Срби ће стално говорити о тешкоћама које се јављају током изградње наставка „Турског тока“ и покушаће извући максимум новца од „Гаспрома“ и Русије како би „убрзали овај процес“

(Samovar-news, 22. 2. 2019)

Србија и „Турски ток“

Тренутно се активно разматра продужење уговора за транзит руског гаса преко територије Украјине. Није тајна да обим украјинског транзита зависи од брзине изградње гасовода у европским земљама, што ће бити наставак „Северног тока 2“ и „Турског тока“. Наставак „Северног тока 2“ проћи ће кроз територију Немачке и овде се не очекују никакви проблеми. Друга ствар је на југу Европе, где градња још није почела. И овде постоји негативно искуство неуспеха пројекта „Јужни ток“.

Уобичајено је кривити Бугарску за ометање имплементације пројекта „Јужни ток“, који је након посете америчких сенатора повукао дозволу за изградњу гасовода на својој територији. Међутим, „иза сцене“ остала је чињеница да су сусједи Бугара – Срби – такођер фрустрирали почетак изградње. Гасовод би требало да буде изграђен истовремено на територији обе земље. Прославе су одржане у Бугарској и Србији како би се почела изградња гасовода Јужни ток, али радови нису почели. Као резултат тога, Гаспром је морао да преиспита трасу гасовода и рођен је пројекат „Турског тока“.

Крајем прошле године завршена је изградња морског дела деонице гасовода „Турског тока 2“ (две линије капацитета од 15,75 милијарди кубних метара). Прва линија ће испоручивати гас Турској. Као резултат тога, капацитети за транспорт гаса биће пуштени на територију Украјине, Румуније и Бугарске, преко којих се данас преноси руски гас у Турску. Ови капацитети могу бити лансирани у обрнутом режиму тако да гас иде из Турске у Бугарску. Проблем може настати у Мађарској и Србији, које тренутно примају транзит гаса преко Украјине. Да би их повезали са „Турским током”, потребно је изградити повезујући гасовод између Бугарске и Србије, као и модернизовати бугарске и српске гасне транспортне системе до границе са Мађарском.

Српски лидери воле да причају о томе како воле Русију и да подржавају пројекат „Турског тока“. Важно је подсетити да су подржали Јужни ток речима, али у пракси нису подузели потребне кораке за реализацију овог пројекта. У случају „Турског тока“ изгледа да се ситуација понавља. Председник Србије Александар Вучић је у јануару прошле године рекао да ће изградња наставка „Турског тока“ на територији Србије почети у лето 2018. године. У пракси се то није догодило. Крајем јануара 2019. године, изјавио је да ће изградња почети за неколико дана или седмица. Истовремено, шеф српске државне компаније „Србијагас“ Душан Бајатовић рекао је да ће изградња почети у марту. Истина, у фебруару је почео говорити о „крају марта – почетком априла“. Према речима Душана Бајатовића, изградња би требало да буде завршена до 15. децембра текуће године. Очигледно, ово је сасвим задовољавајуће за Гаспром, чији уговор за транзит гаса са Украјином истиче крајем 2019. године. Питање је да ли ће Срби испунити своја обећања?

Сергеј Правосудов

Србију у нашој земљи, у Русији, многи воле. Довољно је подсетити на велике протесте против НАТО бомбардовања Србије, који су одржани 1999. године испред америчке амбасаде у Москви. Добровољци из Русије борили су се на страни православних Срба против католика Хрвата и босанских Муслимана током југословенских ратова деведесетих година. Међутим, многи људи заборављају да се прва „обојена револуциј” није догодила у Кијеву 2004. године, већ у Београду 2000. године. Као резултат тога, про-америчке снаге су дошле на власт у Србији. Формално, Србија није део НАТО-а и ЕУ, али лидери ове земље стално говоре о својој жељи да се придруже Европској унији. Штавише, српско законодавство је скоро сто одсто усклађено са стандардима ЕУ.

Карактеристична је чињеница то што припадници НАТО-а уживају дипломатски статус у Србији. Русија већ неколико година тражи од српског руководства да дâ сличан статус запосленима у Руском центру за елементарне непогоде у српском граду Нишу, али без успеха. Руски спасиоци у више наврата долазе у помоћ Србима у ванредним ситуацијама. Посебно, током велике поплаве у 2014. години. Међутим, дипломатски статус није добијен.

Морао сам често ићи у Србију. На почетку сам био еуфоричан, просто одушевљен. Срби стално говоре о томе како воле Русију. Међутим, веома брзо њихов разговор пређе на на тему: „Волим Русију – дај ми новац“. У том тренутку сам увек хтео да кажем: „Волим Србију – дај ми новац“. Током комуникације са српским економистима и политиколозима, сазнао сам да је скоро цело српско руководство на овај или онај начин повезано са представницима обавештајних служби западних земаља. И то никоме не смета и никога не збуњује. Штавише, што особа више контактира са великим бројем обавештајних служби са Запада, тиме расте његов углед међу српском политичком елитом. Уосталом, такви људи су веома тражени.

Александар Вучић и његова околина савршено се уклапају у образац који се стално понавља у различитим земљама. Група долази на власт националистичким паролама. Нова влада обећава да ће водити рачуна о националним интересима своје земље. Међутим, с обзиром да ови људи долазе на власт уз помоћ јаке спољне подршке западних земаља, испоставља се да им је веома тешко бранити своје националне интересе. Нове власти су присиљене да доносе одлуке у корист својих страних покровитеља. Није тајна да су у Србији многи медији под контролом Запада. Странци активно раде са српским невладиним организацијама.

Александар Вучић покушава да понови стратегију Тита, који је основао Покрет несврстаних, и играо је карту на непријатељству између САД и СССР-а. Међутим, Србија је далеко од Југославије. Она је много мања и слабија. Сукоб између два блока, који данас испољавају другачију идеологију – више не постоји. У САД, Русији и Кини, исти је капитализам, само са својим локалним карактеристикама. Као резултат тога, Вучић је брзо дошао до безизлазне ситуације и нашао се у слепој улици. Становништво у Србији је разочарано. Штавише, ситуација са корупцијом у Србији је традиционално прилично укорењена. Доказ за то – хиљаде људи, који протестују против владе Вучића у већим српским градовима. Под овим условима странцима је најлакше окривити за све грехе Вучића и пронаћи неког другог политичара како би поново поновили исту игру. Зато је Вучић почео много да говори о својим одличним односима са руководством Русије и Кине. Он се нада да ће добити подршку од њих. Може ли да победи у овој борби? Највјероватније – не. Међутим, очигледно је да нема разлога да се очекује брза изградња пројекта „Турски ток“ на територији Србије.

Срби воле да говоре о својој супериорности над Бугарима. Међутим, у случају изградње наставка „Турског тока“, бугарска компанија Булгартрансгаз планира да сама изгради свој део деонице. Србијагас је, међутим, основала заједничко предузеће са Гаспромом, а зове се „Гастрансом“, како би урадила свој део гасовода.

Моје искуство са Србима омогућава ми да направим следећу прогнозу. Они ће стално говорити о тешкоћама које се јављају током изградње наставка „Турског тока“ и покушаће извући максимум новца од „Гаспрома“ и Русије како би „убрзали овај процес“. Истовремено ће тражити новац од својих покровитеља из САД, Велике Британије и других земаља за одлагање изградње. Зато је немогуће да се прецизније прогнозира, када ће гас да крене преко „Турског тока“ до Мађарске. Може да се догоди и то, да за Мађарску и Србију буде једноставније да се снабдевају гасом преко „Северног тока 2“.

Сергеј Правосудов[1] (Сергей Правосудов), директор Института националне енергетике (Институт национальной энергетики)

Са руског посрбио: Никола Н. Живковић

[1] Примедба преводиоца ННЖ: Веома је корисно за нашу јавност да прочита текст Сергеја Правосудова. О њему сам већ писао у неколико наврата. Тако ће и читаоци „Стања ствари“ упознати једну „другу Русију“, и то ону, нимало симпатичну за Србе, а која заступа интересе не руског народа, а ни Русије, већ најбогатијих фирми, као што су „Гаспром“, „Русал“, или „Роснефт“, чији власници нису руска држава, већ руски олигарси, а који су пословно веома блиско повезани са најботијим америчким и британским компанијама. Удео страног, западног капитала у тим руским фирмама иде и до 49%. Укратко, примедбе Правосудова су таквог карактера да се нашем читаоцу чини као да их је писао неко из, на пример, соросовог „невладиног сектора“.

Прочитајте још

• Александар Лазић: Одговор Русу загледаном у Словенију
• Сергеј Правосудов: Нико до самих Срба неће учинити Србију богатијом
• Сергеј Правосудов: „Русија не штампа доларе”
• Сергеј Правосудов: Има ли Србија будућност?
• Сергеј Правосудов: У Србији убеђују становништво да је Русија непријатељ и неконструктиван партнер
• Никола Н. Живковић: Правосудов други пут међу Србима или Зашто немамо помоћ из Русије
• Сергеј Правосудов: Србија се поводом „Јужног тока“ понашала исто као Бугарска
• Сергеј Правосудов: „Обојена револуција“ и антируска политика Александра Вучића

Categories: Посрбљено

Tags: Јужни ток, Бугари, Никола Н. Живковић, Сергеј Правосудов, Срби, Србија и Русија, Турски ток