Можда управо орден Александра Невског додељен Александру Вучићу може да буде јасан знак и симбол којим путем кренути даље

Владимир Путин и Александар Вучић (Фото: РИА Новости)

Недавна посета председника Руске Федерације Београду у многим медијима окарактерисана је као историјска, иако су најактуелнија питања српске јавност остала нерешена. Очекивало се недвосмислено изјашњавање Русије о евентуалном разграничењу са Албанцима. Изостала је гаранција изградње Турског тока кроз Србију због неизвесног учешћа Бугарске у пројекту. Алтернатива европским интеграцијама још увек није званично предложена, а протести опозиције и поделе у српском друштву не јењавају. Уколико се сложимо са констатацијом да након посете ниједно важно политичко питање није решено и да су помпезне изјаве изостале, за Србију ова посета не може бити историјска. Једино што је у овој посети историјско јесте дочек. После 19 година на челу Русије и бројних посета пријатељским државамa Путин није доживео ни приближно сличан дочек као онај у Београду. Полу-спонтани дочек више од 120 хиљада људи представља изненађење и преседан не само за Путина већ и за новију историју међународних односа. Такав један догађај не одражава се само на унутрашње прилике у земљи, он производи политичке последице широм региона. У конкретном случају дочек је оставио најдубље последице на државу из које председник долази. Из тог разлога важно је анализирати значај који ова посета има за Русију и оценити ефекат остварен на руско јавно мњење. У складу са тим, у другом делу покушаћемо да интерпретирамо и објаснимо поруке које су упућене српском народу током посете.

Реакције у Русији на слике из Београда

Посматрајући ову посету из руског угла мора се имати у виду ниска подршка коју Путин тренутно ужива међу својим гласачима и недавни пад његовог рејтинга на 34 %. Разлози су пре свега унутрашње политичке природе и нису тема овог текста. Важно је напоменути да је председник Путин био додатно заинтересован да долазак у Београд, између осталог искористи и за личну промоцију, тако што би своју популарност у Србији, непосредно приказао гласачима у Русији. Не заборавимо да је спољна политика пресудни фактор и главни адут Путинове популарности. Посета би у сваком случају била пропраћена сразмерно месту које Србија тренутно заузима на листи спољно-политичких приоритета Русије, али због горе поменутих околности она је далеко превазишла уобичајену медијску пажњу. Томе сведочи огроман број руских новинарских екипа, бројне репортаже и директан пренос величанственог дочека испред Храма Светог Саве на најгледанијој руској телевизији Русија 24. Тог дана, Србија је убедљиво била тема број један у руским медијима, мало ко није знао где се Путин налази, чак је и опозициони лидер Навални коментарисао руске инвестиције у Србију. Новинари, туристи, људи на улицама били су презадовољни топлим дочеком и пуни утисака. Београд је био на висини задатка. Из бројних интервјуа и новинарских текстова могло се закључити само једно: „Путин је омиљени политичар у Србији и његова политика на Балкану је исправна”. Био је то јасан сигнал руском гласачу да његов председник успешно обавља свој посао.

Посета је имала огроман одјек у руском јавном мњењу, што се у првом реду рефлектовало нa Путинов имиџ у Русији. Ова посета је доказала да Путинов рејтинг може у некој мери зависити и од Србије. Посматрајући из угла политехнолога Путин је постао „мали дужник” српском народу због подршке коју му је пружио. Међутим, ту су и споредни ефекти: огроман раст престижа Србије унутар руског јавног мњења. За Србију је најбитније то, што је отворен несагледив простор за даљу дневно-политичку и културно-историјску експлоатацију руско-српских односа, нарочито када је у питању Косово. Реакције руског народа на положај Србије су врло искрена, добронамерна, позитивна али што је најбитније масовна. Стиче се утисак да су Срби истински братски народ, а Косово Србија као што је Крим Русија.

Након Путинове посете Београду 2019. године , чувену реченицу Александра Трећег из 19-ог века, “Русија има само два савезника армију и флоту” у 21-ом веку без устручавања можемо исправити и додати трећег савезника, Србију, а да се нико у Русији не успротиви. Призори из Београда нису могли да прођу незапажено и са равнодушношћу. У тренуцима када цео Запад окреће леђа Русији и уводи санкције, једна мала држава, окружена НАТО чланицама на овакав начин изражава своју приврженост Русији. Већина Руса је упозната са НАТО агресијом и дешавањима из деведесетих али после оваквих слика из Београда, свест о Србији и њеној борби подиже се на много виши ниво. Оно што је још важније, ови догађаји у спрези са недавним ратовима добијају ретроактивни ефекат, Русима постаје јасно да су Срби и њихова држава страдали, између осталог и зато што су једина преостала русофилска држава у Европи.

Говорећи о подршци руског народа Србији право је време поставити два питања која највише преокупирају српску јавност: 1. Да ли би Руси војно подржали Србију уколико избије рат на Косову? 2. Ако је Путин толико моћан, зашто не врати Косово у састав Србије? Ова посета је показала да је српско питање добра прилика за прикупљање политичких поена и питање око којег у руском друштву постоји јак консензус. Евентуални улазак Русије у рат на страни Србије представљао би додатни импулс ткз. руском пролећу (период националног препорода након враћања Крима) који је утихнуо последњих година, али који и даље тиња у срцима руског народа. Узимајући само ове околности у обзир, то јест неупуштајући се у геостратешки значај Балкана за Русију, са сигурношћу можемо да тврдимо да у случају избијања озбиљнијег конфликта, руска интервенција не би изостала. Наравно, ни Русија, ни Путин неће тек тако послати своје авионе и тенкове како би вратили Косово у састав Србије. Русија ће чекати погрешан потез противника као што је чекала у случају Крима. За то време Србија, пре свега захваљујући руској помоћи увећава војне и економске капацитете како би постала савезник на кога се може озбиљно рачунати. Што су безбедносни ризици за Русију мањи то је већа вероватноћа војне подршке.

Уколико се последњи Србин протера са Косова, а Русија не одреагује у правом моменту и ако се Србија препусти на милост и немилост евроатлантским интеграцијама, Русија губи последње упориште не само на Балкану, већ и у Европи. Руско немешање у балканске послове могло би у озбиљној мери да уздрма кредибилитет било ког председника Русије, а не би било први пут да непосредно после балканских ратова дође и до његове смене, као у случају Јељцина.

Дочек Путина и Вучића испред Храма Светог Саве (Фото: Ало!/Ненад Вујановић)

Оно што је у овом тренутку значајно јесте изјава верности српског народа Русији и њеном председнику. Путин је историјска личност, он ће остати забележен као један од највећих владара Русије, а догађаји из Београда пример његове успешне спољне политике. Заједно са њим, српски народ исписао je мали али значајан део руске историје, он је остао једини савезник Русије у Европи. У свету великих промена и турбуленција у међународним односима, слике испред Храма Светог Саве и Путинове речи на конференцији за штампу „ако будемо заједно очекују нас победе”, за генерације које долазе имају заветни карактер. Смисао је следећи: „Немојте окретати леђа Русији под притиском и уценама Запада, доћи ће тренутак српског препорода, а Русија ће бити уз вас.” Ова посета јесте нека врста поруке у боци. Како време буде одмицало и ситуација се буде заоштравала порука ће постајати све јаснија. У тренутку одлучивања судбине Косова и Балкана она ће испливати на површину тј. из архиве руских и српских медија поново ће се приказивати слике величанственог дочека. За будуће генерације које на Путинову епоху буду гледале из историјске перспективе руско-српско пријатељство биће непроцењиви путоказ. Одбрана Путиновог наслеђа значи ће и одбрану Србије. До тада, остаје на нама у Србији који разумемо тенденције у међународној политици да се чврсто успротивимо утапању Србије у евроатлантске интеграције.

Путинова упутства српском народу

Наивно је веровати да је разлог Путинове посете Београду представљање новог аутомобила, демонстрација силе или пружање подршке некој политичкој странци у Србији. Било би то неозбиљно, глупо и надасве непотребно. Путин, један од најмоћнијих људи на свету привлачи огромну медијску пажњу. Управо тај његов медијски капитал 17.1.2019. стављен је у службу српских националних интереса. Својом посетом, исказаним пријатељством и медијском пажњом Путин је желео на суптилан начин да се супротстави западној хегемонији која је захватила све сфере друштвено-политичког живота Србије и да усмери српски народ на исправан пут.

Путинова посета je била врло специфична по много чему али највише по чињеници да Путин ужива много већу подршку грађана Србије него његов колега Вучић. Изгледало је као да је функцију председника Србије 17.1.2019. на себе преузео руски председник. У складу са тим можемо и анализирати његове активности. Председник Путин ипак узима учешће на јавним окупљањима, а у свом говору се не обраћа члановима владе и председнику, он се обраћа директно народу. Он демонстрира какве споменике би требало посећивати и какве вредности неговати. Циљна група Путинове посете биле су широке народне масе. Требало је максимално искористити моменат и организовати посету како би се на непосредан начин грађанима Србије приближила Русија. Оно што нашој власти никако не полази за руком. Кључну поруку на конференцији за штампу Путин је сам изговорио: „желим да пренесем следећу поруку СРПСКОМ НАРОДУ, ако смо заједно очекују нас победе.” Такође он је својим симболичним гестовима желео да укаже на то, шта заправо значи бити заједно и како на том путу опстати.

Српска власт у целом том перформансу била је у улози посматрача и вероватно за већину њих она је представљала само још једну у низу посета високих званичника и добра прилика за фотографисање. Нажалост, ни наша интелектуална елита није у потпуности разумела значај и поруке које је Путин донео са собом. Зато ћемо на овом месту покушати да их разоткријемо и објаснимо.

• Полагање венца црвеноармејцу – идеолошка упутства.

Данас је у Европи на делу ревизија историје, ткз. историјски инжињеринг у служби манипулације европским народима. То се најбоље примећује у западним тумачењима резултата Другог светског рата. Совјетски Савез који је победио у рату и ослободио Европу од највећег зла у историји многи западни политичари изједначавају са нацистичком тоталитарном идеологијом. Уколико посетите било који историјски музеј у Европи може се закључити да између Совјетског Савеза и фашистичке Немачке не постоји разлика, док у музејима у Сједињеним Државама Совјетски Савез као да није ни водио рат против Немачке. По опште прихваћеном становишту оба система су тоталитарна и једнако брутална. Релативизација историје није случајна, она је део шире кампање Запада која има за основни циљ ширење русофобије, умањивање кредибилитета и историјског значаја Русије. Уништени комунистички споменици у Источној Европи, анти-руска хистерија и медијска пропаганда на Западу иду у прилог оваквој тврдњи.

У Србији није уништен ни један комунистички споменик али, истине ради ваљало би рећи да су поприлично запуштени. Полагање венца црвеноармејцу председник Путин сугерише да је можда право време да Србија почне да скида прашину са својих комунистичких споменика. У овом политичком моменту када европске државе све више нагињу екстремно националистичким идеологијама (Украјина, Пољска, Хрватска, Албанија, Балтичке државе) врло је важно не заборавити историју антифашистичког покрета и народно-ослободилачке борбе. Фашизам се побеђује универзалним и интеграционим идејама, а не уско националним. Догађаји из Другог светског рата неће се поновити све док постоји живо сећање на узроке и последице рата. Поништавајући историју европска интелектуална елита покушава да изманипулише сопствени народ и прикаже Русију као цивилизацијског архи-непријатеља. Србија не сме да пође тим путем, неопходно је баштинити заједничку историју Србије и Русије из Другог светског рата и како Путин каже „херојску борбу против нацизма”. Нови хладни рат води се на свим пољима, између осталог и на пољу историје. Русија се не одриче своје комунистичке прошлости и великих жртава које је дала за слободу Европе.

• Састанак високих делегација у Палати Србије – економска подршка

Импресионира чињеница да је председник Русије дошао у посету Србији у друштву једне тако високе делегације. У изабраном друштву, између осталих нашли су се шеф Гаспрома Алексеј Милер, директор Роскосмоса Димитриј Рогозин, министри спољних послова, трговине, рада, развоја дигиталних технологија, три ректора најпознатијих руских универзитета као и неколико директора крупних корпорација. Нажалост, стиче се утисак да делегација није била пропорцијална оствареним резултатима, руске инвестиције износиле су само 200 милиона долара, углавном усмерене на модернизацију железница. Ако се упореде руске инвестиције у другим државама као и предност коју Србија има захваљујући режиму слободне трговине ова цифра је забрињавајуће ниска. Без обзира, из посете високе делегације могу се извести следећи закључци.

Владимир Путин и Александар Вучић у Београду (Фото: Танјуг/АП)

Душан Пророковић у својој анализи подвлачи да је ово јасан сигнал руске заинтересованости за технолошко осавремењивање Србије. Супротно плановима Запада који од Србије и региона праве „шрафцигер економију”. За Србију доступ најновијим технологијама даје наду у боље сутра, обезбеђује егзистенцију и могућност заснивања економије на иновацијама. Модернизација и хватање у коштац са четвртом индустријском револуцијом омогућило би Србији несагледиве геополитичке предности у односу на остале ривале у региону.

Нажалост, у овом тренутку српска владајућа елита нема капацитет да добије приступ најновијим руским технологијама, пре свега због безбедносно-обавештајних фактора. Нове технологије данас су најосетљивији и највреднији ресурс сваке велике силе. Уколико се жели сачувати комперативна предност у односу на противника, податке о новим технологијама морају се држати у највећој тајности. Већина наших чланова министарства једва да је прошла безбедносну проверу и више је него јасно да они пре свега раде у служби западних интереса. Трансфер технологије у руке таквим појединцима представљао би прави поклон непријатељима Русије. Руси људима на власти у Србији са разлогом не верују, а и како ће кад им ни српски народ не верује. Обавештајна служба Русије упозната је са детаљима биографија наших министара много боље него ми, обични грађани. Нико није луд да таквим људима поверава најсавременија технолошка достигнућа.

Крупни уговори изостају али се потписују бројни меморандуми, тј. уговори о доброј намери. То значи да Србија може да рачуна на најсавременију технологију, укључујући нуклеарну и свемирску али она прво мора добро да прочешља своје редове и одстрани стране агенте из државног врха.

• Свечани ручак у част Путина – културна сарадња

Свечани ручак који је уследио после састанка није могао да прође без наших најуспешнијих радника из области културе и филма. Емир Кустурица и Милош Биковић били су запажени „домаћини” свечаног ручка организованог у част Путина. Милош се није случајно нашао у пробраном друштву, као што ништа у вези са Путином није случајно. Њему је, неколико месеци пре посете Београду, председник Путин уручио медаљу Пушкина поводом Дана народног јединства.

Одлука о лансирању Милоша Биковића у руску филмску индустрију има за циљ ближу уметничку сарадњу и дубље прожимање култура Србије и Русије. Другим речима, она је била мотивисана стратешко-политичким разлозима, а највећи кривац је Никита Михалков, велики пријатељ Србије и главни идеолог културне политике Кремља. Плодове културног утицаја и размене најбоље видимо на самом Биковићу. Он своју каријеру гради на улогама у филмовима који у народу буде исправне вредности и здраворазумски патриотизам, за разлику од његових колега (Шербеџије и Ђуричка) који се не стиде да буду део западне анти-српске пропаганде зарад ситних привилегија. Биковић, за разлику од својих либерално оријентисаних колега, не меша се у политику и не промовише апстрактне западне вредности и слободе. Подсетићу вас да ове године, на годишњицу почетка бомбардовања у Србији треба да почне са приказивањем руски филм о Косову са Биковићем у главној улози. У години у којој наводно треба да се одлучује о судбини Косова овај филм може да одигра пресудну улогу у подизању свести народа, посебно код млађе популације. Зашто би Путин својим изјавама о Косову компромитовао себе и изазивао гнев Запада када ће за само неколико недеља грађани Србије имати прилику да се из прве руке упознају са руском позицијом о дешавањима на Косову. Политичке поруке Москве имају много већи ефекат уколико се преносе кроз културни садржај као што је филм, него ли политичким изјавама.

Кустурица као искусни уметник и међународно признати ауторитет ту je да аминује и на сваки начин подржи овакву врсту сарадње. О томе сведоче његови бројни интервјуи и најаве почетка снимања новог филма по мотивима познатог руског писца који ће још више допринети културној сарадњи два народа.

• Посета Храму Светог Саве – духовна вертикала

За разлику од већине наших министара који када полажу заклетву не желе ни да се прекрсте, Путин отворено показује своју религиозност. Сигурно је да његова вера била главни ослонац и формула његовог успеха. Прошле године на Валдајској конференцији Путину је постављено питање да ли страх, узимајући у обзир велику одговорност која се налази у његовим рукама утиче на доношење одлука. Његов одговор је био да је најбољи начин владања уверење и позитивна мотивација. Уверење да је оно што ради исправно и правилно. За православне вернике само религија може упутити човека на исправан пут.

У протестантској етици сваки пут је исправан, довољно је држати се основних божијих заповести. Успех се мери прикупљеним материјалним благом, нема уверења, само слобода. Истина и правда ту имају споредно значење, протестантском богу си угодан све док радиш на увећању свог капитала, тако бар говори Вучићев „омиљени” Макс Вебер. Истина у православно-хришћанском смислу одваја добро од лошег, док протестантизам релативизује и једно и друго. Протестант је свако ко сматра да су Сједињене Државе и Русија велике империје које само гледају свој интерес и хоће да окупирају мале државе, а за Србију су и једна и друга нужно зло. Релативизам и рационална објективност у условима свакодневних информационих шумова највећа су клопка православно-хришћанског ума. Како би се та клопка заобишла прво је потребно направити разлику између истине и лажи, добра и зла, а потом поступати у складу са уверењима. Питање Косова, избор између Русије и Европа не би требало посматрати кроз призму националног интереса, економског напретка или боље будућности, већ кроз призму, борбе између добра и зла, истине и лажи. Само у том случају можемо донети исправну одлуку. Уколико се одрекнемо истине и наших уверења у корист економије и ситних привилегија, ми бирамо пут англосаксонског протестантизма супротно нашим цивилизацијским темељима.

Нажалост, данас су и они доведени у питање услед недавног раскола у православној цркви поводом неканонског признавања аутокефалије „Православне цркве Украјине”. Управо овај удар на православно јединство мора да нас учини још јачим и доследнијим својим уверењима. Евидентно је да се непријатељ служи свим средствима како би коначно у потпуности порушио једино што је у нама преостало, слогу и веру. Ово су питања која се директно тичу Србије зато је од изузетне важности изразити свој став. Србија не сме остати „неутрална” већ мора бити на страни истине, како би била и остала оно што јесте. Наша духовна власт добро је учинила опредељујући се за истину и Русију, она треба да буде добар пример и узор нашој световној власти у доношењу будућих политичких одлука.

Председник Русије Владимир Путин приликом недавне посете Србији (Фотодокументација „Политике”)

Председник Путин препознаје значај православне вере у српском народу и узима активно учешће у изградњи наше највеће светиње. Русију и православни свет захватила је озбиљна религиозна и духовна борба. Уклапањем коцкица у мозаик на Храму Светог Саве Русија постаје духовни покровитељ и искрени савезник Српске православне цркве за векове који су пред нама. Народ се упућује да следе једини прави и исправни пут Руске православне цркве у борби са расколницима.

• Орден Александра Невског – у чему је сила, брат?

За крај је остављена интерпретација доделе ордена председнику Србије Александру Вучићу. Поједини националисти сматрају да то представља акт издаје српског народа зато што је орден уручен председнику који у суштини води прозападну и издајничку политику. Реално, наше друштво данас нема капацитете и могућности за вођење другачије спољне политике. Србија, или ако хоћете Југославија од Октобарске револуције па све до одласка „жутих” са власти никако није могла да пронађе заједнички језик са Русијом. За то време историјске нити које су повезивале два народа су се у великој мери истањиле, али се нису прекинуле. Почетком двадесет првог века почиње нова етапа, везе два народа се обнављају и јачају, граде се нови темељи. Потребно је не мало времена како би се надокнадио скоро цео двадесети век и повратило изгубљено поверење. То што се у прошлости дешавало није наша кривица, већ последица историјских околности. Сва је прилика да ће нас овог пута историјске околности зближити више него икада у историји.

Оно што у овом тренутку председници Вучић и Путин могу да ураде јесте да не стоје на путу цивилизацијског зближавања два народа. У том контексту Вучић обавља задовољавајуће свој део посла. Он чврсто и без алтернативе држи прозападни курс, али уједно не искључује Русију из игре. Русији су врата отворена, иако дугорочно није јасно шта из тога може да произађе. У данашњим околностима то је довољан разлог да, не само Вучић – већ било који политичар у Европи добије орден. Нажалост, у Европи је мало таквих политичара на власти.

По свему судећи ни Вучић ни Путин неће бити ти који ће одлучивати о судбоносним питањима Косова и Балкана, биће то генерације које долазе. Колико ћемо бити међусобно блиски зависи од нас самих и наших будућих одлука. Ако наставимо да путујемо, радимо и школујемо своју децу на Западу, масовно учимо енглески уместо руског сва је прилика да ћемо изгубити потенцијалну алтернативу евроатлантским интеграцијама. Можда управо орден Александра Невског додељен Александру Вучићу може да буде јасан знак и симбол којим путем кренути даље.

Александар Невски живео је и водио руски народ у можда најкритичнијим историјским тренуцима за Русију. Са истока претила је опасност од монголских освајача, са запада ватикански крсташи желели су да покрсте руске земље. Спољнополитичка одлука која је у том моменту донета учврстила је темеље руске државности и дала смисао оном што се данас зове „евроазијска Русија”. Ово су само неки цитати Александра Невског из времена његове владавине током 13-ог века: „за обрачун са Монголима ћемо сачекати. Постоји много опаснији непријатељ, ближи и злоћуднији. Немац! Ако њега победимо лако ћемо са Татарима. Потребно је учврстити одбрану на западу, а пријатеље тражити на истоку.” Александар Невски се борио за очување права руског човека да сам одлучује о својој вери у тренуцима када је европски Запад желео да потчини руски народ и цркву. Да је Вучић упознат са ликом и делом Александра Невског и његовим симболичним значајем, не верујем да би имао тако широк осмех на лицу као у тренутку уручења. Ипак, он заслуге за орден у свом говору на руском језику приписује и својој отаџбини што значи да одговорност за прошле и будуће политичке одлуке дели са народом. Колико ће Србија бити пријемчива да схвати ове поруке и да ли ће Русија опстати на путу политике Александра Невског остаје да се види. Можда је одговор на то питање тачно испред наших очију, исписан на ордену Александра Невског: Бог није у сили, већ у правди.

Матија Малешевић (Београд, 1988), основне студије завршио на Правном факултету Универзитета у Београду, а магистарске на Московском државном институту за међународне односе Министарства спољних послова Руске Федерације. Стажирао у Амбасади Републике Србије у Москви и у Руском савету за међународне односе

Ставови изнети у рубрици „Разномислије” не одражавају нужно и становиште „Стања ствари”

Categories: Разномислије

Tags: Александар Вучић, Владимир Путин, Матија Малешевић, Србија и Русија