у најгорој успомени. После тога сам имао искуства на два страна универзитета: магистарске студије и одбрана тезе на једном универзитету у САД, и докторске студије и одбрана докторске дисертације на једном универзитету у Холандији. И у једној и у другој средини сам имао појединачне прилике да се сретнем и сударим се са скоро истоветним монструмима као и у Београду – али разлика је била у томе да су то били ретки појединци, који ни у ком случају нису давали тон животу и одређивали даљи развој универзитета – односно друштва у коме су живели и занимљиво је да су у доста случајева бивали одбачени од стране своје околине и самог друштвеног система, мада је и он далеко од идеалног – али, као реалисти треба да схватимо да идеални систем нигде не постоји…. Зато, као стар и искусан човек, кад год се сретнем са неком младом и талентованом особом у/из Србије мој савет је увек исти: “Young (wo)man – go West“. Господину Ковићу и његовим сапатницима желим снаге да издрже све, и ако Бог да (јер једино Он то може), да победе. Мада….
Доћи де ред и на фосиле из доба црвеног терора, и њихове духовне и биолошке следбенике.
Баштинари тековина титоизма, сви одреда аутошовинисти, могу да редају којекакве титуле испред свог имена, од “др” до “проф.”, али у души остају ништарије, варвари и простаци.
Имате нашу подршку, проф. др Ковићу. Такви као они су долазили на своје позиције јер су били “морално-политички подобни”. Ви, Ваше колеге и Ваши следбеници сте дошли до своје позиције и звања пролазећи кроз иглене уши. Борба вам није страна. Зато не сумњам да они којима ови злотвори стану на пут на Београдском универзитету, неће наћи свој пут другде.
Изгледа да поменути фосили посећују и Стање ствари. Имам поруку за вас: ваше време пролази. Надживећемо вас, па макар за један дан.
Живело Српство! Живела Србија! А изнад свега, слава Богу!