Умеренији део родољубиве струје (где сам и ја) спреман је на компромис са Албанцима, али не на сваки. Србија има своје адуте које не треба занемарити током преговора
Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)
Данас је министар спољних послова Ивица Дачић изјавио да је разграничење са Албанцима државна политика. Иако је председник Вучић одавно најавио разграничење као свој план, ово је први пут да се то званично, практично у обавезујућој форми, и каже.
Зашто сада ова изјава? Мислим да постоје два разлога. Прво, да се Србија приближи Америци, која је подржала разграничење и која пожурује обе стране на решење. (Сигуран сам да би Трамп хтео за себе славу успешног посредника.) Овом изјавом Дачић и Вучић желе да се Трампу и Америци представе као кооперативан партнер који тежи решењу, за разлику од косовских Албанаца, који се међусобно свађају и ометају решавање.
Друго, лако је могуће да су Тачи и Вучић успели да у приватним преговорима довољно приближе ставове о разграничењу, па да је сазрело време да се процес из такорећи приватне сфере пребаци у политичку. То би значило да су принципи разграничења договорени, чак и ако мапе нису до детаља разрађене. Мислим на принципе који се односе на метод разграничена (на пример, на нивоу сеоских атара), на заштиту српских културно-историјских добара, на плаћање косовског дуга кога је Србија до сада плаћала и плаћа и даље и слично. Бар би требало да се на почетку договоре такви принципи, о чему сам јесенас писао. То вероватно значи и да је Вучић свечано обећао да ће по разграничењу уследити признање Косова, што је Албанцима пресудно важно.
Како ће се у Србији гледати на овај став?
Мондијалистичка страна српског политичког спектра жели решење спора по сваку цену, не питајући шта кошта, па и по цену унилатералног признања независности Косова од стране Србије, без икаквих албанских уступака. Важно је само задовољити Европску унију и отворити још два поглавља на безизгледном путу ка Бриселу. Да о папагајима из пронатовске струје не говоримо.
Радикално-патриотски део не прихвата никакве компромисе и тежи пуној суверености Србије над покрајином. Нејасно је само како би то могло да се оствари, односно какав је њихов план да покрајину врате у оквире Србије. Судећи по некима од њих (на пример, Ковић) идеја је да Кина победи Запад, постане хегемон и испуни све српске жеље. Не знам само зашто би то она учинила. Не мисле ваљда да нас Кинези обожавају и да ће све учинити да правда победи на Балкану. А и та пропаст Запада најављује се бар један век, па никако да дође.
Политичка опозиција такође одбија разграничење и држи се устава Србије и резолуције 1244 као свог програмског начела. То је разумљиво – није њихов посао да решавају косовски чвор – па су гледали да заузму позицију која је против Вучићеве „издајничке”, а да делује познато и смислено. Међутим, проблем опозиције сада је бесперспективност њиховог програма, јер ће резолуција 1244, како сада иде, отићи у заборав чак и поред званичног Путиновог става у њену корист. Јер, иза става о 1244 никада није стајао неки разуман план.
Умеренији део родољубиве струје (где сам и ја) спреман је на компромис са Албанцима, али не на сваки. Србија има своје адуте које не треба занемарити током преговора: присутно становништво, државно право, одређену подршку двеју велесила, промењену атмосферу на Западу, жељу Албанаца да легализују самосталност и слично. Није мало, мада ни превише.
И шта ће бити? Ко зна. Уколико буде разума на албанској страни – пристојно разграничење би могло да буде могуће. А уколико га буде само на српској (плачљиви Вучић), тада би могло доћи до врло неповољног исхода по Србе, односно да Албанци добију све, а Срби минималну корекцију границе у неком сектору, само ради замазивања очију. Тешко је веровати Вучићу после свих изговорених лажи.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Отцепљење КиМ је само почетак растакања Србије. Овак како др Бошко гледа, испада да би сви територијални проблеми били решени “разграничењем”. Међутим, са комадањем, одн. покушајима комадања ће се наставити. Јер, не напада се Србија због КиМ, већ КиМ због Србије. У историји није забележено да се комадање неке државе завршило само на једном њеном делу. Ићи ће се докле год неком нешто не буде требало, као што рече једном приликом др Срђа Трифковић. Не знам да ли се аутор сећа изјаве jедног од бивших немачких амбасадора у Србији, датој на једном пријему, да Србија није увек била у овим границама, са Војводином, КиМ, Рашком. Иако се правдао да је погрешно схваћен, убрзо је повучен са амбасадорског места. Ако се сада попусти, онда ће се то користити против нас у даљим комадањима. Питање КиМ је само једна од етапа у политици западних сила према Србији, где се посебно истиче Немачка
Морамо да схватимо да не можеш да направиш компромис са онима који те терају на бескомпромисна решења. Ево, ако се овде територијалне претензије завршавају, онда да се “разграничимо” са “Косовом”, али да западни покровитељи “Косова” дају јавно гаранције да је “остатак” Србије неповредив.
Какав компромис: не ради се ту о Шиптарима, него о Американцима, Немцима, Ватикану. Нек се они повуку, и онда да обавестимо Шиптаре шта им је чинити.
Г. Мијатовић је искритиковао туђа решења а онда написао: ” Умеренији део родољубиве струје (где сам и ја) спреман је на компромис са Албанцима, али не на сваки” Ту помислих да ће да понуди своје решење и да образложи зашто је то боље кад оно трт врт и ништа илити како је он написао: “И шта ће бити? Ко зна.”
“иза става о 1244 никада није стајао неки разуман план”
Бесмислица. Стајао је разуман план о повратку 100 војника и полицајаца и преговорима који би довели до трајног и обема странама прихватљивог решења.
Али су издајници подстакнути од агресора све то прокоцкали.
@Ненад
1000 (хиљаду) војника и полицајаца.