Пронађен аутентичан немачки досије о усташким страшним злочинима у НДХ над Србима и Јеврејима. Сведок је кардиналу почетком 1942. године детаљно писао о усташким зверствима
Алојзије Степинац (Фото: Hrvoje Jelavic/PIXSELL)
Усташке окрутности не састоје се само у убиствима. Старци, жене и деца редовно су прво страшно злостављани, па тек онда убијани. Ови невини Срби прикивани су на пањеве, пламен ватре је лизао њихова гола прса, њихова је кожа згуљивана, отворене ране песком и сољу посипане, очи копане, уши, носеви и језици одсецани. Деца су бацана у ватру, кипућу воду и кречане… И још много ужасних злочина је учињено о којима културно човечанство уопште не може да има представу.
Ово потресно сведочење о усташким злочинима у време НДХ, кардиналу Алојзију Степинцу 1942. послао је сведок који се потписао као “католик хришћанин, па тек онда Хрват”. Његово писмо преведено на немачки језик, заведено је у документацији челника немачке обавештајне службе 8. фебруара 1942. године и представља само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима над Србима и Јеврејима почињеним 1941. и 1942. у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки и на другим подручјима тадашње усташке творевине – НДХ.
Досије је готово у потпуности на немачком језику. На 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 аутентичне и уредно, немачком прецизношћу, нумерисане фотографије.
Деценијама је ова документација била део личног фонда Славка Одића (Бихаћ, 1916 – Београд, 2006), носиоца партизанске споменице, а у послератном периоду службеника СУП, генералног конзула у Торонту, који се бавио и публицистиком са акцентом на делатност обавештајних служби.
Побијени Срби из Бјеловара (Фото: Архив Војводине)
Две године после Одићеве смрти, Р. З. из Сремске Каменице код Новог Сада, понудио је тај досије Архиву Војводине. Откуп и примопредаја извршени су 17. октобра 2008, а затим је 11 година, све донедавно, документација чамила у архивском депоу.
– Све указује на то да је у питању досије који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, а који је био директно потчињен Гестапоу – каже, за “Новости”, директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић, који је на челно место новосадске архивске установе дошао пре неколико месеци.
Кузмановић истиче да ови документи имају велики значај и неоспориви су јер су их сачинили представници немачке обавештајне службе током рата. Предуго су ти докази били изван домашаја јавности, а игром случаја, откривени су у јеку покушаја хрватских екстремиста да ревидирају усташку историју и вишеструко умање број српских и јеврејских жртава у Јасеновцу и другим логорима НДХ.
– О овоме сам већ обавестио министра Владана Вукосављевића – каже нам Кузмановић. – Документација ће бити преведена, затим публикована и дигитализована, како би била доступна историчарима и истраживачима.
Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине
Осим детаљних сведочанстава о злочинима, досије садржи и дописе људи који су се обраћали вишим структурама Немачке или Комесаријату за избеглице да их заштите од дивљања усташа, а приложене фотографије су снимане током извршења злочина.
Колико су подаци и фотографије усташких егзекуција и дивљања над жртвама сурови и непојмљиви нормалном човеку, сведочи и овај детаљ: Кузмановићева сарадница у Архиву Војводине, која је немачки језик студирала у Салцбургу, пошто је прочитала неколико страница рекла је да она једноставно нема снаге да то преводи. Сведочанства су просто језива: “Хиљаде лешева пливало је Савом, Дравом и Дунавом са натписима “Правац Београд, путуј краљу Петре”… У једном чамцу на Сави нађене су дечје главе и једна са натписом “Месо за пијацу у Београду”.
Усташки крвници поред тела убијеног индустријалца из Сиска Милоша Теслића
У немачком досијеу о хиљадама жртава, нашло се и име Милеве Божинић којој је дете ножем из утробе истргнуто. Срби су присиљавани да пију крв своје убијене браће, велики број жена и девојака било је силовано – жене пред кћеркама и кћерке пред мајкама. Ове несрећнице отпремане су у усташке логоре да служе усташама као блуднице. Силовања су забележена чак и у српским црквама.
Од записа још су страшније слике: Српкиња са бебом у колевци, на другој слици разоденута, глађу измучена група деце. Ту су и слике жртава на гомиле набацаних поред којих су се злочинци фотографисали за успомену. На слици поред унакаженог тела Милоша Теслића, индустријалца из Сиска, позира једанаесточлана група злотвора.
Писмо из логора Јасеновац упућено Степинцу
Ови документи оверени су немачким печатима и меморандумима, упућени су заповедницима немачке службе безбедности у тадашњем Београду. Заповедник, односно шеф Полиције безбедности и службе безбедности у окупираној Србији, од априла 1941. до јануара 1942. био је Вилхелм Фухс, а од јануара те године заменио га је Емануел Шефер.
Досије о усташким злочинима, по свему судећи, по завршетку рата немачка тајна служба у журби се евакуишући, испустила је из вида и – грешком га заборавила. Остаје енигма колико је сличних докумената о злочинима служба Гестапоа успела да понесе са собом и у којим депоима они данас чаме, чекајући погодно време да буду обелодањени.
Немци педантно бележили све што се дешавало у злогласном логору
Архивиста Архива Војводине Александар Бурсаћ каже да је ова документација доспела касније у лични фонд Славка Одића, коме су послератне функције омогућавале ексклузивни приступ архивама. Одић је захваљујући тој позицији публиковао неколико књига са тематиком из Другог светског рата. Не зна се зашто на ред за објављивање није доспео и овај досије о усташким злочинима.
Како је реч о оригиналним документима, готово је искључена могућност да је било ко други имао могућност да их публикује.
Српкиња са децом по доласку у Јасеновац
Шеферов рапорт о Јеврејима
Један од двојице немачких заповедника полицијске обавештајне службе у окупираној Србији Емануел Шефер (1900- 1974), који је у пролеће 1942. године надгледао ликвидацију Јевреја интернираних на Сајмишту, а потом је саопштио Берлину: „Србија је без Јевреја!”
Због улоге у злочинима почињеним над Јеврејима у Пољској и Србији, Шефер је осуђен у Немачкој на шест и по година затвора. Умро је 1974. године.
Писмо Томе Максимовића
У немачком досијеу под редним бројем 10942 заведено је писмо које је 11. априла 1942. немачком комесару упутио Тома Максимовић (Брчко, 1895 – Београд, 1958), бивши председник Српског привредног друштва “Привредник”, директор “Бате” из Борова и комесар за избеглице у Влади Милана Недића. Мада се знало да је спасао више хиљада избеглица из Другог светског рата, о чему је писао и академик Дејан Медаковић, Максимовић је у послератном периоду проглашен народним непријатељем. Рехабилитован је 2008. одлуком Окружног суда у Новом Саду
Јованка Симић
Oпрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Превести, и то не само на српски, већ и енглески, штампати у већем тиражу, и проследити релевантним академским и другим институцијама широм света, а посебно Јеврејима.
Предлажем да се уради фототипско издање, с оригиналним текстом и фотографијама на једној страни, а преводом на другој.
Хрвати овакви какви су првенствено су српска брука и срамота!
Хрвати нису у прошлости знали да су Хрвати. Ишли су у цркве „старе вире“ и говорили језиком који данас не разумију. Немају претке. Своју државу не називају родном грудом и отаџбином већ по магазинима и домовима за незбринуту дјецу. У прошлости нису ни имали куће него су се кришом ушуњавали у туђе и одмах почињавали да их поткопавају и наносе штету. Попримају облике који им тог момента обезбјеђују благостање. Могу бити Мађари, Нијемци, Југословени или Италијани. Могу бити и све то одједном. Човјеколикост им омогућава злочин који су извршили у Јасеновцу, Старој Градишци као и на сваком углу њихових улица, на свим трговима, парковима, ривама, стадионима. Уопште њихова држава је држава нечовјечанских злочина које су извршили суграђани над суграђанима, комшије над комшијама. Убијали су, не из самоодрбране, већ из потребе да задовоље своје бездушје. Убиство је иницијација за преображај човјека у Хрвата. Злочин не застарјева али се ублажава извињењем или кајањем.
Хрвати се поносе злочинима, истичу их и понављају – Олуја. Бездушан. Слаб и некарактеран народ без снаге за катарзу којом би, могуће стекли поштовање свјетске заједнице. Опстају на рачун српске наивности, српске самодеструкције и српске циганије. Крвати овакви какви су првенствено су српска брука и срамота.
Горњи опис Крвата пренесим из новине „Фактор“, од 01.08.2018.године, стр.2, из колумне аутора Николе Апостоловића, под насловом: „О Ромима, о Циганима, о Хрватима и Црногорцима“.
А да су сами Срби брука и срамота, ево само неколико примера, узетих „с брда с дола“:
Из текста Вечерњих новости сазнајемо за име носиоца партизанске споменице Славка Одића, рођеног у Бихаћу, бившег генералног конзула у Торонту, који је у личном архиву имао овако језиве доказе о страдању Срба. Није их он обелоданио, већ друга особа, након његове смрти и то са повећим закашњењем. У Бихаћу је пре 1941. године живело око 30.000 Срба а данас их има свега око 300! Много је примера где су комунистички зликовци крили страдање Срба. Ево једног из Сарајева, који се односи на рацију и транспорт Срба за Јасеновац, 06.05.1942. године, и који се веже за настанак песме „Ђурђевдан“ – овде: https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/1058781-u-vozu-za-jasenovac-ovako-je-nastala-pesma-djurdjevdan-video . Уместо истине о страдању Срба, од оних који су променили веру прадедова, комунистичка врхушка нам је потурила партизански вестерн, филм „Валтер брани Сарајево“, измишљотину са Батом Живојиновићем у главној улози!
Ево, баш данас (22.02.2019.г.) у једном градићу, на северозападу БиХ, у Прњавору, одржава се такмичење ученика осмих разреда основних школа о познавању националних мањина! Деца и унуци комуниста намећу комплекс српској деци – уче о другима, а своју историју не само да не знају деца, него ни њихови наставници и професори. Срби не знају да су комунисти ангажовали око 80.000 усташа за „ослобођење“ Србије, 1944. године. На челу тих зликоваца био је познати усташа Марко Месић; два пута одликован од Хитлера, а три пута од Павелића. Он се с Браваром срео у Румунији, прије операције „ослобађања“! Можете ли замислити о чему су се договарали!?
Колико су Срби незналице и колико неке ставове узимају „здраво за готово“, као Богом дане – најбоље илуструје деловање „хуманитарне хероине“ Диане Будисављевић. О њој су написане књиге, дају се имена улицама а постоји иницијатива да јој се подигне споменик у Београду. Елем, да скратим, о овој „хероини“ прочитајте у тексту – овде: https://www.vesti.rs/Jug-Srbije/Zemunci-razotkrili-Dianu-Budisavljevic-u-operaciji-trecinu-pokatoliciti-2.html !!!
А тек о „реформатору“ српског језика – оном хромом фрустрираној будалетини Вуку, о Пупину, Пашићу, Кочи Поповићу, Крцуну и Марку, и којекаквим „народним херојима“, о „дисиденту“ Ђиласу… о данашњем Вољеном Вођи, визионару који се стиди својих безобразних успеха; који ради 25-26 сати дневно и, уз то, устаје сат раније…
Све у свему, шта нам се издешавало, кроз шта смо као народ све прошли, какви смо и како се и дан-данас понашамо, није за поверовати – да нас још има!!! Захвалан сам Боговима који чувају српски народ и, наравно, СтањуСтвари, на уступљеном простору!