Притиснут скандалом, црногорски председник Мило Ђукановић припада прошлости

(Politico, 22. 2. 2019)

Ево питања за ваш идући квиз у пабу: ко је европски лидер који је најдуже на власти?

Руски председник Владимир Путин, белоруски Александар Лукашенко и турски Реџеп Тајип Ердоган би  вероватно били чести одговори. Али ова упитна почаст припада Милу Ђукановићу, председнику Црне Горе.

Мило, како је познат у региону, вуче конце у мајушној јадранској држави већ тридесет година – као председник, премијер или страначки лидер, захваљујући путиноликом премештању са једне на другу позицију. У педесет деветој години он би комотно могао да проведе у седлу још деценију или две и да тако обори рекорде афричких  деспота који су најдуже били на власти.

Или је барем тако донедавно изгледало. Ових дана, Ђукановићево држање власти делује далеко мање чврсто.

Неких 10.000 људи – што није безначајна бројка, ако се у обзир узме да црногорско становништво броји свега 630.000 – преплавило је прошлог викенда главни град Подгорицу како би протестовали против његове владе и тражили његову смену. Жучна расправа повела се и у Скупштини током које су такође упућени позиви Ђукановићу да поднесе оставку.

Хиљаде демонстраната против председника, Подгорица, 16. фебруара (Фото: Savo Prevelic/AFP via Getty Images)

Проблеми су почели када се Мило разишао са истакнутим црногорским бизнисменом Душком Кнежевићем. У децембру, власти су оптужиле Кнежевића за серију непочинстава и заплениле су његову имовину. Међутим, проблем је настао пошто Кнежевић – који поседује Атлас групу, конгломерат који се бави банкарством, осигурањем и здравственим услугама – није било какав бизнисмен. Током последњих двадесетпет година, он је био непосредно укључен у најповерљивије владине послове и зна – метафорички ако не дословце – где су закопани лешеви.

Кнежевић није добро поднео ово испитивање и одговорио је на оптужбе покретањем жестоке кампање против Ђукановића и његове породице из Лондона. У серији објава на друштвеним мрежама он је објавио информације о низу скрајнутих корупционашких скандала и скандала око лошег управљања који досежу до самог врха црногорске владајуће класе.

У једном од најразорнијих открића, истакнутији члан Милове странке по свој прилици је снимљен како прима нелегалну готовинску донацију од Кнежевића. Бизнисмен је такође оптужио Ђукановића да је власник простране виле, изграђене у стилу олигархијског кича, вредне десет милиона долара. (Ђукановић је негирао Кнежевићеве оптужбе.)

Низ неугодних открића носи ризик да подстакне појединце у самој Ђукановићевој странци који верују да се са променом вођства закаснило да се придруже опозицији и присиле Ђукановића да се повуче.

Након што сам први пут упознао Ђукановића половином деведесетих година, када сам био амбасадор у Београду, сећам се да сам известио Лондон да се он разликује од већине других југословенских лидера. Он је био из друге генерације у односу на ону бившег српског председника Слободана Милошевића, разуме се. Али он је такође на мене оставио утисак умереније и разумније особе као и неког ко се превасходно стара да интереси Црне Горе буду на првом месту. То је неко са киме бисмо требали да покушамо да радимо, рекао сам Лондону.

Ајвор Робертс (Извор: Irish Times)

Током година, Ђукановић је по свој прилици испунио очекивања. У прелудијуму Косовског рата, он се одвојио од Милошевића и политике београдске владе и успео је да осигура да Црна Гора буде слабо гађана током ваздушне кампање НАТО. Он је такође показао личну храброст и истинску политичку вештину након тога, када је водио своју земљу ка независности од Србије и потом, када је била суочена са снажним непријатељством Москве, према чланству у НАТО.

Путинов одговор је био да пошаље своје трапаве официре ГРУ у Црну Гору да покушају да организују пуч против Ђукановића – задатак који су извели подједнако успешно као и покушај атентата на Сергеја Скрипаља у Салсбурију.

Али упркос свим својим квалитетима и постигнућима, Ђукановић је сада део прошлости.

Он повезује Црну Гору са добом некадашњег хрватског председника Туђмана и Милошевића – да не спомињемо некадашњег премијера Уједињеног Краљевства Џона Мејџора, бившег руског председника Бориса Јељцина и бившег америчког председника Била Клинтона – комунистичке Југославије, ратова у Босни, Хрватској и на Косову и оптужби за шверц цигарета и трговину наркотицима.

Епоха балканске политике током које се калила његова каријера била је она снажних лидера, закулисности, заобилажења правила и непостојања одговорности. Али уколико ће Црна Гора икада постати пуноправна чланица Еврпске уније, њој је потребна другачија врста лидера и другачија политичка култура.

Процес прикључења Европској унији захтева од држава подносилаца захтева да досегну строге стандарде у погледу поштовања власништва и владавине права, да буду привржене регулативама и да се оштро боре против корупције. Пред Црном Гором је дуг пут док се не избори са криминалом и док не развије културу транспарентности и одговорности. И потребан јој је лидер који је способан да предводи бављење овим проблемима, не онај чији је интегритет упитан.

Добре вести су да Црна Гора већ има таквог лидера: садашњи премијер, Душко Марковић, на пример, сталожено и ефективно води Владу, а његов претходник, Игор Лукшић, сјајна је звезда наредне генерације.

Игор Лукшић, бивши премијер и министар спољних послова (Фото: Attila Kisbenedek/AFP via Getty Images)

Преображај Северне Македоније, друге бивше југословенске републике, током претходних осамнаест месеци је прави пример како промена вођства може да измени имиџ једне земље и да помогне током процеса придружења Европској унији.

Нови либерални премијер, Зоран Заев, брзо је поправио односе са албанском заједницом и прекинуо је двадесетогодишњи застој у спору са грчком око државног имена. Чинећи то, он је брзо усмерио своју земљу према НАТО и олакшао је њен пут према чланству у ЕУ.

Црна Гора би требала да се избори за сличан успех. Добар је тренутак да се каже „thanks, and farewell“ – хвала и збогом[1] Милу Ђукановићу.

Ајвор Робертс је некадашњи британски амбасадор у Југославији, Ирској и Италији. Обављао је дужност председника оксфордског Тринити колеџа између 2006. и 2017. године. На српском језику објављена је његова мемоарска књига „Разговори са Милошевићем“ (превео Лазар Мацура, Службени гласник, Београд 2012)

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

[1] Прим. ММ: У изворнику Робертс је употребио речи на српском језику „хвала и збогом“ које је потом превео на енглески језик.

Categories: Посрбљено

Tags: Ајвор Робертс, Мило Ђукановић, Милош Милојевић, Црна Гора