Причу нисам схватио јер сам је гледао из погрешног угла, мислећи да је за праведност довољно мирно пасти у свом дворишту па да не будеш „изгубљена овца“; нисам продао никакво имање, али јесам био у „земљи далекој“

Извор: Foma.ru

Први пут објављено 30. 4. 2014.

Једна од Христових прича коју годинама нисам успевао да схватим била је прича о блудном (или изгубљеном) сину. Никако ми, признајем, није улазило у главу како и зашто је „већа радост на небу за једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лк. 15,7).

Погледајмо прво причу, Јеванђеље по Луки:

И рече: Човјек неки имађаше два сина,

И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање.

И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.

А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.

И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње.

И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.

А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!

Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби,

И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.

И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.

А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.

А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.

И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо.

Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити.

А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.

И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то?

А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.

А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га.

А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.

А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.

А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје.

Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. (Лк. 15, 11-32)

Себе сам видео као „овцу која мирно пасе и не губи се“ и као оног који „служи толико година и никад не преступи заповест“, па сам се често питао за тумачење приче: моја приручна теорија била је да се више цени „неко ко проба друго па закључи да је оно прво добро“. Чух и друга објашњења али ни за једно у срцу не осетих да ми је до краја растумачило логику која није с овог света: како се грешник награђује и зашто се праведник срди?

И онда просветљење: причу нисам схватио јер сам је гледао из погрешног угла, мислећи да је за праведност довољно бити „штребер“ и мирно пасти у свом дворишту па да не будеш „изгубљена овца“; нисам продао никакво имање, али јесам био у „земљи далекој“, или макар не довољно близу Бога. Нисам ја био старији син који се срди, већ бејах блудни син!

Нећу вам рећи име духовног оца који ме (у име Оца) примио и саслушао моје кајање – не само што „нећу издати тајну непријатељима Твојим“ већ и зато што је сам отац рекао да о томе не говорим; остаће тајна и који ми је поклон (уместо „угојеног телета“) отац дао кад сам „дошао себи“ и потражио га; као и у правој Причи о изгубљеном сину, остаје отворено и шта се дешава са блудним сином после „примања назад“ – да ли престаје да греши.

Categories: Једномислије

Tags: Александар Лазић, Свето писмо, православље