Поводом текста Бошка Мијатовића „Разграничење с Албанцима?“ (Србија и свет, 19. 2. 2019), пренетог и на „Стању ствари“

Милош Милојевић

Када у једном друштву, јавном говору илити дискурсу несумњиво интелигентни, добро обавештени и добронамерни људи говоре или пишу непаметне ствари онда то указује да је враг однео шалу, да је отишла маст у пропаст и све у том смислу.

Тако у чланку објављеном пре неколико дана угледни економиста и редовни коментатор привредно-политичких збивања Бошко Мијатовић – описујући своје стајалиште као оно које заступа „умеренији део родољубиве струје“ – бележи како треба бити спреман на компромис са сецесионистичком владом у Приштини, искористити мршаве српске адуте и на крају постићи задовољавајуће разграничење. Попут Александра Вучића и Ивице Дачића, који крајње немушто и неодређено говоре о овој могућности, и Мијатовић нам не објашњава који би разграничавајући сценарио био повољан, односно који би био неприхватљив.

Поврх тога – и још горе – он нам не каже какав је, по његовом суду, сценарио уколико до договора не дође, пошто мапа разграничења за Србију није повољна а Сједињене Државе остану без значке на реверу за постигнути дипломатски успех. Да ли би у том случају САД биле лошије воље према Србији и српским интересима другде у региону него што су то сада, са нерешеним „косовским питањем“? Сумњам.

Мијатовић, међутим, када описује позицију оних који инсистирају на обнови српског суверенитета над целокупном територијом Републике Србије – које назива „радикално-патриотским делом“ – инсистира да није јасно „какав је њихов план да покрајину врате у оквире Србије“.

Узалудност ових настојања „радикала“ – авај, где год да одем ту су радикали – Мијатовић илуструје, усудићу се да кажем непоштеном, егзегезом једног колумнистичког текста Милоша Ковића. У том тексту, стекао би утисак читалац Мијатовићеве опаске, српски радикални националисти чекају да Народноослободилачка армија Кине, када рашчисти са Тајваном и припоји га матици, јурне преко непрегледних евроазијских степа и дође овде да нам помогне да разрешимо овдашња посла. Радикални националисти, попут некадашњих левих радикала, чекају великог евроазијског ослободиоца. Лепа слика.

Штета је само што у чланку на који се указује ништа тако не пише. Кина се спомиње као нови важан играч на геополитичкој сцени од краја деведесетих и почетка двехиљадитих у смислу да онај степен надмоћи који су Сједињене Државе оствариле почетком деведесетих, као и онај степен ангажовања у овдашњим (постјугословенским, западнобалканским) пословима, није сада вероватан. Да ли је то тачно – делује да јесте, али као и са сваком другом политичком проценом то остаје ствар ризика и гажења у помрачини. Али сигурно није нешто карикатурално сумануто као идеја да се српско–албански спор може решити само у контексту победоносног кинеског антиамеричког похода.

Но, вратимо се на кључне теме. Делује као да Мијатовић имплицитно прихвата неке од кључних предрасуда Вучићеве косовске авантуре.

Прво, да је „косовско питање“ потребно решити сада, што пре. Друго, да не само да је „косовско питање“ потребно решити брзо но и да је овај историјски тренутак некако ванредно повољан за тако нешто.

И треће – а што можда појачава код заговорника нужно брзог решења уверење у исправност прве две тачке – да нерешавање косовског питања у овим околностима предвиђа неки ванредно опасан ризик. На пример, да ће косовско-метохијски Срби, уколико се албанским интересима не изађе у сусрет, бити суочени са разобрученим, погромашким насиљем, одмаздом и можда етничким чишћењем.

Бошко Мијатовић (Извор: Медија Центар)

По мом сагледавању ситуације мислим да ништа од овога није истинито.

Брзо (до краја мандата, како каже Јоханес Хан) решење косовског питања намеће динамика велеиздајничких Бриселских споразума. Нама није, нити би требало да буде циљ да заокружимо државност самопроглашене косовско-албанске државе. Зашто бисмо то чинили? Уосталом, Бриселски споразуми не би били ни први ни последњи који су изиграни уколико за тако нешто постоји политичка воља. Заокруживање унутрашње и спољне албанске државности на територији Републике Србије није наш него проблем Албанаца и њихових ментора. А, да будемо малко злуради, не иде им баш нарочито добро тај нејшн билдинг.

Тешко је, изузев можда ирационалне посвећености евроинтеграцијама, открити разлог зашто бисмо ми у томе помагали – макар и да нема изгледа да се обнови српска државности на овој територији?

Међутим, чак и у контексту посвећености бриселском култу не види се зашто је овај тренутак повољнији или мање повољан од неког другог. Уколико се, наравно, изузме спољни чинилац у архитектури личне власти Александра Вучића. Што свакако не би требало да има везе са српском државом.

Трећи мотив за брзо разрешење „косовског чвора“ који неретко потеже Александар Вучић јесте: уколико до решења не дође, Србија се повуче из бриселског преговарачког процеса а албанске тежње остану незадовољене доћи ће до погромашког насиља, напада на цивилно становништво и новог таласа етничког чишћења.

Да ли ће Албанци повући овако радикалан потез за неизвесним последицама? Не верујем. Превише имају да би то олако ризиковали. Антисрпског насиља на Косову и Метохији има, али је оно далеко од оних погромашких катастрофичних сценарија који се најављују.

Оно што би један искрен српски политичар могао да каже као одговор на питање шта ће се десити уколико сада не решимо питање односа са Албанцима на Косову је – ништа, заиста ништа.

Зато не треба паничити нити прихватати дефетистичке предрасуде Вучићевог режима. Он за тако нешто можда има снажан политички и лични интерес. Но, нико од нас „радикалних“ или „умерених“ родољуба нема.

***

И на крају: питање плана. То питање је у нешто драматичнијој форми поставио у прошлогодишњој полемици (од тада је прошло нешто преко годину дана!) Чедомир Антић са Милошем Ковићем и Чаславом Копривицом.

Део полемике Ч. Антић – М. Ковић/Ч. Копривица на „Стању ствари“

Проблем је у елоквентној форми поставио велики књижевник у улози малог политичког пропагандисте – Љубомир Симовић: „Шта бисмо са Косовом и да нам га врате?“

Учинићу један немали уступак постављачима овог питања: плана нема. Што није ни нарочито важно, с обзиром да нам нити сада нити у непосредно догледно време питање реинтеграције косовско-метохијских Албанаца у српски државни организам неће бити горуће.

План који ће претходити било каквом будућем планирању реинтеграције Косова и Метохије мора да подразумева проширење листе адута који Србији стоје на располагању.

Господин Мијатовић је набројао неколико: „присутно становништво, државно право, одређену подршку двеју велесила, промењену атмосферу на Западу, жељу Албанаца да легализују самосталност и слично“. Ову листу сузио је Александар Вучић својим злочињењем – на њој више нису учлањење Косова у неке међународне организације где је Србија учлањење могла да спречи нити фактичко постојање српских државних институција на делу КиМ. На том списку се, нажалост злочињењем или нечињењем српске елите претходних деценија, не налазе ни нека кључна својства које би Србија могла и морала да има: суверена и ефикасна држава, динамична и развојно оријентисана привреда, добар, пажљиво осмишљен спољнополитички положај, респектабилне оружане снаге.

Укратко, да би Србија могла да има план реинтеграције она мора да значајно повећа своју „тежину“ у региону.

И ту долазимо до кључног питања: не могу ли но хоће ли Срби да ураде овако нешто? Ту је косовско питање драгоцен текст – да ли хоћемо да тргујемо постојећим адутима и да се онда, што повољније, уподобимо постојећем, све невеселијем поретку евроинтеграција или смо вољни и способни да преобразимо сопствену нацију и поставимо сцену за можда повољније решавање сецесионистичког проблема.

Косово је грдно судилиште. Ту се прелама, и у ова секуларна времена, хоће ли Србија бити иста оваква само мало мања. Или ће можда бити различита и онаква колика треба да буде.

За нас радикале избори су увек једноставни.

Categories: Разномислије

Tags: Бошко Мијатовић, КиМ, Милош Ковић, Милош Милојевић, разграничење