Поводом текста Милоша Милојевића „Одговор Б. Мијатовићу или Само без панике“, Стање ствари, 24. фебруара 2019.
Бошко Мијатовић (Фото: Медија Центар)
Пре два дана г. Милош Милојевић прокоментарисао је на сајту Стање ствари мој текст Разграничење Срба и Албанаца? са овог блога који је пренет на Стању ствари. Па да одговорим држећи се његових примедаба на мој текст, а не и ширих размишљања г. Милојевића.
Милојевић ми пребацује повелику сличност са ставовима Вучића и Дачића, а посебно, по њему, то што је мој концепт сасвим нејасан, као њихов. Ово једноставно није тачно, јер је концепт за који се залажем могуће наћи на блогу Србија и свет (овде и овде) с тим да је у тексту којим се бавимо дат линк на први и лепо наведено да сам о томе „писао јесенас“. Претпостављам да г. Милојевић није уочио линк. А тамо се залажем за разграничење, односно размену територија по етничком принципу, екстериторијалност манастира, третирам питање дугова и слично. Уколико Милојевићу ово није довољно као јасан концепт, више не могу да му понудим (тачним мапама не располажем, мада их не би било тешко нацртати) уз напомену да његова страна и он сам не нуде ни изблиза толико. Другим речима, сврха мог текста којим се бави Милојевић био је покушај да бацим кратак поглед на основне ставове према косовском питању у Србији данас, а не да детаљно износим сопствене погледе на решавање проблема.
То што и Вучић и ја користимо појам разграничења свакако не гарантује да мислимо на исто. Што рече Иван Вујачић, тај појам може имати пуно значења, од техничке микро демаркације до размене већих територија. Стога бих ја да сачекамо и видимо шта се налази на столу, односно каква је понуда Вучића, Тачија и међународних фактора, а за њено одбацивање свакако има времена. Нисам склон предубеђењима и забијању главе у песак, мада сам написао да „нисам оптимиста“ и „тешко је веровати Вучићу после свих изговорених лажи“. Али, да видимо.
И даље налазећи сличности, Милојевић ми импутира нешто што нисам рекао, мада то ублажава формулацијом „Делује као да Мијатовић имплицитно прихвата неке од кључних предрасуда Вучићеве косовске авантуре“. Не схватам како ми Милојевић после овакве реченице може било шта приписивати осим на основу сопствене видовитости. Нисам рекао да би требало решење постићи „што пре… брзо“, ни да је тренутак „ванредно повољан“, нити да, уколико се решење не нађе „што пре“, Србима следи „погромашко насиље… етничко чишћење“.
Али, нисам ни за чекање да се геостратешке звезде савршено поклопе у корист Србије (шта ако се то не догоди?) већ за коришћење сваке прилике да се постигне задовољавајуће решење. А ово јесте прилика (да ли добра тек ће се видети) пошто је свету доста и Срба и Албанаца и њихових сукоба, па је Запад можда спреман да нађе средње решење. Није лоше ни то што се амерички председник зове Трамп, а не Клинтон. Хоћу рећи, верујем да је за нас боље да се решење потражи под Трампом него да чекамо њихове изборе 2020. када може победити демократа класичне интервенционистичке оријентације и вратити САД на чисту проалбанску страну, са повратком на стари модел јединственог Косова кога Србија треба да призна, што је свакако лоше за нас.
Текст Милоша Милојевића на Стању ствари
Такође, бојим се неповољних последица даљег одлагања решења по косовске Србе и Србију, посебно уколико се то догоди на српску иницијативу. Мислим да се сада албанске вође уздржавају од великог притиска на Србе јер верују да је признање на дохват руке па да мало сачекају и не изазивају непотребно западне силе и тамошњу јавност. Уколико (или када) схвате да признања нема и да конфликт остаје замрзнут на дуже (можда деценије), верујем да ће кренути на Србе – вероватно не општим погромом већ свакодневним шиканирањем како би им се огадио живот на Косову и подстакли на исељавање. Ни озбиљније нападе не треба искључити. Могу и да укину заштитне клаузуле у правном систему Косова које штите мањине (посебно српску), што би свакако погоршало њихов положај.
Такође, знатан број Срба сада не одлази са Косова јер се нада повољном решењу, као што је размена територија. Међутим, уколико нестане наде да је повољно решење могуће макар у средњем року, и Срби ће се спремати за покрет у правцу централне Србије чак и пре него што Албанци предузму велику акцију. А Косово без Срба није исто што и Косово са Србима. Уколико Албанци освоје север, бојим се да ће проблем, политички гледано, бити скинут с међународног дневног реда: остаће историјски жал Срба за изгубљеним територијама, као мађарски после Трианона за две трећине некадашње територије, или словеначки за Корушком, или немачки за Алзасом и Лореном.
Милојевић ми замера што не верујем у реалност уверења радикалних патриота у скорашњу смену на светском трону, где би Америку заменила Кина, наш велики пријатељ. Морам рећи да ми на живце иду наши геостратешки „мислиоци“ који нас убеђују да Америка само што није пропала, па да треба само да мало сачекамо. Можда сам непотребно у том контексту поменуо Милоша Ковића (мада њему „све… мирише на нови, велики рат“), али, озбиљно говорећи, велика је вероватноћа да ће Америка доминирати и следећих пар деценија. Наравно, ја нисам њен навијач (видети мој скорашњи текст овде), али њена снага расте, а о некаквој пропасти нема говора. Другим речима, код више наших аутора постоји пројекција сопствених жеља на светску политику, или, што би рекао наш народ „што је баби мило то јој се и снило“, што је лоше за формирање сопствене оријентације у најважнијим питањима наше и светске политике.
На питање које ме највише интересује – имају ли радикалне патриоте план, осим одбацивања Вучићевог или сваког разграничења – Милојевић одговара са „плана нема“. Надам се, ипак, да други имају идеју о пожељном начину коначног решења косовског чвора, али да мисле да није време да се изнесе у јавност. Тужно би било да заиста немају план.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Непристојно много произвољности, полуистина и неистина ” красе ” и овај текст у којем аутор истог види и славопоји ” разграничење ” као болан, али лековит и драгоцен начин да окупација и отимање, протеривање и покољ, затирање и нестанак, непомен и заборав Косова и Метохије, Србије и Срба на њему, а од стране евроатлантских и шиптарских терориста и зликоваца, буде мање окупација и више слобода, једнакост и братство, мир, стабилност и економски напредак, евроунијаћење и какав год приде наказни егзибиционизам западних вредности и краја историје..
Смешно ми је и банално да се представљам као радикални патриота, тек сам обичан, родољубиви и образни Србин Православац, али и под тим глупавим звањем ( радикални патриота ) јасно сведочим – окупирано се даде ослободити, дужност и обавеза јесте ослободити Свето и Заветно Косово и Метохију, јер само тако, безусловно и неумољиво Срби и Србија јесу и биће Срби и Србија. Не постоји друга истина, друга правица и друга слобода…
Zanimljivo, treba da prihvatimo nezavisnost KiM, tacnije 83,4% KiM, jer ce Albanci pobiti, proterati, precrtati iz ustava…!!!???Nije svako resenje – resenje.Upravo ti dominantni Amerikanci imaju umotvorinu:”u politici vazi jedno pravilo – kada nemas moc, odlozi”.Na stranu sto razgranicenje kakogod tumacili kao ” od mikro demarkacIje do razmene vecih teritorija”, uvek podrazumeva dve drzave, a nikada razgranicenje sa samim sobom.Na stranu i to sto mi ne priznajemo nezavisnost Indije, vec nasilno otimanje dela sopstvene teritorije, cime se odricemo prava koje ima svaka drzava na svetu i sami sebi namicemo omcu “jedinstvenog slucaja” sa krajnje mutnim perspektivama npr. sudjenja oko “genocida”, “odstete”…,priznajuci time opravdanost agresije, pobune, etnickog ciscenja Srba…, o ostanku Srba u Velikoj Albanije sramno je i govoriti! Naravno, sve je to opravdano u svetlu ulaska u EU raj(h), nas najveci problem, dobro sakriven od svake upitnosti!
“Радикално-патриотски део не прихвата никакве компромисе и тежи пуној суверености Србије над покрајином.” – Мијатовић у првом тексту. Ма колико нијанси појам суверености данас имао, ипак постоји граница где се више о суверености не може говорити: онда када је се сами одрекнете. То је минимум минимума. Устав Србије је поставио (уставио) горњу границу до које би патриоте могле да иду – суштинска аутономија Косова и Метохије дефинисана посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава.
Када се за неког каже да је “радикални патриота, српски” то би, у духу теорије и праксе формирања појмова настале 2000. или 1945. или, чак, 1918. требало да изазове негативну реакцију, условни рефлекс којим се, тако етикетирана идеја или особа, у старту дисквалификује. Али, постоје стране државе и појединци у Србији који по националности нису Срби, рецимо Словачка и “наши Словаци”, који сматрају да је разраничење, признавање, чак и преговарање са терористима и злочинцима противзаконито, бесмислено и непотребно. И како сад питати једног Словака, ироничним и потцењивачким тоном, да ли има неко радикално патриотско решење ако је против разграничења. То би баш звучало непристојно. Човек нити је Србин, нити је радикал, нити је српски патриота. Само је човек који воли истину и правду. Међутим, омаловажавање неког Србина и његовог мишљења је уобичајена и пожељна појава којом се доказује ширина сопствених видика, интелектуална супериорност и рационални, космополитски, либерално демократски поглед на свет. Нажалост, појава већ много пута виђена у српској историји, а за сваког странца, или држављанина Србије који је несрпске националности, врло чудна и несхватљива је та појава. Чега се паметан стиди…
Ма не, Мијатовић није рекао да је музичар, он сам хоће тетки да однесе лек…
Бошко замисли одеш у продавницу и док се вратиш у стан ти се уселила нека бараба која ти је успут силовала жену. Он ти каже од сада је ово моје. Ти кажеш добро а да се разграничимо.
Може, ево ти балкон све остало је моје.
И ти задовољан.
Бошко, Бошко…